11
petak
siječanj
2019
tekst u kojem se brzinski osvrćem na par ne baš povezanih stvari
Ne razumim što nije u redu s ljudima. U prošlom blogu sam lipo pitala da mi napišete konkretno što je to prekrasno u životu i samo je par ljudi dalo odgovor, ovi drugi su mudrovali iako ih nitko ništa nije pitao. A i ovi što su odgovorili, nisu dali odgovor. Normalno da je nebo lipo. I priroda i bla bla bla. Ja govorim o životu. Naime, mi ljudi funkcioniramo u socijalnom svijetu koji se sastoji od puno više nego što je boja neba. Plus ova što je rekla da ne ubijam nadu prijateljici. Kakav glup pokušaj da me se spusti. Mislin stvarno, bezobrazno.
Ali to kako ljudi sve vide kako im paše. Čitam taj blog od tog nekog lika ovdi s bloga. Pa onda čitam komentare. Kaže lik u toj svojoj priči, ženska je rokerica u tijelu nečega što sam zaboravila, oće reći lipa je i šminkerica. Vauuu. To je inače toliko posebna osobina, biti roker i izgledati okej, da evo, ja ne znam. I onda dalje piše, bilo svega u četiri miseca, strasti, plakanja, prekida, razbijenih auta i sad je kao okej. Wtf??? Jesam li ja to dobro razumila? Kakvo plakanje, kakvi razbijeni automobili? Jel samo meni to nenormalno? O kojoj životnoj dobi pričamo, između 16 i 20? Ni onda nije okej. Ali ti komentari potpore. Ne pružam potporu i ne mislim da je ljubav išta di ima razbijenih automobila.
Svit mi je postao skroz poremećen kad su odnosi u pitanju. Muškarce neću ni spominjati. To više žarulju prominiti ne zna. Di točno žena može upoznati tipa s kojim može zrelo razgovarati, napiti se, a da je stabilan u glavi i da oće putovati? Da izgleda normalno i ne nosi uske majice da bi mu se vidili bicepsi što ih uzgaja u teretani? Da poštuje žene? Da ima smisla za humor? Da je sposoban i vrijedan? Da ne nosi uske hlače do pola gležnja? Da je zabavan? Da voli pivati? Da oće malo kulture u životu? Da nije iskompleksiran? A što su tek ove dalmatinske matere napravile od sinova, to je prestrašno.
Nisam inspirirana danas, pa ću ovdi završiti. Samo sam tila reći da naučite obraćati pažnju, a ne pričati da bi pričali. Za to imate vlastiti blog, ali ako čitate tuđe, onda čitajte s razumijevanjem. To vrijedi i za stvaran život. Puno se pogrešaka u komunikaciji na taj način izbjegne. I ne razbijajte automobile partnerima. To jednostavno nije normalno.
komentiraj (23) * ispiši * #
07
ponedjeljak
siječanj
2019
post u kojem vas nešto pitam
Čitala sam malo vaše komentare. Nema ih baš puno. Moram priznati i da sam pomalo razočarana. Naime, vidim da me neki ne smatraju mračnom. To mi se nikako ne sviđa. Osjećam se prozvanom. Osjećam se prozvanom da sam pozitivna osoba. Da je ovo fejsbuk, većina vaših komentara dobila bi dislajk, da dislajk postoji na fejsbuku. Ali ne postoji, iako mark cukenberg izgleda kao mračna osoba, tako da doista ne razumijem zašto dislajk batn još nije uveden na tu glupu društvenu mrežu.
Dakako, našli su se u komentarima i momci s malim, koji smatraju da dobro vođenje ljubavi liječi sve frustracije, a koji tipkaju iz mraka svoje sobe dok im radi desna (ljubav nisu vodili od pada Austro-Ugarske).
Danas mi je prijateljica napisala u poruci da je lajf bjutiful i digla mi je tlak na osamsto. Prvo, život nije ni zamišljen da bude bjutiful. Život je zamišljen da ima svega, jer svi tako živimo. Malo ima ovoga, malo onoga. Kako me iznervirala s tim svojim glupostima. Sad je u toj nekoj fazi u kojoj joj je u glavi dobro, za koji dan će izaći iz te faze pa će biti ovakva ko ja, a sad kad je u ovom stanju, lupeta. Nekidan je izjavila da će 2019. biti savršena. „Bit će savršena, jel tako?“ kažem ja njoj, neće. Kaže ona meni, bit će savršena, reci to. Kako me to iznerviralo. Ide me prisiljavati da kažem nešto što veze s mozgom nema. I ne moš kozi nikako objasniti da savršenstvo ne postoji i da se neće dogoditi ništa naročito u 2019., a ako Bog da, neće biti gora od prethodnih.
Da bjutiful. Što je točno bjutiful, pitam ja vas? Evo, nabrojite mi sve što vam je bjutiful u životu. I molim bez onoga, imam žive roditelje, zdrav sam i slično. Da je lajf bjutiful, to ne bi trebalo biti nešto što se ističe. Svi bismo imali žive roditelje, zdravlje i slično. Hoću da mi kažete što je to točno bjutiful, a da to pritom ne podrazumijeva da smo, evo, sritni jer ne umiremo od smrtonosne bolesti već dišemo friški zrak za razliku od Kineza. Što život čini toliko prekrasnim? Objasnite mi, molim.
P.S. Na Tinderu nisam bila nikako otkako sam ga instalirala i slučajno lajkala onih par momaka. Jedan mi je poslao poruku „što se radi“ i otada ne ulazim onamo.
P.P.S. Nadam se da sada nitko neće tvrditi da ovo nije mračna blog stranica.
komentiraj (10) * ispiši * #
04
petak
siječanj
2019
i hate men, but i'm not lesbian
Instalirala sam Tinder. Nakon što sam stavila fotografiju, sliku spermija na kojoj piše this is an old pic of me, bacila sam se na posa i nalupala nope svima koje sam vidila. Mišićavima posebno. Znate onima što stave sliku svojih bicepsa. Zapravo, najviše me zanimalo ima li koga poznatoga. Nakon nekog vremena dosadilo mi je prstom ići livo, pa sam odlučila nope dijeliti potezom udesno, usput naišla i na jednog bolesnika koje je zaljubljen u jednu moju prijateljicu, smislit ga ne mogu pa možete misliti moj izraz lica (dobro, aj, ne možete) kad sam skužila da je potez udesno zapravo like.
Razlog zbog kojeg sam instalirala tu glupost je višestruk. Prvo, dosadno mi je. Ne želim izlaziti, želim gledati serije dok ne prođe zima i klikati ulivo, dakle nope. Nikako udesno. Drugo, želim se posvađati. Dugo nisam bila jezičava s muškom osobom, prosto iz razloga što dugo nisam niti bila s muškom osobom, a to baš volim. Treće, ono malo pozitivnosti što je ostalo u meni, zaključilo je da bi to mogao biti pomalo način da se u glavi vratim u onaj filing flertanja. Znam, znam, nije flertanje jezičavost, ali kako god. Možda prema nekome budem i pristojna. Četvrto, odlučila sam provesti malo istraživanje s dečkima, Hrvatima mahom, da vidim kako se točno ponašaju. E, to me tek interesira.
Primijetit ćete kako gajim određene frustracije prema muškom rodu. Da, istina je. Kao što je Elaine u Seinfeldu rekla svojedobno, I hate men, but I'm not lesbian. Čast iznimkama, ali muškarci oko mene ne pokazuju baš puno od svoje muškosti. Svaki put, a to nije često, kad upoznam nekog karakternog i opuštenog, a to se vidi odmah o stavu, pogledu, načinu komunikacije, vidi se bez da vodiš dubokoumne razgovore – oduševim se. A ono što uglavnom srećem je iskompleksirano, dosadno, bez smisla za humor, bahato, prestrašeno, pravi se važno, diže utege u teretani, sluša lošu muziku, priča gluposti. I nekako, kao da žele povrijediti ženu. Pa sam to rišila tako da ne volim muškarce. Tu i tamo naletim na nekoga pa proradi strast. I ostane na tihoj patnji. Jer, i ja sam teška, mogli ste već primijetiti. Mislim da je ovom mom stavu prema dečkima i ljubavi općenito kumovala i činjenica da sam pročitala previše ljubavnih romana ko mala. Tamo s 13, 14. Osjetljiva dob. To plus neka ljubavna razočaranja plus Dalmacija sama po sebi… Plus još puno toga, al' dobro. Nećemo dalje.
I tako. Idemo do dna. Dokle frustracija i ljutnja mogu ići? Pomaže li pisanje u liječenju? Pomaže li nope na Tinderu?
komentiraj (8) * ispiši * #
03
četvrtak
siječanj
2019
dobrodošli na mračnu stranu
Nemam baš neku naviku donositi novogodišnje odluke. Odustala sam od onog krećem od ponediljka ili od prvi prvog otkako sam prestala pušiti u sridu popodne 27.11.2013. Međutim, jesam sastavila par stavki u glavi na kojima ću morati raditi. Nema to veze zapravo s novom, u toku godine svako malo sastavljam nešto, razmišljam i promišljam, zaključujem, da bih na kraju se ili držala toga ili ne bih. Uglavnom, nula sam bodova od karaktera, ne vježbam, nemam kontrolu nad slatkim, ili suhim, ovisno što mi se jede u tom trenutku. U ovih 36 godina spoznala sam da se ne držim ničega u životu i odlučila to prihvatiti kao dio svog šarma.
Sporo kapiram, znam.
Međutim… međutim! Isto kao što sam odustala od sebe same i pokušaja da postanem bolja verzija sebe zdravim životom i odnosima s okolinom, tako sam primijetila da sam od ogromne količine ega postala naporna samoj sebi. Znači, uopće me nije briga za to što drugi nekad jedva prežive moj bijes i utjerivanje vlastite pravde, brinem me samo ja sama. A virujte mi, drugima nije nimalo lako. Nimalo. But, I don't care. Odlučila sam rišiti sebe. Ono što ne znam jest – kako.
Pa sam rekla sebi, piši. Još ko dite sam tila biti pisac. Čitala sam krimi romane i bila sigurna kako ću, ako ništa drugo, u životu uvik moći napisati krimić i od toga živiti. Dakle, odlučila sam da one najljuće, najfrustriranije, najgrublje dijelove sebe pišem. I ne samo dijelove sebe, već i mišljenja o svakoj situaciji koja me iživcira. Kad nešto zapišeš, kao da problem drastično izgubi na težini, ne čini li vam se (ovo je bilo retoričko pitanje, zato nema upitnika, meni se čini, a vi ste nebitni, isplažen jezik)
Kad se uživo s nekim svađam, kad gonim svoju pravdu, jedna od stvari koje me izluđuju je što druga osoba uporno ne čuje ono što joj pokušavam reći. Mislim, budimo realni. Zato i dolazi do svađe. Vičeš u prazno, ljutiš se u prazno, a druga strana i dalje po svome. Jasno je meni da jednako kao i ja, druga strana ima svoje argumente koji su vjerojatno jednako točni kao i moji, svatko ima svoju istinu i svatko je u pravu i bla bla bla… Ali ako se oko nečega ljutim ja, onda je samo moja istina važna. I zato ću pisati javno. Neće čuti ta osoba s kojom se svađam, ili na koju se ljutim, ali ću imati osjećaj da sam rekla javno i da se čujem, pa makar nitko nikada i ne čitao ovo.
Pročitate li ipak, nećete biti inspirirani. Dobrodošli na mračnu stranu mene.
komentiraj (5) * ispiši * #
