z.l.e.v.A.n.k.a.

I tak smo mi krenuli ujutro.. nas 15.. minifakingbusom.. u Dubrovnik.
Iz Koprivnice.
Minifakingbusom.
U Dubrovnik.
Mogli smo prvo skoknuti do Vukovara, pa onda do Dubrovnika.
I to NE autocestom, ne, ne, išli smo onim starim običnim cestama, o da.
Bilo je neopisivo.
U životu sam isprobala mnogo položaja, ali nakon ovog putovanja mogu reći da je dosadašnje iskustvo s položajim goli kurac.
Mogu bez ustručavanja reći da sam SAD iskusna položajačica.
Nakon ovog iskustva bih mogla napisati knjigu "11 stotina i devet položaja u minifakingbusu za 11 sati" ili nešto takvo.
Mislila sam da ću iz minifakingbusa izaći plosnata kao pljoska, da će mi slikAss ostati kao lijepo sjećanje na nekoć divno oblikovanu prdaru.
Mislila sam da će mi guza poprimiti oblik faking sjedala na kojem sam provela 22 sata svojeg života.
Uludo potrošena 22 sata.
Jedino pametno kaj sam vidla je dolina Neretve. Nešto predivno. Impresivno i zadivljujuće.
Čak sam se ponadala da će biti malo akcije na prijelazu preko granice, ono kao

- Gospođice z.l.e.v.A.n.k.a. molimo izađite iz minifakingvozila, pregleda radi. Podignite haljinu. Raširite noge. Nagnite se naprijed. Opustite se. Ovo je rutinski pregled. Čisti ste, mirisni i obrijani. Vidimo se ponovo kad se budete vraćali. Dođite nam opet. Hvala.

ili nešto.
Ali ne.
Nisu ni osobne tražili, NI OSOBNE.
Dobro, nisam baš nešto ni ispala na faking slici koja je na osobnoj iskaznici, ali ono.. nek se zna da sam na tržištu slobodnjaka i to.
Piše mi na njoj pod SEX: yes, please
Kuiš, al niko ništ.
Fak ju, rekoh u sebi. Fak ju tvajs.

U hotelu sam se sprijateljila s konobarima, baš su mili čiće (ćiće? čiče? ćiče?) stričeki.. ovaj najstariji, najmiliji mi je nekako posebno drag. Možda zato jer mi je kraj kolača stavio i sladoled.. a drugi su dobili samo kolač, ili samo sladoled.. Moguće.
Nakon posljednjeg ručka smo se rukovali i rekao je nek navratim koji put..
Da, budem. Minifakingbusom.

Jedna informacija za vas, blogere: da se niste usudili spominjati avion ili slične pizdarije jerbo ću da vam dođem tamo gdje ste i počupam vam sve dlačice iz nosa. Prostom rukom. Koja čini proste stvari kad je sama u sobi sa mnom.
(ovo nisam ja rekla)

Na povratku smo stali u onom restoranu na M, macola ili tak nekaj, i nahranila sam nekog milog dragog pesa, psa, cucka, doga.
Otkinuh iz svojih usta jer je tako mio bio.
To je zato jer sam ja toliko dobra i darežljiva. Radije ću njemu dati nego ja pojesti i povratiti u minifakingbusu. Radije ću njegova gladna usta nahraniti. Radije. Rađe.

U Dubrovniku, ah.
Gdi god se okreneš faking dosadni bljutavi zaljubljeni parovi, drže se za rukice, zagrljeni, šetaju/šeću zajedno, jedno s drugim, jedno u drugom.. diraju se za cicu ili jaje.. ljubav cvate.
Odvratno.
Nek se stide, tako se javno voljeti, drugima sol o bolne rane trljati, stidnice i stidničari jedni.
To sve treba pozatvarat. U rešt.
A ja šetam/šećem s gospođama učiteljicama.. nismo se držale za ruke, niti bile jedne u drugima, ne.
Šetale smo pristojno kao prave žene, jedna do druge, kao Smogovci. Čulo se u pozadini, ta-da-da-da-da ta-da-da-da-da-da..
I Buco je jeo pekmez.
Pričale smo o.. poslu, naravno.. o djeci, o problemima, o HNOS-u, o pizdarijama, kako koja riba izgleda, kako se pripravlja koje jelo, kad se sadi na vrtu, zašto smo ovdje (tamo), kakav je doručak, kakva je bila čija kakica, kako je netko zatvoren, a netko otvoren, koliko često se mijenjaju ulošci u cipelama i o kurjim očima.
Ja sam samo šetala jer nemam kurje oči.
I gledala bljutave parove kako se grle i diraju za cicu ili jaje.

Dok smo se vraćali, stali smo u Neumu. Kupila sam si vodu jagoda guava jer nisu imali običnu Studenu.
Ali u drugom su imali. Pa sam si kupila u tom drugom. Nekoliko komada. U slučaju popijenja jedne.
I sladoled kupih.
Snjeguljicu.
Mislila sam, možda dobijem kakvog patuljka s velikom kitom ili nešto.
Ne znam, vidim, nagradne igre gdi god okreneš glavić, pa reko, možda mi se posreći.
Ali nije.
Pasmater.

Još me uvijek bole guzovi od sjedenja. Ako netko ima recepturu za dobru masažu, nek se slobodno javi na mail. Bit ću zahvalna. Naravno, uz kućni posjet. Ili kućnu posjetu.

Ehej ljudi!
I životinje koje me prate i živina, biljke, gmazovi, reptili, leptiri, telad i ostali!
Ehej!

Vijest bombastična odjeknula je blogosferom..

z.l.e.v.A.n.k.a. ide u Dubrovnik!

Bit ću tamo od kraja 21.5. do kraja 23.5.
Nije dugo, ali JEST!

Idem na stručni skup, govorit će se o obrazovanju odraslih.

Domoroci mi se slobodno jave ovaj tjedan na mail, da odemo na neku kavicu kad dođem u južne krajeve (iako ja ne pijem kavu, al dobro..) i da me provedu tamo najzanimljivijim uličicama, da ispričaju zanimljivu povijest i stuff..

Ne znam kolko ću biti slobodna, ali malo sigurno hoću! Za đir po gradu..

Ajmo, ajmo, ne se sramit, ne se stidit, ja ne grizem kad sam u gostima.

Ak treba, donesem domaće kobasice ili nekaj.. a možemo organizirati i davanje autograma u centru grada. Ili negdje gdje ima puno ljudi.

Dajte mi napišite kakvo je vrijeme tam, kakvo se očekuje, jel se kupa već, jel toplo more, jel topli zrak, dal ima tople braće tamo, jel ima visokih, jakih muškaraca koji će me (probati) osvojiti, jel ima kakvih kulturnih mjesta za izaći navečer bez da smrdiš ko pepeljara nakon izlaska iz istih, kaj mi sve treba, jel trebaju neke čizme, veste ili samo lagane haljinice, kupaći kostimići? (moram ih naći, fak)

Seka jesi uzela pastu za zube? Jesam, jesam, sve sam uzela!

Sve mi recite, ovo mi je probijanje himena, prvi put u Dubrovniku i tako to.
Ne želim se zajebavati s tim. Ozbiljno je to. Uvijek treba biti spreman na sve.

Dakle, pišite, bi vas prosila.

Ako uopće ima nekog iz tih krajeva da me čita..

Prvo, poCjetnik na priču od krušl važnosti koja predhodi ovom tekstu:
Moja pećka


Eh, ljudi dragi, kaj to vreme leti.. ko lastavica baš. Evo, neki dan sam napisala nekakve nebuloze i objavila i već je prošlo skoro dva tjedna od onda. I kak da ja to stignem sve napisati kad vreme tak leti ko lastavica?
Bormeš ne znam.

Bil je pri nama dimnjačar opet.
Shtef?
Ne znam kak se zove, nisam ga pitala jer me nije ni zanimalo. Vidla sam da je crni i da ima alat, a meni je bitno da mu alat funkcionira kak treba, ništ drugo.
Nek se zove i Vatroslav ak oče. Nebum ga imenom zvala.
Došel je, pital gdi nam je dimnjak, odvela sam ga na posebno mjesto u kući, on je započeo s radom, turio je četku nutra van i tako nekoliko puta dok nije svršio.
Nakon toga je pregledao drugi dimnjak, isto je turio četku nutra van nekoliko puta i opet svršio.
Svidjelo mu se to (pa nije bezveze dimnjačar, jel) pa sam ga odvela do trećeg dimnjaka.
Mi, naime, imamo veliku kuću koja ima nekoliko dimnjaka.
Sve ih je pregledao, ispitao, pročačkao svojim alatom.
Pitala sam ga jel sve u redu, a on je rekao da je.
Rekao je da nema crknutih ptica, niti je zaštopano (to je dobro, BRIJEM), ALI vidla sam na četki malo paučine tak da ne znam jel je govoril istinu ili se malo zlagal samo da me ne povrijedi.
Moje osjećaje.
Nije važno.
Uglavnom, nakon što je svršio u/sa čimniz, napisao je nešto na blokić i predao mi ga, a ja sam mu platila za tu njegovu uslugu.
Za njegov rad.
Ruke, je li.
I alat.
I sve.
Zadovoljna sam njegovom uslugom i rekla sam mu Hvala, dođite nam opet.
Mislim da je i on bio zadovoljan/en jer je rekao da jedva čeka da dođe opet.

Oprala sam veša sad. Ono, na potoku i taj šit.
Nije lako.
Nego, sve mi je nekakvo zelenkasto.
Ja, naime, ne stavljam crvenu čarapu u bijeli veš, nego tirkiznu majicu.
Zašto robovati stereotipima?
Svima uvijek rublje porozni, a ja sam rekla STOP! Neću više! Moje rublje više nikada neće biti rozno, tako mi pomogao blog!
Tak je i bilo.
Skoro sam stavila crvenu čarapu (ko nosi crvene čarape, I ask you!?) koju nemam (tj. imam al ne nosim, pa sam morala ići natrag u sobu po nju, staviti je u vešmašinu iliti perilicu rublja iliti rubljoper, sjetiti se da ne robujem stereotipima, izvaditi crvenu čarapu, odnijeti ju natrag u sobu, uzeti tirkiznu majicu i staviti ju na mjesto crvene čarape) ali na kraju je ipak dobro ispalo jer je sve pozelenilo.
Blago zeleno je sad.
Neki ručnici i dvije majice.
Fak ju, sam im rekla, mene niko nebu jebal v mojoj kuruzi.
Tirkizna majica je ostala tirkizna.
Ne kužim zakaj se nikad šareni veš ne oboji u bijelo?
Kak je to stupidno.
A baš bi mogel. Meni za ljubav.
Onda bih svima govorila Znaš, moj veš ti nikad ne porozni ili pozeleni, ne, moj veš ti pobijeli.
I svi bi me s čuđenjem gledali, a možda bih završila i u Glasu Podravine!
Isuse, to bi bilo super. Bila bih glavna faca u gradu.
"Never seen before: Ona kojoj šareno rublje pobijeli"

Kak mi je glupo pisati BIH, bila bih, vidjela bih, dirala bih i to.. kod nas se tak ne govori, a zakaj onda moram tak pisati?
Ne moram.
Ko veli da moram?
Niko.
Pisala bum kak oču. I ko mi kaj more? Niko ništ.
Uostalom, mene to ne jebe.

Malo prije sam bila vani, išla sam zaprti šibera na traktoru.
Da, da, imam traktora. (nebum napisala da imam traktor, tak da znate)
Ne jednoga, btw.
Jedan je mali, cabrio, ovak, za graCku vožnju, za po gradu bi se reklo, a drugi, velki (Massey Ferguson) je za štimati se. To vozimo samo dok je prošćenje ili ako idemo na svatove.
E, ovaj velki je sad tu pred kućom sparkan na parkingu, da se vidi.
Nije se tata sparkiral na jedno parkirno mjesto, ne, to nije fora.
On je zauzeo tri jer je to kul i fora.
Uglavnom, kiša je bila nekaj padala, a budući da taj veliki traktor ima šibera, otišla sam ga zaprti.
Ja, naime, jako volim vozila sa šiberom.
Ne znam zašto, jednostavno je tako.
Možda sam u prošlom životu bila šiber.

U zadnje vrijeme sam nešto jako napaljena, svako malo mi milo dođe.
A znate što slijedi kad meni milo dođe.

Jela sam palačinke danas, fine su bile.

Jučer sam po prvi put gledala naš Fear Factor i mogu reći da je to sranje.
Kao prvo, na hrvackom jeziku je.
Ko je još vidio imat emisiju FEAR FACTOR i voditi je na rvackom jeziku, I ask you!?
To je, za početak, čisto sranje.
Kao drugo, imaju skroz glupe zadatke.
To je nešto kao "strašno"?
Biti u čistom bazenu i otvarati kavez pod vodom?
hm.. da, strašno strašno.. skoro sam se usrala u čiste gaće od straha, nisam mogla otvoriti oči od straha.
Ajde da su ih stavili u neki mulj s pijavicama ili u vodu highly onećišćenu svakakvim ozračenim polugama, kanalizaciju s fekalijama, ulje, lož ulje, ulje za prženje ili nešto.
Ali ne, oni njih stave u čistu vodu.
U jebeni bazen.
U bazen u kojem inače plivaju normalni ljudi.
Ljudi koji plate ulaznicu da dođu u taj bazen.
To je, kako rekoh, sranje.
Ili ono s jagodama i muhama, isto šit.
Čim takneš jagodu, muha odleti.
Trebali su staviti crve koji ne mogu letjeti, ili komarce koji vole krv, ili pčele, e pčele!
A ne bezopasne muhe.
Da su bar stavili (kad su već stavljali, je li) one deeebele zelene muhe koje teško lete i pune su crva (dječice svoje) a ne ove male nevine muhice koje su se tek izlegle i imaju junf.
Otkud im uopće te muhe?
Mogli su umjesto muha staviti govna podole.
To bi dalo onaj fini touch cijeloj slici.
A ne ovak.
Shit.
I onaj zadnji zadatak, jebote, gdi je tu strah??
Pa to je čisti adrenalin.
Ono, uživancija!!
To je sranje i nebum više nikad gledala.
Ne bi ni sad gledala al mi je jedan frend poslal poruku nek gledam jer je i on bil pa ono kao.. "nije da se hvalim ali na TVu sam" i tak..

E sad.. naš FF je sranje, to znamo.. a tuđi FF-i?

Na mail sam neki dan dobila mail (?!) nešto kao japanski Fear Factor..
Naga ženska zavezana leži na nekom stolu, a mali nevini praščići joj ližu pizdu i sisaju bradavice ne znajući da čine blud.
Jebo.
Voditeljica stoji iznad nje i komentira.
Samo nisam skužila koji je cilj.
Možda se natječu tko će prije svršiti ili što?
Tko će najduže izdržati da ne svrši?
Jer, ipak, to je emisija za najbrže i najizdržljivije.

Vidjevši to i vidjevši naš FF, shvatila sam da je naš FF zapravo "Famozna Fekalija".

I tak..

Kaj se slike tiče, to je ljama.
Na englenskom LLama.
Ako želite kupiti, na slici vam je broj.
Hvala.