z.l.e.v.A.n.k.a.

Čitam ja tako blogove razne, jelte, i svi nešto počeli tipkati kak su u kurcu (zamjećujete da nisu u qrcu) kak su sim, kak su tam, joj mene boli kurac, joj mene dečko ostavio, johoj meni šmrklj pao na mali prst i sad od jada ne mogu kakati, joj ohoj joj ja jučer slučajno pao na bocu i sad moram u bolnicu da mi ju izvade iz otvora stražnjeg, ali nisam ja namjerno, ne, ne, ja slučajno, da, da..

Pa koji vam je kurac ljudi!? Dajte, ono, wejk ap end smel d prdež!
(a garant nije bilo slučajno)

Danas bila ja u goricama (vinogradu za one koji ne znaju kaj su gorice, naglasak na RI) od jutra do ne sutra jer sam danas već došla i već eto pišem, dakle ne može biti do sutra od jutra, već može biti od jutra do recimo poslijepodneva ili večeri ili tako nešto, ali nikako do sutra, kako inače ljudi kažu. No, bila ja u goricama cijeli dan.. sunce isto bilo.. peklo pripeklo leđa mi ispeklo. A cijelo vrijeme sam bila pod suncobranom.

A taj suncobran je isto fakt ap.
Koji kurac će mu ime suncobran ako ne radi ono što mu crno na zeleno stoji u opisu posla, pitam ja vas!? On, suncobran, ne brani od sunca! I ja to mogu dokazati. Leđima.
Učila ja od jutra do (već smo prošli tu priču sa sutra) navečer i bila pod sunconebranom, cijelo vrijeme mislila Štiti mene moj suncobran, sunce moje Studenacčko.
Ali NE!
Sunconebran se uzoholio, mali se počeo okretat kak vjetar puhne, vid ti njega, molim te slijepo!! Pih, kak mu puhne ode on! Đenja.
Ah ta današnja mladež. Sve je to nešto uzoholjeno, usoljeno, razjebano prije punoljetnosti.. Nema tu kruha, kažem ja vama. Nema.
Znate čega ima?
Ima Patriše i Gonoreje.
Sestrice, o da.
Ne znam ja, toga nije bilo u mojoj mladosti. Tak sam čula.

Da vas pitam..
Ovak, odokativno, mi živimo na dost velikom prostoru, ima livada, ima šuma, ima potoka, mora, brda, planina. Tak, svačega, jelte..
Koje su šanse da jedan mali komarac, koji leteći može prijeći sve ovo nabrojeno (više manje živ il mrtav) uleti od svih jebenih rupa i rupica, prokopa i pukotina BAŠ u faking moju mračnu sobu kroz malo otvoren prozor?
Koje su faking čensiz za to??
E pa reći ću vam.
Jebeno velike šanse.
To se događa svaki dan. I više puta dnevno. I nekoliko komaraca više puta dnevno.
Jesu li naučili pouku?
Koju pouku?
Pouku ovu: NE ULAZI U MOJU SOBU, UBIT ĆU TE KO KOMARCA.
Ne, nisu.
Jel se priča prenosi s koljena na koljeno?
Ne, ne prenosi.
Komarci ju ne prepričavaju. Zato i ne znaju da će bit ubijeni. Bit će im ovo zadnji let.
Evo, čujem jednog.. zzzzzzzzz.. leti ko da prvi put krila proteže.. bit će uskoro zzzzzpiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiii (ko onaj stroj za srce nešto stuff) i nema više zzzzzzzzzzzzzz za njega.
A ja ću se samo nasmijati i reći Ar ju toking tu mi?

No, da se vratim na gorice..
Bilo je baš zeleno. Zelena trava, zelene krošnje svih mogućih stabalala, zelena loza ili nešto.. listovi, zelene bube, zelene muhe, zelen brijeg. Sve zeleno.
Ko u nekoj zelenoj bajci. Nezreloj.
Uglavnom, kak oni glupi mravci (koji se uopće ne uklapaju u priču o zelenilu) od svih mjesta na svijetu.. od svih vlati trave, od svih jebenih stupova i terasa.. dođu, dovuku svoju fet es BAŠ na moju terasu, i naseru se BAŠ na moju ležaljku i popnu se BAŠ na moje tijelo?
KfakingAK????
Zakaj se ne odu lijepo igrati s ostalim mravićima, osnuju neki boy band i odu na neku turneju, počnu se baviti prostitucijom ili igranjem nekih društvenih igara, a mene lijepo krasno predivno ostave da u miru čitam onu glupu metodiku TZK koja je tako jasno napisana da mi je sve milo dok ju čitam. Toplo mi oko srca dođe, neopisiva toplina. Ko dok ti je zima pa se popišaš u gaće pa ti sve nešto toplo dođe.
Ne znam ja, tak vele.

Idem nekam. Idem lutat. Ili čitati Findaka.
Opet i opet i opet iznova.