ALEN ALISPAHIĆ
18.09.2021., subota
Volter
|
Sunce okrećemo na našem roštilju zajedno sa ćevapima. Do kraja, i veče će se predozirati mrakom. Jezici nam paraplegičarski, istačkani i isprugani kao kravate. Prsti tvoje šake kao milion jajašaca rasipaju se po meni. Jedino otkriće koje na svetu priznajem imunitet je organizma. Očni kapci kao iznošene potkošulje na štriku, obrve kao flasteri: Izgubio se moj optimizam. Ostala tvoja kandida. Zašto smo krivi? Dole u dubini ribe još ispijaju more. Na obali pletene korpe i nasukana torpeda. Ja te vidim samo otraga, ne vidim spreda. Šta nam to ne da? Tuga je otrcani kaput od čoje na koji se kao žvaka razlepi radost pa posivi i pocrni. Niko se nama više ne divi, i kad sam izašao na ulicu nisi rekla: „Zima je, ti se ogrni“. Zašto smo krivi? Gore na natkasni još stoje tvoje pilule za spavanje. Po sobi zgužvane novine i mrve. U stanu ja ne gledam u tebe više, gledam u kurve. Odgovorno autorstvo Ja sam prešao faze, cikluse, i predispozicije. Ušao u štošta, koješta, dašta i tako to. Nema veze, svako mi je slovo čvor, a tačka novo čvorište. Misao je samo da bih im zbrisao, zgodna ko godina rodna. A ja tutanj na Rtanj. Biljni čajevi, vazdušna banja, oporavak od promaje, između šuplje između prazne priče. Ja sam prešao faze kad te se ništa ne dotiče, stabilna si ličnost ispred šaltera, dobar si u pregovorima sa TV ekranom. U dodirom sa hranom otoplio si odnos a frižider je iskuliro. Pažljivo si i rime biro, nisi zloupotrijebio svoje djelo u dnevno-političke svrhe. Nisi psovao s balkona na vladu, gajio si cvijeće, nadu. Bio dostojan u ljenjosti, ženu sokolio u radu, nisi se žalio, mitingovao, još manje si se hvalio portretom ljubavnika u mladosti i pokojom švaleracijom. Ako ti se posrećilo. Sazrio si. Vidno. Ovo je tvoj prvi dan odgovornog autorstva. Oznake: Književnost, literatura, lira, lirika, lektira, poetika |
