ALEN ALISPAHIĆ
16.08.2021., ponedjeljak
Bespredmetno
|
Ionako nisam verovao ničemu. Nikome se nikako nisam nadao. Ćutao sam i promatrao. Promatrao sam ljude, prirodu i svemir. Promatrao sam i ženske, ako se to uopšte može uzeti kao neko polazište za neko iole ozbiljno naučno razmatranje, guzice. Čudio sam se svakom čudu. Zabezeknuo se nad svakom tajnom. Zamislio sam se ja, i ja sam stavio prst na čelo, zapitao sam se ja. Nisam razmišljao o tome da li se moja čovečja sudbina pokazuje neispravnom, uopšte nisam razmišljao. Nisam razmišljao o tome da li se moja čovečja sudbina pokazuje bespredmetnom. Anestezija Po ćoškovima moje sobe, u njihovu paučinu, zapleli se sunčevi zraci, a i sunce u mom prozoru, na nebu, liči na pauka koji plete svoju mrežu svetlosti, svoju suncočinu. Kao vrh žaoke zaboden sam u krevet, ali duhom lebdim po sobi kao zrno prašine u Sinanovoj tekiji. Ako se zamrsim u te mreže postaću opet žaoka u duhu i svojim ubodom paralizovaću tkanje tananih paukovih niti u lavirinte. Zidovi odavno u mojoj sobi stoje skamenjeni kao dvorani na dvoru Trnoružice. I stvari mi u sobi spavaju pod dubokom anestezijom, otvorene za upotrebu kao pacijent na stolu. Zidina Od vedrog noćnog neba istorija je iscrtala portrete. I svi su, zapravo, slike duše Doriana Graya. Povlačim linije od zvezde do zvezde, i jagodice prsta utisnem. Zvezde kujem svojim likom, zvezde mi samo bacaju prašinu u oči. Bljesak je mrlja svetlosti, zrak po zrak sunca težak poput poluge zlata zida dan. Oznake: Književnost, literatura, lirika, lira, lektira, poetika |
