Ionako nisam verovao ničemu.
Nikome se nikako nisam nadao.
Ćutao sam i promatrao.
Promatrao sam ljude, prirodu i svemir.
Promatrao sam i ženske, ako se to uopšte može
uzeti kao neko polazište
za neko iole ozbiljno naučno razmatranje,
guzice.
Čudio sam se svakom čudu.
Zabezeknuo se nad svakom tajnom.
Zamislio sam se ja, i ja sam stavio prst na čelo,
zapitao sam se ja.
Nisam razmišljao o tome da li se moja čovečja
sudbina pokazuje neispravnom,
uopšte nisam razmišljao.
Nisam razmišljao o tome da li se moja čovečja
sudbina pokazuje
bespredmetnom.
Anestezija
Po ćoškovima moje sobe,
u njihovu paučinu, zapleli se sunčevi zraci,
a i sunce
u mom prozoru, na nebu,
liči na pauka koji plete svoju mrežu
svetlosti, svoju suncočinu.
Kao vrh žaoke zaboden sam u krevet,
ali duhom lebdim po sobi kao zrno prašine
u Sinanovoj tekiji.
Ako se zamrsim u te mreže postaću opet
žaoka u duhu
i svojim ubodom paralizovaću tkanje
tananih paukovih niti
u lavirinte.
Zidovi odavno u mojoj sobi stoje
skamenjeni
kao dvorani na dvoru Trnoružice.
I stvari mi u sobi spavaju pod dubokom
anestezijom,
otvorene za upotrebu kao pacijent na stolu.
Zidina
Od vedrog noćnog neba
istorija je iscrtala portrete.
I svi su, zapravo, slike duše
Doriana Graya.
Povlačim linije od zvezde do zvezde,
i jagodice prsta utisnem.
Zvezde kujem svojim likom,
zvezde mi samo bacaju prašinu u oči.
Bljesak je mrlja svetlosti,
zrak po zrak sunca
težak poput poluge zlata
zida dan.
Post je objavljen 16.08.2021. u 19:49 sati.