mrachni katuni i nesavremena razmatranja

Bojim se da iz ovog pakla nema izlaska.
Pitash se verovatno: zashto ti nakon svih ovih meseci, dana, i za mene, uglavnom, besanih noci shutnje, pisem o svojim snovima.
hm... Kada delaju, ljudi su sasvim svakidashnji (chitaj - nezanimljivi i neshvatljivi), i jedino, mozda, kada sanjaju mogu da pobude neshto interesovanja kod choveka: pishi mi, molim te. bilo sta. umirem bez tvojih rechi- umirem svejedno - shto vishe zivim, tim vishe umirem, ali bez tvojih rechi makar, umire se u ropcu. znash i sama da, racionalno posmatrajuci, ni ti a ni ja ne zasluzujemo ovakvu iskrenost sa moje strane: ovo je uteha samoce, kao kada od samog sebe prikrivam svoje patnje, i onda moram dushu da isplachem kako bih mogao barem povrshno da je izrazim.


Lisheni sudbine, kao zaspalo
Odojche dishu nebesnici;
Chedno sachuvan
U skromnom pupoljku
Vechno im cveta duh,
I blazene ochi
Gledaju u tihoj
Vechnoj jasnoci.

Ali nama je dano
Da nigde ne mirujemo,
Nestaju, padaju
Napaceni ljudi
Slepo sa
Chasa na chas,
Poput vode sa grebena
Na greben bacani
Godinama u neizvesnu dubinu.
--

Dok sam još dečak bio,
Chesto bi me tu jedan Bog oslobodio
Od dernjave i grubosti ljudi.
Igrao bih se onda bezbedno i dobro
U cveću zabrâna,
A lahori bi se nebesa
Igrali mnome.

I kao što srce
Bilja obveseljevaš,
Kada prema tebi
Nežne ruke pruža
Tako si i moje srce obradovao
Oche Heliose! I, kao Endymion,
Tvoj sam miljenik,
Sveta Luno!
,
O, svi vi verni
Blagonakloni bogovi!
Da ste samo znali,
Kako vas je moja duša volela!

Istina, u to doba još ne zvah
Imenom ja vas, i vi mene ne
Imenovaste nikada, kao što ljudi
Kao da se poznaju čine.

Ipak poznavao ja vas sam bolje,
No ikada ljude što sam znao,
Razumevao ja sam tišinu etra
Reči ljudske nikada.

Mene odgoji blagoglasje
Hujećeg luga
A da volim naučio sam
Pod cvećem.

U okrilju Bogova stasah .

Nedavno je Suhrkamp Thomasu Bernhardu posthumno objavio knjigu 'Moje nagrade' koju je ovaj pisao krajem 1980. i pochetkom 1981. Donosim prevode jedne zivotne bilance, duhovitih stilskih vezbi enfant terriblea nemachkog govornog podruchja sa druge polovine dvadesetog veka.


Der Grillparzerpreis


Za dodelu Grilparzerove nagrade Akademije nauka u Bechu morao sam da kupim odelo, jer sam najednom, samo dva sata pre pochetka svechanog china, uvideo da se na ovoj, bez sumnje vanrednoj ceremoniji, ne mogu pojaviti u pantalonama i dzemperu. I tako sam na takozvanim Grobovima (Graben, bechki kraj) zaista odluchio da odem na Kohlmarkt i prigodno se svechano obuchem. U tu svrhu posetio sam mushki butik pod nazivom Sir Anthony, meni dobro poznat jer sam u njemu vishe puta pazario charape. Ako se dobro secam, kada sam stupio u Sir Anthony salon bilo je 15 do 10, dok je dodela Grillparzerove nagrade trebalo da pochne u 11, tako da sam imao josh podosta vremena. Imao sam nameru da , kada vec novo, kupim sebi najbolje odelo od chiste vune u antracitu, odgovarajuce charape, kravatu i arrow-koshulju, vrlo finu u sivoplavim shtraftama. Poznata je teshkoca sporazumeti se u takozvanim finijim radnjama, pa i onda kada mushterija odmah i na najprecizniji moguci nachin kaze shta zeli, u nju se isprva sa nevericom bulji sve dok svoju zelju ne ponovi. Ali, naravno, pitani prodavac chak ni onda nije shvatio. Tako je i tog puta u Sir Anthonyju potrajalo duze nego nuzno biti odveden do potrebnog regala. Zapravo, okolnosti u ovoj radnji vec su mi bile poznate kroz kupovinu charapa, tako da sam znao bolje od samog prodavca gde se nalazi trazeno odelo. Krenuh ka regalu gde je bilo okacheno u obzir dolazece odelom i pokazah sasvim odredjeni egzemplar, koji prodavac skinu sa shipke ne bi li mi ga pokazao. Ja proverih kvalitet shtofa i odmah probah odelo u kabini. Povih se par puta napred-nazad, i utvrdih da mi pantalone odgovaraju. Obukoh frak, okrenuh se nekoliko puta pred ogledalom, podigoh i ponovo spustih ruke : frak mi je, kao i pantalone, bio potaman. Napravih u odelu nekoliko koraka kroz radnju i odabrah ovom prilikom koshulju i charape. Konachno, rekoh da odelo zelim da zadrzim na sebi, kao i to da obuchem koshulju i charape. Izabrah kravatu, svezah je i zategoh koliko samo mogadoh, oglednuh se josh jednom u zrcalu, platih i izadjoh napolje. Moje stare pantalone i pulover spakovashe mi u torbu sa natpisom Sir Anthony; tako, sa ovom kesom u ruci, predjoh Kohlmarkt, zbog susreta sa mojom tetkom, sa kojom sam se trebao naci na prvom spratu restorana Gerstner u Kärtnerstraße. Kod Gerstnera smo pre svechanosti nameravali pojesti jedan ili dva sendvicha, ne bi li predupredili osecaj muchnine ili chak nesvesticu. Moja tetka vec se nalazila u Gerstneru, moju preobrazbu ocenila je kao prihvatljivu i rekla njeno chuveno Nunja ( do-bro). Ja sâm do ovog trenutka godinama nisam oblachio odelo; da, do tada sam se pojavljivao uvek samo u pantalonama i dzemperu, chak i u teatar sam, ako uopshte, ishao iskljuchivo u pantalonama i dzemperu, poglavito u jednim sivim vunenim pantalonama i u jednom alevo-crvenom, grubo ispletenom ovchjem dzemperu, koji mi je neposredno nakon rata poklonio jedan dobro raspolozeni Americhanin. U ovom sam outfitu, secam se, par puta putovao u Veneciju, i odlazio u slavni Teatro La Fenice, izmedju ostalih i na izvedbu Monteverdijevog Tancred, pod dirigentskom palicom Vittoria Guia; u ovim pantalonama i dzemperu bio sam u Rimu, u Palermu, Taormini, Florenzi i u skoro svim ostalim evropskim glavnim gradovima, ne rachunajuci to da sam kod kuce ove odevne predmete imao gotovo uvek na sebi – shto su otrcanije bile pantalone i dzemper, tim sam ih radije nosio – godinama su me znali samo u ovom izdanju, a i dan-danas me ondashnji prijatelji pitaju za te pantalone i taj dzemper, odecu u kojoj sam proveo preko chetvrt veka. Naprasno, na Grabenu kao shto rekoh i dva sata pre dodele Grillparzerove nagrade, osetih odjednom neprikladnom ovu - u toku desetleca sa mojim telom sraslu - odecu, za jedno ukazivanje pochasti povezano sa imenom Grillparzer, a koje je trebalo da se odrzi u Akademiji nauka. Prilikom sedanja u Gerstneru iznenada obuze me osecaj da su mi pantalone preuske, ali – pomislih – to je verovatno uvek isti osecaj kod novih pantalona; i sako mi se sada uchini preuzak, a shto se njega tiche takodje pomislih - to je normalno. Naruchih sendvich i popih chashu piva uz njega. Ko je pre mene dobio ovu takozvanu Grillparzerovu nagradu, upita me tetka ; u trenutku mi samo Gerhart Hauptmann pade na um – chitao sam to jednom i tom prilikom po prvi put uopshte i saznao za postojanje Grillparzerove nagrade. Nagrada se ne dodeljuje redovno, vec samo od sluchaja do sluchaja, rekoh i pomislih, da izmedju pojedinachnih dodeljivanja prolazi i po shest ili sedam godina, ponekad mozda i samo pet, nisam znao, a ne znam ni danas. I ovo dodeljivanje nagrade chinilo me je, sasvim prirodno, nervorznim - pokushah zato da me samog, kao i tetku, odvratim od chinjenice da je do pochetka svechanosti ostalo josh samo nekih pola sata, prichajuci o chudovishnosti toga da sam bash na Grobovima doneo odluku da kupim sebi odelo za dodelu nagrade i da mi poseta radnje na Kohlmarktu gde se mogu kupiti odela firmi Chester Barry i Burberry uchini samorazumljivom. Zashto , opet sam mislio, kada vec novo, ne bih odmah kupio prvoklasno odelo – i eto, sada sam na sebi imao odelo firme Barry. Moja tetka opipa josh jednom shtof i pokaza se zadovoljnom engleskim kvalitetom. Josh jednom reche njeno chuveno Nunja. O samom kroju, nishta. Bio je klasichan. Vrlo je srecna nad chinjenicom da mi Akademija nauka danas dodeljuje svoju Grillparzerovu nagradu, reche ona, ponosna je takodje, ali vishe srecna nego ponosna – a onda ustade , i ja podjoh za njom iz restorana niz Kärtnerstraße. Trebalo nam je samo par koraka hoda do Akademije nauka. Tashna sa Sir Anthony natpisom bila mi je potpuno ogavna, ali to sada nisam mogao promeniti. Pre ulaska u Akademiju nauka dacu je nekom, rekoh sebi. Par prijatelja koji nisu zeleli da propuste dodelu takodje su bili na putu ovamo. Susresmo ih u ulaznoj hali Akademije. Tu je vec bilo okupljeno puno ljudi, i izgledalo je kao da je svechana sala vec bila popunjena. Prijatelji nas ostavishe na miru i mi pocesmo da se osvrcemo po hali trazeci osobu koja bi nas dochekala. Proshetah se sa tetkom par puta tamo-vamo po ulaznoj hali Akademije, ali niko nas nije primecivao ni za suvu shljivu.Udjimo onda unutra, rekoh ja misleci da ce me neko sachekati u sali i odvesti sa tetkom na odgovarajuce mesto. Sve u sali ukazivalo je na velelepnu proslavu i stvarno sam imao utisak da mi kolena klecaju. I moja tetka je, kao i ja, neprestano pogledom trazila osobu koja ce nas dochekati. Uzalud. Tako smo jednostavno stali na ulazna vrata svecahne sale i chekali. No ljudi su se navaljivali pored nas u salu , chitavo vreme nas gurajuci, tako da smo imali neminovno da uvidimo kako smo odabrali najgore moguce mesto za chekanje. Tja, zar nas niko nece sachekati ovde?, mislili smo poględajuci se se. Sala se maltene potpuno popunila i to sa jedinom svrhom da meni dodeli Grillparzerovu nagradu Akademije nauka, mislio sam. A mene i moju tetku niko ne dochekuje. Sa njenih 8o godina izgledala je divno – elegantno, inteligentno, i u ovim trenucima ukazala mi se srchanom kao nikada do tada. Sada su takodje vec i par filharmonijskih muzichara zauzeli svoja mesta na podijumu i sve je ukazivalo na skorashnji pochetak svechanosti. Ali nas, koji smo imali da budemo u centru paznje, kako smo mislili, niko nije ni primecivao. Tako mi je odjednom sinula ideju: jednostavno cemo uci unutra, rekoh ja mojoj tetki i sesti u sred sale- tamo, gde josh ima par slobodnih mesta i chekati. Udjosmo u salu i odabrasmo tih par slobodnih mesta u sredini: mnogi ljudi morali su da ustanu i psovali nas, dok smo se probijali. Sada smo sedeli u 10. ili 11. redu u sred svechane sale Akademije nauka i chekali. Sada su vec svi takozvani pochasni gosti zauzeli svoja mesta. Ali dodela naravno nije pochinjala, a samo smo ja i moja teka znali - zashto. Napred na podijumu, kao da su neshto trazili u sve kracim odstojanjima
tamo-ovamo hodala su uzbudjena gospoda. I stvarno su neshto trazili- naime, mene. Ovo bezglavo hodanje gospode na podijumu potrajalo je koji trenutak, za kojeg se nemir vec proshirio chitavom salom U medjuvremu je pristigla i ministarka nauke i zauzela mesto u prvom redu. Ona je sachekana od strane predsednika Akademije nauka, koji se zvao Hunger, i sprovedena do svojeg mesta. Takodje i niz drugih, meni nepoznatih takozvanih dostojanstvenika bilo je sachekano, i posednuto u tom prvom ili drugom redu. Najednom videh kako jedan gospodin na podijumu drugom shapuce neshto na uho, i istovremeno ispruzenom rukom pokazuje na deseti ili jedanesti red – samo sam ja znao, pokazivao je na mene. Onda se dogodi sledece: gospodin koji je drugom shaputao neshto na uho i pokazivao na mene, sishao je u salu bash do mog reda i probi se sve do mene. Hmmm, reche on, zashto, zaboga, sedite ovde, kada ste Vi najvaznija osoba ove svechanosti, a ne napred u prvom redu, gde smo mi, rekao je doista mi, gde smo za Vas i Vashu pratnju rezervisali dva mesta? Da, zashto? upita on josh jednom, dok je izgledalo da su svi pogledi u sali uprti u mene i gospodina. Gospodin Predsednik, reche gospodin, Vas moli da predjete napred, molim Vas dodjite napred, Vashe je mesto odmah pored gospodje Ministarke, gospodine Bernhard.
Da, rekoh ja, kada je to tako jednostavno; ali naravno u prvi red cu otici tek onda kada je gospodin Predsednik Hunger to od mene lichno zatrazio, razume se - samo onda kada gospodin Predsednik Hunger glavom i bradom to od mene zatrazi . Moja tetka odcutala je ovu scenu, a gosti su gledali svi na nas i gospodin se provuche natrag kroz chitav red i onda napred i tamo proshaputa, pored gospodje Ministarke, Predsedniku Hungeru neshto na uho. Na to otpoche velik nemir u sali, koji jedino u probnim okidanjima filharmonichara na njihovim instrumentima nije bio neshto potpuno uzasavajuce; videh kako Predsednik Hunger dolazi ka meni. Sada se mora biti postojan, pomislih, dokazati nepopustivljost, hrabrost, konsekventnost. Ne izlazi im u susret, pomislih, kao shto ni oni tebi nisu u najbukvalnijem smislu rechi. Kada je predsednik Hunger do meine stigao, reche kako mu je zao, ali shta tachno zali, nije rekao. Moli me da sa mojom tetkom dodjem napred u prvi red - moje i mesto moje tetke je izmedju gospodje Ministarke i njega. I tako moja tetka i ja podjosmo za Predsednikom Hungerom u prvi red. Kada smo seli i kada je neodredljiv zamor proshao celom svechanom salom, proslava je mogla da pochne. Mislim da su filharmonicari odsvirali jedan Mozartov komad. Onda je odrzano nekoliko kratkih ili dugih govora o Grillparzeru. Kada sam jednom pogledao u njenom pravcu, video sam da je Frau Minister Firnberg, kako se zove, zaspala, shto ni predsedniku Hungeru nije promaklo, jer je Ministarka hrkala, pa ako i vrlo tiho, hrkala je- hrkala je tihim ministarskim hrkanjem, svuda na svetu poznatim. Moja tetka pratila je takozvani Festakt (svechanost) sa najvecom paznjom – ponekad, kada bi izraz u nekom od govora bio glup ili jednostavno smeshan, potvrdno bi me pogledala. Nas dvoje imali smo svoj dozivljaj. Konachno, nakon otprilike jednog i po sata, Präsident Hunger je ustao, uspeo se na podijum i objavio dodelu Grillparzerove nagrade meni. Prochitao je par pohvalnih rechi o mome radu, ne bez toga da imenuje par naslova komada koji bi trebalo da su moji, ali koje ja nisam napisao, i nabroji niz evropskih velikana , koji su pre meine odlikovani Grillparzerovom nagradom. Herr Bernhard dobija nagradu za njegov pozorishni komad Ein Fest für Boris, reche Hunger (komad koji je u prethodnoj godini u izvodjenju Burgtheatera u vrlo loshe igran Akademietheataru) a onda, kao da zeli da me zagrli, on rashiri ruke. Time je odaslat znak da bi sada ja trebalo da stupim na podijum. Ustadoh i podjoh ka Hungeru. On mi prodrma ruku i dade takozvanu povelju, chiju je bljutavost, kao i svih drugih povelja koje sam ikada dobio, bilo nemoguce prevazici. Nisam imao nameru da ovde na podijumu neshto kazem, a to od meine nije ni trazeno .Tako, ne bih li ugushio svoju smutnju, izrekoh jedno kratko Hvala!, spustih se ponovo u salu i sedoh. Na to i Herr Hunger sede, a filharmonichari odsvirashe jedan Beethovenov komad. Dok su filharmonichari svirali, ja sam razmishljao o upravo zavrshavajucoj priredbi, chiji kuriozitet , bezukusnost i besmislenost meni prirodno josh nisu dopirali do svesti. Jedva da su filharmonichari prestali da sviraju, ministarka Firnberg ustade, a za njom odmah i predsednik Hunger, i oboje se uputishe na podijum. Sada su vec svi u sali ustali i gurali se prema podijumu, prema ministarki, naravno, i predsedniku Hungeru koji je sa njom razgovarao. Ja sam sa tetkom, uvredjen i sve bespomocniji, stajao po strani, dok smo slushali sve uzburkanije praznoslovlje oko hiljadu ljudi. Posle izvesnog vremena ministarka se osvrnu u krug i upita sa neponovljivom arogancijom i gluposhcu u glasu: ja, wo ist der Dichterling? (Hm, gde je stihoklepac?) Ja sam stajao neposredno pokraj nje, ali se nisam usudjivao da se odam. Uzeh tetku pod ruku i napustismo salu. Neometano i bez toga da nas je bilo ko primetio napustili smo Akademiju nauka oko jedan chas popodne. Napolju su nas chekali prijatelji. Sa njima otidosmo u takozvanu Gösser Bierklinik na ruchak. Jedan filozof, jedan arhitekt, njihove zene i moj brat. Sve samo zabavno drushtvo. Ne znam vishe shta smo jeli. Kada su me za jela pitali, sa kojim je iznosom nagradna suma povezana, po prvi put mi je postalo jasno da nagrada nije povezana sa bilo kakvom sumom. Moje ponizenje osetio sam tada i kao obichan bezobrazluk. To je jedna od najvecih chasti, koja moze pripasti jednom Austrijancu – dobiti Grillparzerovu nagradu Akademije nauka, reche jedan za stolom, mislim arhitekt. Chudovishnost, reche filozof. Moj brat je, kao i uvek u ovakvim prilikama, cutao. Nakon jela odjednom sam imao utisak da mi je novopribavljeno odelo suvishe usko i nisam puno razmishljao pre nego shto sam otishao u radnju na Kohlmarkt , Sir Anthony dakle, gde sam prilichno stamenim, ali ne i tonom lishenim najobaveznije pristojnosti, rekao da zelim da zamenim odelo- kao shto je poznato upravo sam ga kupio, ali mi je ono za najmanje jedan broj premalo. Moja odredjenost bila je ta koja je oslovljenog prodavca momentalno uputila ka regalu iz kojeg je uzeto moje odelo. Bez pogovora mi je dozvolio da obuchem isto odelo, samo za broj vece, za koje sam odmah imao osecaj da mi je taman. Kako sam samo nekoliko sati ranije mogao da verujem da mi je za chitav broj manje odelo taman?!. Uhvatio sam se za glavu. Sada sam doista imao odgovarajuce odelo i sa velikim olakshanjem izadjoh iz radnje. Ko bude kupio odelo koje sam upravo vratio, nece znati da je ono sa mnom vec bilo na dodeli Grillparzerove nagrade Akademije nauke u Bechu, pomislih. Bila je to apsurdna pomisao. Sa ovom apsurdnom mishlju sam se teshio. Sa mojom tetkom sam proveo dan pun uzivanja, neprestano se smejajuci shto su mi odelo kod Sir Anthonya bez oklevanja zamenili, iako sam ga nosio na dodeli Grillparzerove nagrade u Akademiji nauka. Nikada necu zaboraviti ljudima iz Sir Anthonya na Kohlmarktu da su bili tako predusretljivi