mrachni katuni i nesavremena razmatranja

Bojim se da iz ovog pakla nema izlaska.
Pitash se verovatno: zashto ti nakon svih ovih meseci, dana, i za mene, uglavnom, besanih noci shutnje, pisem o svojim snovima.
hm... Kada delaju, ljudi su sasvim svakidashnji (chitaj - nezanimljivi i neshvatljivi), i jedino, mozda, kada sanjaju mogu da pobude neshto interesovanja kod choveka: pishi mi, molim te. bilo sta. umirem bez tvojih rechi- umirem svejedno - shto vishe zivim, tim vishe umirem, ali bez tvojih rechi makar, umire se u ropcu. znash i sama da, racionalno posmatrajuci, ni ti a ni ja ne zasluzujemo ovakvu iskrenost sa moje strane: ovo je uteha samoce, kao kada od samog sebe prikrivam svoje patnje, i onda moram dushu da isplachem kako bih mogao barem povrshno da je izrazim.


Lisheni sudbine, kao zaspalo
Odojche dishu nebesnici;
Chedno sachuvan
U skromnom pupoljku
Vechno im cveta duh,
I blazene ochi
Gledaju u tihoj
Vechnoj jasnoci.

Ali nama je dano
Da nigde ne mirujemo,
Nestaju, padaju
Napaceni ljudi
Slepo sa
Chasa na chas,
Poput vode sa grebena
Na greben bacani
Godinama u neizvesnu dubinu.
--