mrachni katuni i nesavremena razmatranja

jer su ljudi bili nesposobni da Smrt, Jad i Neznanje prevazidju, slozili su se da o tome ne razmishljaju i budu srecni.
jedino shto nas u svoj nashoj bedi teshi je rasejanost (rasutost), dok u isto vreme predstavlja oshtricu nashega jada.jer rasejanost je ta koja nas kao po pravilu sprechava da o samima sebi razmislimo, od koje neprimetno crkavamo. inache bi se dosadjivali, i ova bi nas dosada terala da trazimo bolje sredstvo potiskivanja i prevazilazenja.
ali, rasutosti nam odgovaraju . vode nas nezno i prate neprimetno do smrti.
ova moja rasejanost se obezobrazila . promishlja samu sebe.

nocno je nebo samo vrsta indigo papira,
crnomodrog, s razgrnutim periodima zvezda
shto propushtaju svetlost, shpijunka do shpijunke
svetlost belokosnu, poput smrti, iza svih stvari.
pod ochima zvezda i zevom meseca
on ispashta pustinju jastuka, nesanicu
shto shiri fini, iritirajuci pesak u svim pravcima.


stalno iz pochetka stari, zrnasti film
razotkriva muke - dane shto nestaju
detinjstva i mladosti, lepljive od snova,
roditeljska lica na visokim drskama, cas stroga, chas
suzna,

vrt zastrashujucih ruza koji ga je terao na plach.
chelo mu je grbavo kao vreca kamenja.
uspomene se guraju zbog sobe s lica kao u
omatorele dive.


na pilule je imun : crvene, grimizne, plave -
kako su osvetljavale odsadu otegnute vecheri !
te secerne planete chiji je uticaj osvajao za njega.
zivot pokrshten u nezivot na trenutak,
i slatka, drogirana budjenja zaboravne bebe.
sad su pilule istroshene i glupe, poput klasichnih bogova.
ne prijaju mu makove sanjive boje.


njegova glava je mala nutrina sivih ogledala,
svaki pokret se odmah udaljava niz aleju
smanjenih perspektiva, a njegovo zanchenje
istiche kao voda iz rupe daleko na kraju,
on zivi lishen privatnosti u sobi bez kapaka,
goli prorezi njegovih ochiju ukochili su se
shirom otvoreni,
pred neprekidnom treperavom munjom situacija.


svu noc u granitnom dvorishtu, nevidljive machke
jaukale su kao zene, ili razdesheni instrumenti,
on vec oseca svetlost dana, belu svoju bolest,
kako se shunja sa sesirom punim otrcanih ponavljanja,
grad je sad zemljopisna karta veselog cvrkutanja,
i svud se ljudi, ochiju poput liskuna srebrnih i praznih,
voze na posao u kolonama,kao da mozak tek sto im je

ispran.


sylvia platt, maj 1961

gomila razbijenih ogledala
lezala je u krvavom pesku
i hiljadama surih ochiju
hladno me posmatrala.


nepomichno, kao bledolika
devojchica uobrazena u svojoj
gladnoj, utisnutoj lepoti.


previshe sam pripremao susret
i to je slutilo na zlo.
lepota je tako retka stvar,
tako ih malo pije sa moje
fontane.
tako mnogo jalovog zaljenja,
tako puno izgubljenih sati !


u tishini koju uvek sobom nosim,
na uzarenom, od krvi pijanom
pesku i dalje -
gomila i ja.
"ko si?" prosiktah kao da me
istina zanima.
"ja ti sam, onakav kakav jesi"
po prvi i poslednji put
promrmlja gomila hrapavim glasom.



kopao sam za blagom cara Radovana, i umesto na obecanu riznicu blazenih misli nabasao na ovu pesmicu. uchinila mi se dostojnom ovog djubrishta uzaludnosti.
rado je delim sa vama, mojim dragim chitaocima, u chijim sam pustim srcima,i po ljudskim zakonima sa pravom omrazen.
moj sin skache mi po glavi, i ledjima dok ovo pishem . to mi jako prija. umoran sam.
laku noc, dobar dan !

you say good bye
i said hello ....

do sledeceg chitanja
smrt fashizmu !
sloboda slobodnima !

teshko mi pada oprostiti se od vas, jer uopshte nisam sa vama ...

beskonachnost je nedomisliva.
ko zna gde su nestali silni postovi u kojima dostizem vrhunac svoje knjizevne (ne)sposobnosti. jebeni komjuteri, jebene mreze kompjutera.

utvrditi totalitet uslova, raskrinkati svet koji se pojavljuje kao totalitet pojava, matematichka sinteza ...

dremez - eutanazija chistog uma.
sloboda je sloboda od pritiska chulne afekcije.

prirodne nuznosti i
nestajanja.

why did the Feminist cross the street ?

chik pogodi ...