mrachni katuni i nesavremena razmatranja

nocno je nebo samo vrsta indigo papira,
crnomodrog, s razgrnutim periodima zvezda
shto propushtaju svetlost, shpijunka do shpijunke
svetlost belokosnu, poput smrti, iza svih stvari.
pod ochima zvezda i zevom meseca
on ispashta pustinju jastuka, nesanicu
shto shiri fini, iritirajuci pesak u svim pravcima.


stalno iz pochetka stari, zrnasti film
razotkriva muke - dane shto nestaju
detinjstva i mladosti, lepljive od snova,
roditeljska lica na visokim drskama, cas stroga, chas
suzna,

vrt zastrashujucih ruza koji ga je terao na plach.
chelo mu je grbavo kao vreca kamenja.
uspomene se guraju zbog sobe s lica kao u
omatorele dive.


na pilule je imun : crvene, grimizne, plave -
kako su osvetljavale odsadu otegnute vecheri !
te secerne planete chiji je uticaj osvajao za njega.
zivot pokrshten u nezivot na trenutak,
i slatka, drogirana budjenja zaboravne bebe.
sad su pilule istroshene i glupe, poput klasichnih bogova.
ne prijaju mu makove sanjive boje.


njegova glava je mala nutrina sivih ogledala,
svaki pokret se odmah udaljava niz aleju
smanjenih perspektiva, a njegovo zanchenje
istiche kao voda iz rupe daleko na kraju,
on zivi lishen privatnosti u sobi bez kapaka,
goli prorezi njegovih ochiju ukochili su se
shirom otvoreni,
pred neprekidnom treperavom munjom situacija.


svu noc u granitnom dvorishtu, nevidljive machke
jaukale su kao zene, ili razdesheni instrumenti,
on vec oseca svetlost dana, belu svoju bolest,
kako se shunja sa sesirom punim otrcanih ponavljanja,
grad je sad zemljopisna karta veselog cvrkutanja,
i svud se ljudi, ochiju poput liskuna srebrnih i praznih,
voze na posao u kolonama,kao da mozak tek sto im je

ispran.


sylvia platt, maj 1961