mrachni katuni i nesavremena razmatranja

niko nikada nije bio toliko muchen od strane pisane rechi (literature u pokushaju) kao shto ja to bivam.

na veshalima nedovrshenih rechenica
vrat mi istezu uhode nemoci.
giljotina nezapochetih rechenica
koju hrane dzelati pogreshnih interpunkcija
svakoga dana mi odseca
glavu od srca.

osecam da se blizi trenutak kada cu podlegnutu mukama.
do tada - boricu se. i pisati.
pisati- makar i ne ziv.
ziv klan, nedoklan ...

jezik na kojem sam nekada sanjao najdivnije stihove, koje bih po strogim zakonima poetskih snochuvenja izjutra zauvek zaboravljao, jezik moj lichni poltergeist,izravni istorichar moga pada... on je taj koji upravlja, prepravlja, raspravlja, vaspostavlja... lebdi nadamnom- neumorno, mami me u bezizlazne lavirinte samoce, oblachi moju srecu, osunchava moju bedu. ko li ga je samo unajmio ?

svejedno, sada sam tu gde sam, bistrim svoj udes,zelim da vladam, sobom da po sebi krochim. necu vishe pisati o mojoj umetnichkoj nesposobnosti (nemoci), literarnoj propasti.
pisacu o kosmosu koji chitavom svojom lakocom visi o tankoj niti moje svesti, pisacu o oslobadjanju, o jevrejima, o kletima, crncima i indijancima, o bezvreju i metafizici, deci, i Bogu, koji mi ove rechi predaje sa ozbiljnoschu samo njemu svojstvenom, blagim glasom majke-srne.

razmishljam krilato o smislu, o svrsi mojeg malog spisa. odakle ova bezumna, paradoxalna obsesija u meni, da shaljem misli u gluvi etar;kriveci vrat, slushajuci naizmenichno neil young-a i mozartov requiem ...
siguran sam da ne zelim da bilo ko drugi chita ovo shto pishem.
ipak, mogucnost - da ce me neko chuti i shvatiti, izazovna je. chak i za mene, iskusnog ovisnika. ko je ono beshe rekao:"the best thing you can do for mankind, equals doing nothing". kada ce zene i mushkarci biti u stanju da to shvate. deca i starci znaju to. i ne razmishljajuci o tome.
nemam nishta protiv zena, kao shto i ne gajim posebnu naklonost prema mushkarcima ( u istom loncu skuhani svi sastojci slichnog su okusa-velike tajne malih kuhara ).
ali, zene- sa chitavom svojom radoznaloschu po pitanju banalnih uzroka, razloga (posledica ne, to je izvan obima njihovog interesovanja) podstichu mushkatle na beg, josh jednom u pogreshnom smeru, tlache ih i pretvaraju tako u velikomuchenike...one koji ispashtaju bez izuzetka u pogreshnom smeru.

Ona zivi jednim zivotom koji nije iskljuchivo njen : ta shtetna, otrovna fantazija kojoj nema antipoda, oduzima joj dodir, nju samu, i nagoni je da chini stvari za koje bi u svom izvornom obliku, gola i lishena sudbine, mislila za nemoguce, smeshne, tuzne - izmeshtene i poremecene.


Doba je trazilo sliku
Svoje ubrzane grimase,
Neshto za modernu pozornicu,
Nikakva antichka sranja:

Ne, niposhto mrachne sanjarije
Pogleda unutrashnjeg;
Bolje su kojekakve lazi
Nego parafraze klasika !

"doba je trazilo" uglavnom odliv u gipsu,
nachinjen bez gubitka vremena,
prozni pokret, a ne alabaster
ili "rimu klesanu od kamena" .

smrt fashizmu !
sloboda slobodnima !

Bilo kako bilo, ovi su ratovali ;
neki i sa verom ,
za domovinu, svakako ...

Neki brzi na oruzju,
neki zbog pustolovine,
neki bojeci se slabosti,
neki plasheci se prekora,
neki od zamishljene ljubavi za pokolj,
dok kasnije nisu nauchili,
neki od straha, dok nisu nauchili
ljubav za pokolj .

Neki su, za otadzbinu, poginuli
ne "dulce" i ne "et decor"
po paklu krochili umocheni do ochiju,
verujuci lazima staraca;
zatim ,razuverivshi se
vratili se kuci, jednoj lazi,
kuci mnogim obmanama,
kuci starim lazima i novom besramlju;
ustrojstvu vekovno starom, okorelom,
i lashcima na javnom polozaju.

Hrabrost kakva se ne pamti
i rasipnost kakve nije bilo !
Mlada krv i vruca krv,
lepa lica , snazna tela;

postojanost kakve nije bilo
otvorenost kakve nije bilo

i razocharanja o kakvima se nije
govorilo u stara vremena;
histerije, rovovske ispovesti,
grohotaa smeh iz mrtvih utroba.

e.p.

sumrak postaje od ametista
duboko i dublje plav,
lampioni pune zelenim plamenom
drvece avenije mlako.



stari piano pesmicu svirucka-
stalozeno, lagano i shareno :
ona se nadvija nad pozutelim dirkama
njena glava veselo oznachava ovaj put.



stidljive misli i kao grob shiroke ochi,
i ruke koje lutaju dok vire -
sumrak postaje dublje plav
u alemaniji, sa svetlima ametista ...

a Ti, hajde reci kada cesh doci ?
jednog dana, pruzajuci ruku
nad chetvrt u kojoj zivim,
u sazreli chas kada zaista ochajavam ;
u trenu grmljavine,
uplashenog, iscupacesh me bez pogovora
iz mog tela i tela opklopljenog korom
mojih misli-slika, tog smeshnog svemira,
ostavicesh u meni svoju uzasnu sondu,
strashnu bushilicu Tvog prisustva,
podici cesh za chas svoju pravu i nenadvisivu
katedralu
izbacujuci me pravo u vis
kao djule, ne kao choveka,
DOCI CESH.


doci cesh, ako postojish,
domamljen mojom nespretnoscu,
mojom odvratnom samostalnoscu,
dolazeci iz Etra, ispod mog ispreturanog "ja", mozda,
nije vazno odakle
bacicesh moju shibicu u Svoju bezmernost
i - ode Misha.


ili shta ?
niklada ? ne ?
reci, debeli Usude, gde bi onda hteo da se sruchish ?

biti zrtva Istorije ne znachi isto shto i biti andjeo.nedostaje tu josh i dosta neprikosnoveno presudnijih momenata.
na dohvat ruke nam je ona shiroko rasprostranjena predrasuda, teshka, duboko ukopana - "chovek je ono shto jede". i to je otkrio onaj zloduh, engels. hm... kolosalna laz ! chovek je i shtoshta drugo, mnogo jebenije i gadnije od pitanja klope. ne treba mu zavirti samo u creva vec, i prvensteno- u mozak ! uostalom, nashi su dragi nauchnici vec utvrdili da postoji neshto kao mozak creva, crevni mozak....tako... otkrice se tu josh kojeshta...da bi se (Chovek) promenio, treba ga prvo dresirati. trpi li dresuru?...nikakav ga sistem nece dresirati. snaci ce se taj ! izbeci ce taj svaku kontrolu!...izvrdace, shmugnuce vec negde ! ko ga ulovi, pravi je lisac ! josh ako je pritom srpskog roda !...josh jedan mit, i na zalost ovaj je saobrazan istini. na kraju, ko ga pa jebe. zivot je i tako prekratak ! propovedanje morala ne obavezuje ni na shta. fingiranje choveka, chisto foliranje. svaki govnar propovednik ! shto porochniji tim drchniji !
najzad ono glavno : sredjena je vrlo vazna stvar, dve muve jednim udarcem - albanci ne moraju vishe da strepe pred srpskom tiranijom, srbi ce biti oslobodjeni najpodmuklije, najskarednije i najsirovije vlasti sa verbalnim shibicarem i vrhovnim komadantom na chelu. od potopa pa na ovamo, niti je bilo niti ce, ako bog da, biti klase pretvornije,surovije, lakomije, grabljivije...prevrtljivi propovednici nacionalnog otreznjenja ! ima li igde nezasitijih, vecih picajzli u privilegijama, sitnichavijih, anemichnijih, pohlepnijih na isprazna bogatstva ?
chardak ni na nebu ni na zemlji,chiji su stanovnici odavno bezuslovcno sve, e da bi preziveli, u chijim odajama nije vishe bilo stida. samo cutanje mrznje i zlobe; tamo daleko gde su svi do jednog drushtveni bogalji u kolu koje ce se, tada je izgledalo, zauvek vrteti u krug.
tog trudnog 24. marta 1999. godine chardak je "muchki" , "pod okriljem mraka", zasut neumoljivim bombama koje je chitav svet - urocen protiv "malog, ali nebeskog naroda" odluchio da prospe kao gnev bozji nad njim. uobrazenost ubija , kao i sve drugo. narod sve prihvata kad mu se podidje ! guta sve zivo !shto ga vishe guraju u govna, shto ga vishe izoluju, to je uobrazeniji i samoljubiviji.a to zastrashuje, verujte mi. i shto je jadniji, to se vishe hvali i busa u prsa, ponosi svojom bedom. ovaj rat doshao je kao poruchen, mislio je vrhovni verbalni shibicar. izvrstan shtos ! zato su ga oberuchke preuzeli i do pucanja po shavovima naduvali i negovali! svakih pola sata rat je iznova docharavan, da ne otpochne sluchajno sada pauza. sada, u ovom rasvetlujucem chinu, koji bi trebao da jednom zauvek potvrdi sps-istinu (sve po starom-istinu) da je chitav svet urocen protiv nas. i tachka... kao poslednja i odluchujuca kap otrova u peharu punom jada: nastaje meshavina koja opija lazju i svo postojanje izvrce na glavu ! charobni napitak, eliksir mrznje sa nebrojeno sporednih dejstava, pogubnih. ko se o srbima brine, a ko to hoce da nas sravni sa zemljom ? ko nas to chuva i naredjuje nam da gasimo svetla i zamrachujemo prostorije, ko stavlja u pogon izlishne sirene koje kao hijene oplakuju ovaj sa svih strana pristisnuti i zaista jadni narod, koji je odavno prestao da umishlja svashta i ponizno prihvatio svoje muke, bedu i torturu: u zamenu dobio stanove sa kupatilima i wc-ima u koje je mogao da odlazi sa svojom proleterskom literaturom, ne bi li hranu redovno pojedenu u menzi "kod zlatnog kaveza" teshkom nuzdom predao u postojanu kanalizaciju za chijom sigurnoschu mnogi gradjani sada, dok im bombe cepaju oblake, cheznu.
dakle, bombe su pochele da kao kisha padaju sa neba, precizne bombe dodushe, chije bi zrtve postajale kolateralna shteta: damaged goods zauvek otposlana u beslovesan san, bombe-poruke, humanitarne bombe (kill for peace); sve to uz silni optimizam krajnje odluchnosti ...svi pokolji , svi ratovi vodjeni su sa muzikom optimizma. zashto bi ovaj bio izuzetak ? dobrodoshlo sve shto iole pomaze zavodjenju masa zaglupljenih godinama lazi i silnim pohvalama u cilju dresure.lako je pojmiti da potlachenima beda dojadi jednom zasvagda, ali, beda je i neshto kao neophodni alat za mehanizam shvatanja istorije modernog sveta.najcrnja,najniza oholost, prazna naduvenost, zavist, gnev, laz, busanje u grudi izlishnim herojstvom koje se svodilo na pljuvanje u pravcu neba iz kojeg bi se pljuvachka po pravilu ravnoteze vracala u lice junachko-pljuvachko. gradjenje zivih shtitova mostova koji tog dana nece biti bombardovani,branika na zili kucavici otadzbine, opsedaju i osvajaju ovo ogranicheno ali i nepregledno podruchje neizvesnosti, drushtveni karantin u kojem vecina dishe jednim dahom, a ostali beze u brda. ne da bi se skrili od bombi agresora ili oslobodioca (kako hocete); vec od gluposti sopstvenog naroda.

tako sam i ja odluchio da se iz, u to doba, centra gluposti sklonim u manastir i tamo potrazim duhovni mir. bilo je vanredno stanje, valjalo je rat do u tanchine docharati, ne ? autobuske, zeleznichke linije ukinute, na svakih 100.metara po koja patrola vojske jugoslavije, koja gnev nemoci i straha, delirijum opijenosti moze da iskali samo na sebi ravnima- pa to i radi.
moj otac; u gipsu i izbezumljen, kao uostalom i svi drugi dobri i ljudi zdravog razuma; ja - potpuno zbunjen i sa ochiglednim simptomima laksheg emocionalnog udara , zelim samo da nestanem iz grada chija je vishedecenijska glupost oplodjena neobuzdivim ludilom, darom rata- ovim "nichim izazvanim bombardovanjem"- fraza koja je obelezila nekoliko sledecih meseci.
radnja se odvija u kraljevu, idlichnom gradicu na obali ibra , kao opkoljenog od strane predivnih brda koja se pruzaju u krug oko grada u kojem sam rodjen, brda koja kao da opkoljavaju iz vazduha opsednuti grad - brdA po kojima sada padaju bombe.
kao shto rekoh, nemocni otac u gipsu me preklinje da ne napushtam roditeljsko okrilje. barem dok situacija ne postane malo svakodnevnija, dok se na bombradovanje ne naviknemo. ali ja ne zelim ni da chujem. opshtu pometnju koja u tom trenutku vlada i od koje se nashoj maci jezi dlaka na ledjima, moja majka koristi da bi mi smutila par bensedina u limunadu, koji su me mozda spasili od sloma neznih zivaca.iako je otac, dan pre toga donesen iz bolnice u gipsu do grla, u kobnom, jevrejskom nalik zzaru insistirao da nikuda ne odlazim (u jednom trenutku besan u nemoci sa sve gipsa ustao sa kreveta i odmah pored njega pao i tu se koprcao kao riba na suvom). ja ostajem neumoljiv i odlazim. napushtam roditeljski dom u pravcu beograda gde srecem drugara za kojeg znam da je, kao i ja, na sve spreman. predlazem mu da se odmetnemo u inostranstvo. u madjarsku. on se slaze. ubrzo nakon mog pristanka u beograd (ili je to bilo dan posle) otiskujemo se u neizvesnost sa planom "b" u rancu. naime mapom na kojoj se nalazi ucrtan manastir kovilj, u koji nameravamo da odemo i potrazimo utochishte u sluchaju da ne uspemo da predjemo preko grane. tako ce i biti.
negde oko pola devet uveche stizemo stopom do nekog mesta od kojeg do manastira ima oko 1.sat hoda. napokon smo tu. otvaramo manastirske dveri, kucamo na manastirska vrata. smejemo se, jer smo se nas dvojica uvek smejali i pravili pizdarije.otvara nam monah (kaludjer) u crnim haljinama, crvene brade. drzi usisivach u ruci. mi ga tu pozdravljamo i objasnjvama o chemu se radi. napolju , u gradovima, vlada nepodnoshljiva glupost, glavnu rech imaju najgluplji i najglasniji, i zato dolazimo kod vas, u nameri da potrazimo barem duhovni mir, ako je onaj fizichki vec ischezao.
on nam kaze da sachekamo i zatvara vrata. chekamo. to je trajalo sigurno nekih 10-15. minuta. konachno se otvaraju vrata konaka, koja pruzaju pogled na stepenice po kojima su ,valjda u skladu sa hijerarhijom,pravilno kao u nekom blesavom mjuziklu bili poredjani kaludjeri sa igumanom na vrhu. ovaj shto je otvorio vrata nam kaze da treba da pozdravimo igumana. mi prolazimo kroz ovaj nesvakidashnji shpalir ne bi li pozdravili igumana, kojem se po pravoslavnom obichaju ljube ruke. ja sam to znao , ali nisam uchinio-ni sam ne znam zashto. valjda iz prezira prema autoritativnim oblicima drushtva koje je bilo svuda oko nas i ovde nas sateralo. duhovni mir je za mene podrazumevao odsustvo autoriteta. greshka, koju je bilo dobro napraviti, kako se kasnije pokazalo. moj ortak, bonnie u bekstvu pred idiotizmom, nije ni znao da je iguman ochekivao da mu celivamo ruke. to je bio prvi i poslednji put da smo sreli glavnog bradonju .
da ne duzim : nash boravak u manastiru bio je kratak i nash napor da dopremo do igumana, ne bi li sa njim poprichali o nashoj daljnoj sudbini,bio je uzaludan nalik pokushavanjima kafkinog geometra K. da dopre do zamka.
nakon 1-2. dana, jednog divnog sunchanog jutra koje je kosim zracima opaljivalo vojvodjansku ravnicu, jedan nam je kaludjer saopshtio da je patrijarh pavle, king kong spc-a, izjavio da je napad na nashu zemlju ujedno i napad na pravoslavlje, i da , sa tim u skladu, bratija manastira kovilj nema nameru da nas tu skriva , i da smo kao sveze mlado meso obavezni javiti se prvoj kasarni, i svoje mlade zivote staviti na rapolaganje sumanutom vrhovnom komadantu; da prolijemo krvcu za pravoslavlje i Srbiju, duzni smo im sve, jebiga. da se javimo prvoj kasarni i ponudimo se na dar?! to nam je poruchio iguman, rekao je mladi i vec povijeni kaludjer, i izljubivishi nas tri puta rekao: "samo pravo preko njive i doci cete do auto puta. to je prechica." prechica koja vodi u glupost i eventualno smrt, pomislih ja srecan shto nam nisu dopustili da ostanemo u prgavom husckachkom manastiru u kojem je dosadno kao u raju. onda je naishao neki dobrocudni traktorista bez prikolice kojeg smo zaskochili za prevoz do auto puta.pristao je, a mi smo se popeli na blatobrane i sa kosim suncem u ochima prebrodili vojvodjansku njivu. ovo je bio prvi put da sam se osecao kao pobednik i heroj. a i bilo je krajnje vreme !

dok sam dane josh provodio pod srpskim nebom , sve do 24. godine mojeg grotesknog zivota, teshko da je proshao i jedan jedini dan a da nisam bio tlachen chinjenicom da sam rodjen, da zivim , da sam vec i umirao na ukletoj zemlji.cursed land, kako sam je kasnije od milja nazivao. kao da sam oduvek bio tu. full bad. ipak nam je tlo na kojem odrastamo i koje nas poji svojom vodom,hrani svojim mineralima,vazduhom , biljem, mesom svojih zivotinja u jednom vishem smislu majka od one koja nas je rodila.
u pochetku, dok sam josh bio dechak, na jedan sablastan i jedva pojmljiv nachin naslucivao sam ovaj sinji pechat kojom je obelezena majchina gruda (!), - kao kada idete da pishkite nakon horor-filma i naglo se okrecete jer osecate da vam neko dishe za vrat. i onda se sa zavrshetkom dechashtva ova slutnja otelotvorila, uoblichila se i chvrsto utvrdila u jednoj tiraniji lazi, vladavini gluposti i ubica. dok sam bio dechak josh sam verovao u nadnaravne lovce-pilote koji chuvaju nashe plavo nebo i krvavu zemlju, nashe snove i kao ovce belu nevinost. kasnije sam, otreznjen i osakacen mushkom adolescencijom, opijen poezijom i travom, razuveren i potlachen od strane srpskih dekadentnih fashista (shto je protivrechnost u sebi) pokushavajuci da umaknem ovoj sveprisutnoj zloj kobi, postao izgladneli inventar muzeja jugoslovenske kinoteke- gde sam gledao najmanje dva filma dnevno !, latentni narkoman i ljubavnik iz nuzde, sve u nameri da potisnem ovu vec ostvarenu i osamostaljenu svest o ukletoj zemlji.
da li sam u tome uspeo ? chesto da, uglavnom ne. ali u martu mesecu 1999. godine po ljudsko-hriscansko kalendaru to je postalo nemoguce, iako je za naivne izgledalo da je to pochetak kraja zla, jedna nasushna katarza- za srbiju koju ni tri ganga ne bio oprala.za srbiju, brate !
sve je to pochelo ko zna kada, ali uzmimo atentat na franza ferdinanda kao odrednicu, kao smernicu na jednosmerno-kruznoj pruzi istorije koja je 20. vek i evropu preusmerilo sa jednog hladnog i svuda po malo rashtrkanog rata, na kolosek jedne permanetntne klanice chije je poslednje odredishte balkan- po do sada poznatom stanju stvari- odluchno neuravnotezen, prgav i prljav, nekada u svojim mislima najvaznije podruchje u chitavom svetu, danas tuzno svestan svoje beznachajnosti i promashenosti. tako je barem sa one strane drine ili preciznije dunava.
u sledecem postu cu pokushati da vam docharam shta znachi biti bombardovan i kako se to odrazilo na moj zivot sa pochetka ove priche. o tome kako je ludilo oplodilo glupost ne bi li ova porodila jedno krajnje nepozeljno kopile koje se danas zove srbija i crna gora , chini mi se.

prvo su ljudi sebe unosili u prirodu . svuda su videli sebe i sebi ravne, naime svoje zle i cudljive temperamente, tako reci skrivene iza oblaka, nepogoda, zveri, drveca i biljaka : tada su pronashli
"zlu prirodu". potom je doshlo vreme, ono Rusoovo, kada su ljudi tezili da se razlikuju od prirode : bili su jedni drugih u toj meri siti da su bezuslovno pozeleli da poseduju u svetu nekakav kutak u svetu u koji chovek ne odlazi sa svojom patnjom. tada su pronashli "dobru prirodu"- svojevoljno trpljenje.
toliko za danas.

"shta ja to chinim ?" i "shta ja zapravo time zelim ? ( ako hocete i ) da postignem?" -
to je pitanje istine, ona vrsta pitanja koje se ne uche u njihovoj Vremenskoj zoni u kojoj su hermetichki zatvoreni kao tune u dozi ( u konzervi sardina) i, tome shodno, vrsta pitanja koja se ne postavljaju. i ja sam, djelomichno(hr), prozet mirisom tih spakovanih riba.
medjutim, deci se govori o lakrdijama, zenama , buducim majkama-o ljupkosti, mladicima o njihovoj buducnosti i zadovoljstvima; za takve stvari se uvek ima vremena. i naklonosti.

obrazovanje...

ponor izmedju onog Ja - dobro utabanim stazama obrazovanja nastalog (nastalo/postajuceg)
i duboke tishine vechnoga ja,samorazumljivog-sa-one-strane-jezika... na drugoj strani.
ambis izmedju onoga permanento lickajuceg u ogledalo-Drushtvo zagledanog pojedincamnoshtva ( manjak manjka ), u kameleonsku boju choveshtva utopljenog davljenika i
na drugoj strani neopipljivog ja snova, bica lishenog odgovornosti odrzavanja drushtvene uloge, odgovornosti u njihovom smislu rechi, lishenog naglih prelaza, moralnog znachenja postojanja...jedino umetnosti odan, Umetnosti u vishem smislu te upadljivo bolno zloupoterbljavane rechi, penetrativno nametnute nama kao vrecama beskorisnih virusa-informacija.


ali, deca su tu da paze na nas ! a i mi na njih, na potpuno drugi nachin. zato sada moram da prekinem.

ovo je moj prvi post, devichanski post. prekidam ga ne bih li izazvao san.

u sledecem postu chitacete o dobroj i zloj prirodi.


ostanite jaki !