mrachni katuni i nesavremena razmatranja

biti zrtva Istorije ne znachi isto shto i biti andjeo.nedostaje tu josh i dosta neprikosnoveno presudnijih momenata.
na dohvat ruke nam je ona shiroko rasprostranjena predrasuda, teshka, duboko ukopana - "chovek je ono shto jede". i to je otkrio onaj zloduh, engels. hm... kolosalna laz ! chovek je i shtoshta drugo, mnogo jebenije i gadnije od pitanja klope. ne treba mu zavirti samo u creva vec, i prvensteno- u mozak ! uostalom, nashi su dragi nauchnici vec utvrdili da postoji neshto kao mozak creva, crevni mozak....tako... otkrice se tu josh kojeshta...da bi se (Chovek) promenio, treba ga prvo dresirati. trpi li dresuru?...nikakav ga sistem nece dresirati. snaci ce se taj ! izbeci ce taj svaku kontrolu!...izvrdace, shmugnuce vec negde ! ko ga ulovi, pravi je lisac ! josh ako je pritom srpskog roda !...josh jedan mit, i na zalost ovaj je saobrazan istini. na kraju, ko ga pa jebe. zivot je i tako prekratak ! propovedanje morala ne obavezuje ni na shta. fingiranje choveka, chisto foliranje. svaki govnar propovednik ! shto porochniji tim drchniji !
najzad ono glavno : sredjena je vrlo vazna stvar, dve muve jednim udarcem - albanci ne moraju vishe da strepe pred srpskom tiranijom, srbi ce biti oslobodjeni najpodmuklije, najskarednije i najsirovije vlasti sa verbalnim shibicarem i vrhovnim komadantom na chelu. od potopa pa na ovamo, niti je bilo niti ce, ako bog da, biti klase pretvornije,surovije, lakomije, grabljivije...prevrtljivi propovednici nacionalnog otreznjenja ! ima li igde nezasitijih, vecih picajzli u privilegijama, sitnichavijih, anemichnijih, pohlepnijih na isprazna bogatstva ?
chardak ni na nebu ni na zemlji,chiji su stanovnici odavno bezuslovcno sve, e da bi preziveli, u chijim odajama nije vishe bilo stida. samo cutanje mrznje i zlobe; tamo daleko gde su svi do jednog drushtveni bogalji u kolu koje ce se, tada je izgledalo, zauvek vrteti u krug.
tog trudnog 24. marta 1999. godine chardak je "muchki" , "pod okriljem mraka", zasut neumoljivim bombama koje je chitav svet - urocen protiv "malog, ali nebeskog naroda" odluchio da prospe kao gnev bozji nad njim. uobrazenost ubija , kao i sve drugo. narod sve prihvata kad mu se podidje ! guta sve zivo !shto ga vishe guraju u govna, shto ga vishe izoluju, to je uobrazeniji i samoljubiviji.a to zastrashuje, verujte mi. i shto je jadniji, to se vishe hvali i busa u prsa, ponosi svojom bedom. ovaj rat doshao je kao poruchen, mislio je vrhovni verbalni shibicar. izvrstan shtos ! zato su ga oberuchke preuzeli i do pucanja po shavovima naduvali i negovali! svakih pola sata rat je iznova docharavan, da ne otpochne sluchajno sada pauza. sada, u ovom rasvetlujucem chinu, koji bi trebao da jednom zauvek potvrdi sps-istinu (sve po starom-istinu) da je chitav svet urocen protiv nas. i tachka... kao poslednja i odluchujuca kap otrova u peharu punom jada: nastaje meshavina koja opija lazju i svo postojanje izvrce na glavu ! charobni napitak, eliksir mrznje sa nebrojeno sporednih dejstava, pogubnih. ko se o srbima brine, a ko to hoce da nas sravni sa zemljom ? ko nas to chuva i naredjuje nam da gasimo svetla i zamrachujemo prostorije, ko stavlja u pogon izlishne sirene koje kao hijene oplakuju ovaj sa svih strana pristisnuti i zaista jadni narod, koji je odavno prestao da umishlja svashta i ponizno prihvatio svoje muke, bedu i torturu: u zamenu dobio stanove sa kupatilima i wc-ima u koje je mogao da odlazi sa svojom proleterskom literaturom, ne bi li hranu redovno pojedenu u menzi "kod zlatnog kaveza" teshkom nuzdom predao u postojanu kanalizaciju za chijom sigurnoschu mnogi gradjani sada, dok im bombe cepaju oblake, cheznu.
dakle, bombe su pochele da kao kisha padaju sa neba, precizne bombe dodushe, chije bi zrtve postajale kolateralna shteta: damaged goods zauvek otposlana u beslovesan san, bombe-poruke, humanitarne bombe (kill for peace); sve to uz silni optimizam krajnje odluchnosti ...svi pokolji , svi ratovi vodjeni su sa muzikom optimizma. zashto bi ovaj bio izuzetak ? dobrodoshlo sve shto iole pomaze zavodjenju masa zaglupljenih godinama lazi i silnim pohvalama u cilju dresure.lako je pojmiti da potlachenima beda dojadi jednom zasvagda, ali, beda je i neshto kao neophodni alat za mehanizam shvatanja istorije modernog sveta.najcrnja,najniza oholost, prazna naduvenost, zavist, gnev, laz, busanje u grudi izlishnim herojstvom koje se svodilo na pljuvanje u pravcu neba iz kojeg bi se pljuvachka po pravilu ravnoteze vracala u lice junachko-pljuvachko. gradjenje zivih shtitova mostova koji tog dana nece biti bombardovani,branika na zili kucavici otadzbine, opsedaju i osvajaju ovo ogranicheno ali i nepregledno podruchje neizvesnosti, drushtveni karantin u kojem vecina dishe jednim dahom, a ostali beze u brda. ne da bi se skrili od bombi agresora ili oslobodioca (kako hocete); vec od gluposti sopstvenog naroda.

tako sam i ja odluchio da se iz, u to doba, centra gluposti sklonim u manastir i tamo potrazim duhovni mir. bilo je vanredno stanje, valjalo je rat do u tanchine docharati, ne ? autobuske, zeleznichke linije ukinute, na svakih 100.metara po koja patrola vojske jugoslavije, koja gnev nemoci i straha, delirijum opijenosti moze da iskali samo na sebi ravnima- pa to i radi.
moj otac; u gipsu i izbezumljen, kao uostalom i svi drugi dobri i ljudi zdravog razuma; ja - potpuno zbunjen i sa ochiglednim simptomima laksheg emocionalnog udara , zelim samo da nestanem iz grada chija je vishedecenijska glupost oplodjena neobuzdivim ludilom, darom rata- ovim "nichim izazvanim bombardovanjem"- fraza koja je obelezila nekoliko sledecih meseci.
radnja se odvija u kraljevu, idlichnom gradicu na obali ibra , kao opkoljenog od strane predivnih brda koja se pruzaju u krug oko grada u kojem sam rodjen, brda koja kao da opkoljavaju iz vazduha opsednuti grad - brdA po kojima sada padaju bombe.
kao shto rekoh, nemocni otac u gipsu me preklinje da ne napushtam roditeljsko okrilje. barem dok situacija ne postane malo svakodnevnija, dok se na bombradovanje ne naviknemo. ali ja ne zelim ni da chujem. opshtu pometnju koja u tom trenutku vlada i od koje se nashoj maci jezi dlaka na ledjima, moja majka koristi da bi mi smutila par bensedina u limunadu, koji su me mozda spasili od sloma neznih zivaca.iako je otac, dan pre toga donesen iz bolnice u gipsu do grla, u kobnom, jevrejskom nalik zzaru insistirao da nikuda ne odlazim (u jednom trenutku besan u nemoci sa sve gipsa ustao sa kreveta i odmah pored njega pao i tu se koprcao kao riba na suvom). ja ostajem neumoljiv i odlazim. napushtam roditeljski dom u pravcu beograda gde srecem drugara za kojeg znam da je, kao i ja, na sve spreman. predlazem mu da se odmetnemo u inostranstvo. u madjarsku. on se slaze. ubrzo nakon mog pristanka u beograd (ili je to bilo dan posle) otiskujemo se u neizvesnost sa planom "b" u rancu. naime mapom na kojoj se nalazi ucrtan manastir kovilj, u koji nameravamo da odemo i potrazimo utochishte u sluchaju da ne uspemo da predjemo preko grane. tako ce i biti.
negde oko pola devet uveche stizemo stopom do nekog mesta od kojeg do manastira ima oko 1.sat hoda. napokon smo tu. otvaramo manastirske dveri, kucamo na manastirska vrata. smejemo se, jer smo se nas dvojica uvek smejali i pravili pizdarije.otvara nam monah (kaludjer) u crnim haljinama, crvene brade. drzi usisivach u ruci. mi ga tu pozdravljamo i objasnjvama o chemu se radi. napolju , u gradovima, vlada nepodnoshljiva glupost, glavnu rech imaju najgluplji i najglasniji, i zato dolazimo kod vas, u nameri da potrazimo barem duhovni mir, ako je onaj fizichki vec ischezao.
on nam kaze da sachekamo i zatvara vrata. chekamo. to je trajalo sigurno nekih 10-15. minuta. konachno se otvaraju vrata konaka, koja pruzaju pogled na stepenice po kojima su ,valjda u skladu sa hijerarhijom,pravilno kao u nekom blesavom mjuziklu bili poredjani kaludjeri sa igumanom na vrhu. ovaj shto je otvorio vrata nam kaze da treba da pozdravimo igumana. mi prolazimo kroz ovaj nesvakidashnji shpalir ne bi li pozdravili igumana, kojem se po pravoslavnom obichaju ljube ruke. ja sam to znao , ali nisam uchinio-ni sam ne znam zashto. valjda iz prezira prema autoritativnim oblicima drushtva koje je bilo svuda oko nas i ovde nas sateralo. duhovni mir je za mene podrazumevao odsustvo autoriteta. greshka, koju je bilo dobro napraviti, kako se kasnije pokazalo. moj ortak, bonnie u bekstvu pred idiotizmom, nije ni znao da je iguman ochekivao da mu celivamo ruke. to je bio prvi i poslednji put da smo sreli glavnog bradonju .
da ne duzim : nash boravak u manastiru bio je kratak i nash napor da dopremo do igumana, ne bi li sa njim poprichali o nashoj daljnoj sudbini,bio je uzaludan nalik pokushavanjima kafkinog geometra K. da dopre do zamka.
nakon 1-2. dana, jednog divnog sunchanog jutra koje je kosim zracima opaljivalo vojvodjansku ravnicu, jedan nam je kaludjer saopshtio da je patrijarh pavle, king kong spc-a, izjavio da je napad na nashu zemlju ujedno i napad na pravoslavlje, i da , sa tim u skladu, bratija manastira kovilj nema nameru da nas tu skriva , i da smo kao sveze mlado meso obavezni javiti se prvoj kasarni, i svoje mlade zivote staviti na rapolaganje sumanutom vrhovnom komadantu; da prolijemo krvcu za pravoslavlje i Srbiju, duzni smo im sve, jebiga. da se javimo prvoj kasarni i ponudimo se na dar?! to nam je poruchio iguman, rekao je mladi i vec povijeni kaludjer, i izljubivishi nas tri puta rekao: "samo pravo preko njive i doci cete do auto puta. to je prechica." prechica koja vodi u glupost i eventualno smrt, pomislih ja srecan shto nam nisu dopustili da ostanemo u prgavom husckachkom manastiru u kojem je dosadno kao u raju. onda je naishao neki dobrocudni traktorista bez prikolice kojeg smo zaskochili za prevoz do auto puta.pristao je, a mi smo se popeli na blatobrane i sa kosim suncem u ochima prebrodili vojvodjansku njivu. ovo je bio prvi put da sam se osecao kao pobednik i heroj. a i bilo je krajnje vreme !