mrachni katuni i nesavremena razmatranja

dok sam dane josh provodio pod srpskim nebom , sve do 24. godine mojeg grotesknog zivota, teshko da je proshao i jedan jedini dan a da nisam bio tlachen chinjenicom da sam rodjen, da zivim , da sam vec i umirao na ukletoj zemlji.cursed land, kako sam je kasnije od milja nazivao. kao da sam oduvek bio tu. full bad. ipak nam je tlo na kojem odrastamo i koje nas poji svojom vodom,hrani svojim mineralima,vazduhom , biljem, mesom svojih zivotinja u jednom vishem smislu majka od one koja nas je rodila.
u pochetku, dok sam josh bio dechak, na jedan sablastan i jedva pojmljiv nachin naslucivao sam ovaj sinji pechat kojom je obelezena majchina gruda (!), - kao kada idete da pishkite nakon horor-filma i naglo se okrecete jer osecate da vam neko dishe za vrat. i onda se sa zavrshetkom dechashtva ova slutnja otelotvorila, uoblichila se i chvrsto utvrdila u jednoj tiraniji lazi, vladavini gluposti i ubica. dok sam bio dechak josh sam verovao u nadnaravne lovce-pilote koji chuvaju nashe plavo nebo i krvavu zemlju, nashe snove i kao ovce belu nevinost. kasnije sam, otreznjen i osakacen mushkom adolescencijom, opijen poezijom i travom, razuveren i potlachen od strane srpskih dekadentnih fashista (shto je protivrechnost u sebi) pokushavajuci da umaknem ovoj sveprisutnoj zloj kobi, postao izgladneli inventar muzeja jugoslovenske kinoteke- gde sam gledao najmanje dva filma dnevno !, latentni narkoman i ljubavnik iz nuzde, sve u nameri da potisnem ovu vec ostvarenu i osamostaljenu svest o ukletoj zemlji.
da li sam u tome uspeo ? chesto da, uglavnom ne. ali u martu mesecu 1999. godine po ljudsko-hriscansko kalendaru to je postalo nemoguce, iako je za naivne izgledalo da je to pochetak kraja zla, jedna nasushna katarza- za srbiju koju ni tri ganga ne bio oprala.za srbiju, brate !
sve je to pochelo ko zna kada, ali uzmimo atentat na franza ferdinanda kao odrednicu, kao smernicu na jednosmerno-kruznoj pruzi istorije koja je 20. vek i evropu preusmerilo sa jednog hladnog i svuda po malo rashtrkanog rata, na kolosek jedne permanetntne klanice chije je poslednje odredishte balkan- po do sada poznatom stanju stvari- odluchno neuravnotezen, prgav i prljav, nekada u svojim mislima najvaznije podruchje u chitavom svetu, danas tuzno svestan svoje beznachajnosti i promashenosti. tako je barem sa one strane drine ili preciznije dunava.
u sledecem postu cu pokushati da vam docharam shta znachi biti bombardovan i kako se to odrazilo na moj zivot sa pochetka ove priche. o tome kako je ludilo oplodilo glupost ne bi li ova porodila jedno krajnje nepozeljno kopile koje se danas zove srbija i crna gora , chini mi se.