Neman pojma zašto, kroz glavu mi prolaze scene iz jednog filma. Samo priliću.
To je jedan malo neobičan film. Film koji nije osta zabilježen na celuloidu, nego samo u mojoj glavi.
To van je jedan puno smišni film. Komedija. Malo crna, ali ipak komedija.
Zove se "Kako je počeja rat u mom malon gradu".
Povremeno se sitin neke scene iz tog mog filma, i ne znan bi li plakala il se smijala. Al nekako mi se draže nasmijat...
Jednom san čitala intervju sa Brešanom, ne znam je li s ocen ili sinon (ili duhom svetin), nakon premijere filma "Kako je počeo rat na mom otoku". Reka je da je scenarij za film nasta po autentičnim pričama mještana i branitelja sela u šibenskom zaleđu. Ali da su oni iz tih živopisnih priča zabilježili samo one dijelove koji su zvučali dovoljno vjerojatno, jer da su na film prenili sve ono šta su čuli, a šta se stvarno događalo, ne bi in niko živ virova!
Možda in ne bi virovali oni koji nisu bili tu.
Ali mi neki koji smo sve to u čudu gledali, tamo na licu mista, vidili smo puno komedije u tom filmu u koji nas prisilno stavilo statirati. Dok smo svatili da pomalo iz komedije ulazimo u debela govna do grla, film se pomalo pretvorija u tragediju. U dramatičnu sagu bez kraja i konca. Jebeš film koji nema kraja. Četri godine ga moraš čekat.
Tila san reć, da se u svakon sranju može nać i nešto materijala za nasmijat se. Samo se sranje triba a) dobro završiti tj. tribaš priživit, izvuć glavu berlavu ali cilu, i triba b) malo prominit kantun iz kojeg gledaš na to sranje.
A kad to dobro napraviš, ako si usput slučajno genijalni komičar i scenarist i režiser i glumac, dobiješ Oscara, ka šta ga je dobija Roberto Benigni za genijalni film "La vita e`bella" kad je uspija nać humor u konc-logoru.
A bogamimoga, većeg sranja od toga se ne mogu sitit.
Ovo naše je bila kamomilica prema onom.
Daleko san otplovila, tila san samo ispričat jednu malu zgodu koje san se sitila jutros u momentu buđenja, kad je zazvonija sat.
Kad je počelo bombat po gradu, i kad smo napokon svatili da vanka ipak ne pucaju petarde niti je vatromet u čast novostvorene države, nego je vrag odnija šalu, krenili smo se spuštat iz oblaka na zemlju. Najprije je tribalo sić sa sedmog kata malo niže. Prva stanica bija je jedan mali stan u prizemlju naše zgrade, vlasništvo jednih mojih bodula kojima baš onda bilo nikako lipše na rodnoj grudi priko mora. Tamo bili ja, muž kad nije ima vojne vježbe, naša mala curica, a i ostali stanari su često svraćali. Njihov broj drastično je rasta kako su se zvuci vanka pojačavali. Kasnije smo napustili i to sklonište i spustili se još niže, u podrum. Jebeš prizemlje, još uvik je to visoko nad zemljon.
Muž se upisa u "pokret otpora" pri mjesnoj zajednici. Zadužija damski pištolj - neispravan. Posli mu dalo ispravan ali je ličija u muzejski eksponat. Kad je posli u pravoj vojsci dobija pravi, ispravan kalašnjikov, tek je onda svatija da je konačno vrag doša po svoje.
"Dečki iz mjesne zajednice" odrađivali su smjene čuvanja kasarne JNA blizu naše zgrade. Do dan danas nisan skužila šta su čuvali i koga i zašto, ali nema veze, mislin da ni oni nisu kužili. Čuvali su oni jadni, samo pojma nisu imali šta, dok nisu četnici počeli izvlačiti iz kasarni sve ono šta su imali, i voziti sva ta čuda na mista odakle će imati bolji pogled i bolje nas gađati. Nekako in bilo bez veze pucati nako iz centra grada. Nisu mogli bit baš precizni. Nikako naciljati Donata iz blizine. A i zajebavalo ih sa strujon i vodon, nikako nisu bili komodni. Pa su otišli na ladanje u idilično zaleđe. Tamo su bili komodniji.
Dakle, ti dečki iz pokreta otpora, često in se nije išlo doma između dvi smjene, jer su morali proć blizu tih vražjih kasarni (jedan je sta vizavi jedne pa mu je uletila granata u spavaću sobu), pa bi in moj muž velikodušno ponudija prenoćište u gori opisanom stanu. Ajde tamo i tamo, u taj i taj stan, legni na livi krevet, pazi, ne na desni, tamo su mi žena i ćer.
I dečki su uredno dolazili, u svako doba noći, tiho, ja ih ni vidila ni osjetila, a ni struje nismo imali, nego šterike, tako da i one koje san vidila, znala san samo po obrisu figure.
Undercover urbana gerila.
Nakon nekoliko godina sretnemo nekog tipa u gradu. Pita on: Ovo ti je žena? i pristojno pruža ruku. Onaj moj se začudi: Pa kako ti ne znaš moju ženu? Šta se ne sićaš da si spava s njom?
Tip i ja u čudu, ne znaš koji je više izbečija oči.
Bemti, blesana.
Kako san se ja jutros sitila toga?
Jer san se pitala, onako u polusnu, koji je to frajer jutros osvanija kraj mene. Nije to onaj kraj kojeg sam legla. Bogemi, nije.
Onaj od sinoć bija je jedan "u najboljin godinama", ne moran van posebno objašnjavati koje su to, a ovaj jutros je bija jedan zgodan dečko od kojih sedan i po godina koji uopće, za razliku od onog sinoćnjeg, ne hrče. A i puno je lipši.
Budući da spavan još uvik ka klada, ka i onda u ratno doba (koliko san ja sireni za uzbunu samo prespavala kad san bila sama doma!), uopće nisan skužila kad su se frajeri prominili za mista.
????
Svašta se događa dok ja spavan....
Iden sad leći, ko zna kraj koga ću se ujutro probuditi. Mislim, možda neki susjed doluta. Možda čovik mjesečari. Pa pogriši krevet.
