I demoni mogu voljeti

Sama,ili ne,potpuno je svejedno.
Gledam svijet oko sebe,i mislim si,zašto ja? Bože,zašto nisam jebeno glupa i bezbrižna kao i ostali? Zašto mi mora bit važno što će se dogoditi sutra samnom? Mogla sam jednostavno kao i ostatak jebeno razmaženih snobova dic nos i čekat da mi starci plate život koji nisam sposobna sama izgraditi.
Ali ne,ja idiot se moram brinuti. Meni mora biti stalo.
Hodam među gomilom ljudi koji su si navodno najbolji prijatelji,a zapravo nemaju pojma jedni o drugima. Ljudi mi prilaze,i ogovaraju svoje "najbolje frendove" samnom.
Ja nemam prijatelja,imam samo jednoga,ali svejedno imam puno više od mnogo ljudi. Istina je,fali mi,i znam da sam se previše zatvorila prema ljudima,ali na kraju shvatiš da ćeš ostati manje povrijeđen ako budeš sam,a ne s debilima. Moj prijatelj je moj um, sve što znam,i sve što ostavim na papiru. Na kraju će od mene ostati samo milijuni i milijuni riječi koje svaki dan zapisujem,jer ne znam drugačije.
Nemam najbolju frendicu koja će me vući naokolo i tjerati me da joj namještam dečke,nemam mamu s kojom mogu razgovarati,nemam tatu koji bi me branio. Samo ja,i gomila išaranih papira,koji će na kraju završiti u košu za smeće. Moj život,sve što sam ja bit će zgužvano i odbačeno.
Ali nije me briga,jer znam da me je to spasilo. Pisanje,crtanje,sviranje me spasilo. Umjetnost nas spašava,istina je.
Za ostalo se ima vremena.