petak, 28.01.2011.
Deda i ja - Mirišljavi plamen iz crvene petokrake
...posvećeno Đorđiji (1926 - 2010)
U subotu, 30. januara 2010, negde oko 3h posle ponoći u snu, umro je deda.
Iako nenadano (uvek je nenadano), vest me je dočekala potpuno spremnog. Te sam noći imao neku čudnu nesanicu, nešto poput napada anksioznosti, bez nekog posebnog razloga (uvek je bez nekog posebnog razloga) i zaspao sam tek oko 4h. Kada sam se probudio, oko 10h, znao sam da je deda mrtav. Mama mi je to javila tek oko 11h. Tata je već bio na selu.
Sahrana je obavljena sutradan.
Na dan dedine smrti, pre gotovo punih godinu dana, seo sam i pokušao da opišem naš poslednji susret. Pisao sam i plakao, prestajao, pa ponovo nastavljao. Trudio sam se da mi suze ne padaju po tastaturi laptopa, svestan da, iako sam ožalošćen, para za novi laptop – nemam.
Nakon dva sata, napisao sam dve strane. Taj je tekst bio moj oproštaj sa dedom, ili od dede.
Sve ostalo i sve što je usledilo, sahrana i ceremonijal oko nje, bili su samo deo nesavladive, a toliko negovane gluposti, one bez koje ne bismo mogli da živimo.
Tog sam dana napisao prvi deo teksta, drugi deo je trebalo da napišem posle sahrane. Međutim, do dana današnjeg to nisam učinio. Možda je ovo jedna vrsta zaokruživanja započetog posla. Samo zaokruživanja, jer završen ne može biti, tako lako.
Te subote, 30. januara 2010. zapisao sam sledeće:
Prošle noći, negde oko tri, umro je deda. U snu, neprimetno, baš onako kako je celoga života želeo. U kući, a ne u nekoj prljavoj bolnici. U snu, a ne u bolovima.
Živeo je skoro 85 godina. Bolovao je tek tri meseca. Kada imaš jak i zdrav život, onda nijedna od onih nepobedivih bolesti, ne može ni da ti priđe. Pa i ako doktori ustanove baš tu i takvu dijagnozu, ni ona ti ne može ništa.
Rak je izjedao njegovo telo, ali nije mogao ni da priđe njegovom duhu, ili duši.
Pre dve nedelje sam bio kod njih na selu. Nisam bio ni posle Nove godine, ni za Božić – izabrao sam nedelju, 17. januar. Sasvim običan dan.
Danima pre toga sam se spremao za susret sa „samrtničkom sobom“, sa dvoje izbledelih staraca, ostavljenih da žive u vremenu koje nisu izabrali, kojem se nisu nadali – u vremenu kojem nisu verovali. On, sa svim onim dijagnozama, odavno otpisan, i ona – koja se gasi zajedno s njim. Đorđija i Jelena. Oduvek i zauvek.
Kupio sam nekoliko pegavih jabuka, sok od borovnice (za krvnu sliku, tako su nas učili) i dva pakovanja kafe. Zašto kafa bolesnim starcima? Pa, valjda po navici, ili po sećanju na babinu i dedinu kuću, uvek punu komšiluka i rodbine, stola uvek punog šoljica turske kafe i pepeljara uvek punih opušaka. Decenijama se u toj kući: sedelo, pilo, pušilo i razgovaralo. Bio je to običan, ali srećan život - običnih, ali srećnih ljudi, u nekom - običnom, ali srećnom vremenu.
Na svoje veliko iznenađenje, zatekao sam ih u sasvim zadovoljavajućem izdanju.
Kada uđoh, prvo videh tetku koja brže bolje ustade od smederevca i stade da mi čestita sve po redu. Onda baba, koja se pridiže sa starog kauča i nastavi sa čestitkama, a i onda on, deda, koji, pre nego što ustade, oštro prekori ove dve što me toliko ljube i dave: Ajte, jadne, puštite ga da uđe! Što ste navalile! Polako se pridiže iz isto tako starog kauča i uz osmeh mi samo pruži ruku: Oprosti, ja se ne mogu dizat, kako si, jesi li dobro, kako ste svi?
Pa to je isti onaj deda, moj deda, veseo i vedar kao i uvek! Na trenutak se postideh samoga sebe i one pomisli o „samrtničkoj sobi“. Izgleda da jedino samrtničko u ceo taj događaj unosim - samo ja.
Usledi niz pitanja o zdravlju, mami, tati, braći, o zimi, o poslu, školama, studijama. Sve po redu i sve brzo, jedno za drugim. Kratko i jasno. Odgovaram sa da i ne, uz eventualni kraći komentar. Najvažnije je zdravlje i da se slažemo, a onda idu škole i ispiti, ali to sve polako, „biće“, samo kad smo zdravi.
U sred tih pitanja primetih veliki ekser ukucan u zid s desne strane dedinog kauča. Pitam otkud to tu, ne sećam se da je nekad nešto visilo s te strane. Za infuziju, kratko dobaci tetka.
Opet se postideh, sad nad glupim pitanjem i još glupljom asocijacijom (koju zadržah za sebe): da svaki ekser ima svoju funkciju – da se nešto o njega okači.
O ovaj ekser su se kačili dedini poslednji dani.
U tim trenucima zaboraviš sve što si do tad mislio, sve sto si očekivao i sve čega si se plašio. Njemu je stvarno bolje. Skroz je živnuo. Opet je probio sve rokove za umiranje, opet je zbunio sve lekare, one koji su mu drsko survali bujicu reči o tome da ima rak, nekoliko metastaza, da su mu tumor markeri nenormalno visoki i da se ne zna da li će živeti duže od 12 dana! Svima im se nasmejao u facu. Sve ih je ponizio u njihovoj rutini i tuposti. Posrao im se na doktorske diplome. Pokazao im je da je život iznad svih dijagnoza i diploma!
Pre godinu i po su mu ustanovili rak. Prvi put. Prvi rak. Saopštili su to tetki, a ona onda svima nama. Dogovorili smo se da ni dedi ni babi to nećemo spominjati. Dovoljna im je starost, čemu još i takvo mučenje. Kada bi pitali šta je doktor rekao, mi bismo se brže bolje dovijali nekakvih (uvek besmislenih) odgovora, tipa: Doktor je rekao da je to neka upala, prepisao je neke injekcije, zato mora kateter... Rekao je da dođemo na kontrolu za mesec dana, pa će onda videti da li da skine kateter i koje lekove da prepiše... To su bile kreativne laži, nekakve poluistine koje smo često u momentu smišljali, bilo ko od nas, a njih dvoje su verovali su u to sasvim i bez dodatnih pitanja. Ako je doktor tako rekao, onda dobro.
„Valjda on zna najbolje.“
Imali su isti bioritam. Kad bi njemu bilo lošije i ona bi se ubrzano gasila. Kako bi on živnuo, ona bi preko noći doživljavala takav preobražaj: od samrtne starice do zdrave i poletne žene! Samo kad je njemu bolje, govorila bi: A što ćemo mi jadni, navikli smo jedno na drugo, čeljade ne zna što bi bez onog drugog, samo, a i to će doć, a što ćemo...
Bili su u braku 56 godina. U istom braku, u istoj kući, u istoj trpezariji. Sa istim problemima, istim željama i istim nadanjima. Živeli su jedno sa drugim. Živeli su jedno za drugo.
Sećam se, pre desetak-petnaestak godina, odlazio bih kod njih gotovo svakodnevno, popodne, predveče – da vidim kako su, šta rade.
I uvek isti prizor: ulazim u kuću i već iz verande vidim njih dvoje, u zadimljenoj trpezariji, sa naočarima – igraju karte: fircih („četrdeset“- stara nemačka igra) i prepiru se. Čiji je red i ko je koliko osvojio. I onda, kad me vide na vratima, prekidaju igru, mire se, i bacaju karte negde sa strane kao da ih više nikada neće uzeti u ruke: Sjedi, jadan! Kako si, kako ste svi?
Iako smo se videli i juče i prekjuče, i skoro svaki dan.
Voleo sam te razgovore. Uvek su mi bile neizmerno zanimljive njihove konstatacije aktuelnog stanja, problema, mogućnosti... i budućnosti. Delovali su uvek toliko zabrinuto nad stanjem u društvu, nad pokvarenom državom, govnavim političarima – ali u isto vreme i beskrajno vedri, zanemarujući sve prethodno izrečeno i konstatovano: Samo kad smo svi zdravi i kad možemo, lako ćemo sve. A, što ćemo, uvijek je bila muka pa smo se snalazili i živjeli nekako, tako ćemo i sad! Je li tako, kućo moja? I tako su mi uvek unosili onu malu, ali neophodnu dozu optimizma i vere da zaista možemo i da ćemo zaista prevazići sve to što nas je snašlo. Iako deluje kao banalno i nebitno, to malo običnog razgovora, ali iskrenog i vedrog, često bi mi kasnijih godina služilo kao bodreće sećanje, kao podstrek za nove i nove pokušaje. Kao dokaz da zaista mogu. Malo, ali bitno. Obično, ali neophodno. Baba i deda.
Nisam mogao ni da naslutim da ću tog 17. januara dedu videti poslednji put. Imao je nekoliko kriza: početkom novembra, u decembru, početkom januara – i iz svake se izvukao.
Sad mu je, napokon, bolje. Kakav je, još će on ponovo šetati kad grane sunce!
Pred polazak, dok se pozdravljao sa mnom, ležeći na starom kauču, polako se okrenuo i iz zadnjeg desnog džepa pantalona izvadio crvenu novčanicu: 1000 dinara: Uzmi, jadan, spremio sam je za tebe. Nosim je već četiri mjeseca, al nikako da se sretnemo. Govorim mu da ne treba, da nema ni on, da imam... On me prekida rečima: Ajde, jadan, što ti je! Uzmi kad ti velim! Što će mene, pa ja krepajem... I nemoj da je štediš, no troši! Za što da štediš, samo za govna... No troši! Ajde, jadan...
I tu se rastanemo. Uz osmeh, drugarski, kao i uvek. Baba i tetka me isprate do kapije i, uz pozdrave za mamu, tatu i braću i savete da se pazim, jer je grad – bijeli svijet – odem.
Toliko puta ranije mi se činilo da jedno od njih vidim poslednji put. Čak bih se i potresao govoreći im da se vidimo, da ću doći kad budem mogao. Činilo mi se da nemam pravo – da ih lažem. Umreće, on ili ona, i šta ja to onda pričam i obećavam, i kome? Ipak, svaki naredni put, sačekivali su me, nedeljom oko podne, sa ručkom koji je već bio skuvan.
I juneće i pileće (pošto ne jedem svinjsko), i mladi i stari sir, ponekad i trapist, i krompir i salata, supa naravno... I da pojedem sve to, kad već ne jedem meso (iako ja ne jedem samo svinjsko meso, njima se to činilo kao da sam na nekakvom večitom postu, uzaludnom izgladnjivanju) – i hleba, parče hleba, obavezno (ne možeš, jadan, bez leba!). Sve priče i sva pravdanja kako i zašto ne jedem svinjsko meso ili zašto ne mogu uz sve to i parče hleba - bila su uzaludna: Ne možeš tako... Moraš jesti! I tako pojedem sve, često na silu. Neka mi se smuči kasnije, nema veze – kad njima to toliko znači. Meni „moj večni post“ ionako ostaje čim krenem kući.
Nepune dve nedelje nakon poslednjeg susreta, javili su mi da je deda umro. „Noćas, u snu...“
Ah, kako to zvuči, gotovo romantično... u snu...
I sve je nekako čudno, i ništa nije onako kako sam mislio da će biti. Pokušavam da prizovem sva ona racionalna objašnjenja: imao je skoro 85 godina, starost, bolest, nije se mučio... I sve to nema veze, i sve to ništa ne znači.
U glavi mi je samo jedno: deda je umro.
Ovom sam rečenicom završio zapisivanje svog sećanja. Sada, godinu dana nakon toga, šetajući kroz Sarajevo, često pomislim na dedu. Možda zato što je januar, a možda zato što mi nedostaje.
Pre nekoliko dana, čitajući roman Bekima Sejranovića „Nigdje, niotkuda“, odlučio sam da ponovo pročitam svoju zabelešku od večeri kada sam dedi zapalio sveću, malu okruglu, sa mirisom lavande, kupljenu na sniženju u novosadskom DM-u. Stavio sam je u crveni svećnjak oblika petokrake, ili samo zvezde. Na sahrani nije gorela nijedna sveća.
Ovog vikenda, u subotu ili nedelju (nikad ne znam kojim danima se obavljaju ti ceremonijali), na seoskom groblju, „davaće“ mu se godišnji pomen. Mene na tom ceremonijalu neće biti.
Ja ću negde, u drugom dijelu avlije, zapaliti malu mirišljavu sveću, kupljenu u sarajevskom DM-u. Biće to mali plamen, iz crvenog svećnjaka u obliku petokrake, trenutak koji ću posvetiti dedi i sebi, za sve trenutke koje smo imali i one koji su nas mimoišli.
A onih hiljadu dinara sam potrošio, ubrzo nakon što je umro. Zašto da ih čuvam, samo za govna...
petak, 21.01.2011.
Bjelave u magli
Sarajevo 2011, januar.
Za Bjelave sam prvi put čuo u romanu jednog pisca/političara. Bilo je to pre oko deset godina, dok sam još bio gimnazijalac. Ime pisca/političara se naslućuje, kao i naslov romana. Za one koji ne mogu da se sete, mala pomoć: i njegovo ime i naslov knjige, sastoje se od po tri slova, i oba imaju prizvuk opasnosti i straha. Zato ne smem da napišem o kome se radi, da ih ne bih prizvao.
U tom se tekstu Bjelave pominju po studentskom domu. Sećam se dela u kojem se opisuje kako neki Milutin svake noći, tačno u... neka bude da je u ponoć, dakle svake noći tačno u ponoć, taj Milutin krikne tako glasno da ga čuju ne samo svi u studentskom domu, već i cele Bjelave.
Nakon pročitane, i već uveliko zaboravljene knjige, za Bjelave nisam čuo do leta 2008, kada sam prvi put došao u Sarajevo.
Opterećen kontekstom koji me je determinisao, zabašuren velom nadanja i stradanja, pun žala za imaginarnom prošlošću - onom koju sam izmislio da bih prevario samog sebe - euforično sam upijao sve detalje toliko željenog grada i pokušavao da postanem delom tog novog konteksta.
Zagledao sam svaku zgradu, obnovljenu i/li ostavljenu, svaku šaru i grafit, ostatke ovih i onih tradicija i kultura, svaku rupu od gelera. Buljio sam u ljude onako kako bulje oni koji su se prvi put sreli sa - ljudima, ili oni koji tako hoće da se sretnu s nekim, s bilo kim.
Rekonvalescent od stereotipa, odmah sam otišao na Baščaršiju, usput kupio Oslobođenje (a ne Dnevni avaz), seo u prvi kafić koji mi je delovao baš "onako" i naručio, a šta drugo nego: Bosansku kahvu.
Bio je juli, rano pre podne, ja sam sedeo u bašti kafića i uživao svoj prvi Sarajevski dan. Ponosno sam čitao novine, sve redom (osim sporta) - o nekoj ženi iz Vogošće, o zagađenju u Kaknju, o udesu kod Bugojna, o nekoj manifestaciji u Mostaru, Sarajevske strane, sve servisne informacije, sve umrle (a, to posebno), sve, sve.
Polako sam ispijao svoju prvu sarajevsku kafu, baš "onakvu" kakvom sam je zamišljao: iz malog fildžana, dolivajući je iz bakarne džezve, sa kockom šećera koja se topi u ustima. A na kraju rahatlokum (a ne ratluk, kako su nas učili) i čaša vode.
Nakon toga sam krenuo niz Miljacku, ka Grbavici, upijajući zagušujuće mirise toliko opevane reke.
Suština mog prvog doživljenog sećanja na Sarajevo, sva je u banalnostima i stereotipima. To je sećanje toliko jednostavno, toliko svakodnevno, ali meni suštinski važno.
Taj dan i ta prva fascinacija gradom u drugom dijelu avlije, usmerili su sva moja kasnija stremljenja.
Nakon 11 dana, tog sam se leta vratio u Novi Sad. Nije bilo kraja mojoj žalosti. Prva prava egzistencijalna kriza. Svi su mi bili krivi za sve i samo sam želeo da odem, da se vratim. I onda se sve odmotalo u željenom pravcu.
Narednog leta opet odlazim u Sarajevo, pa narednog opet, pa opet na jesen i tada je to već moj grad, grad u kojem poznajem ljude, grad u kojem imam prijatelje, grad koji je počeo da me intrigira, da me inspiriše. I znao sam da treba da izdržim još samo malo i da će se moj mali cilj - ostvariti.
Onda dolazi zima, početak 2011. godine i ja se konačno selim.
Dok ovo pišem, sedeći u kuhinji, u Ulici Himze Polovine i slušajući Ninu Bagdasarovu, s prozora gledam na studentski dom. Da, Bjelave.
Ne znam, možda sam ih baš ovako nekako i zamišljao: mnogo brda, malo socrealizma, mnogo magle - i tišina. Ili je i to deo one slike, one prošlosti koju sam izmislio da bih samog sebe slagao, prevario - pred stvarnošću koja se predstavlja da je život, gledajući nas u oči i lažući nas bez pardona.
(Sarajevo, 19. januar 2011)
ponedjeljak, 17.01.2011.
Život (u) cegeru
Spakovan do guše, opasan za opstanak
Krenuo sam
Nekoliko sam dana pokušavao
Da se posložim
U dva kofera i dva ranca
Šta poneti, a šta ostaviti
Kome i za koga
A onda je osvanuo dan
Kao i svaki drugi – a, ne
Osvanuo je dan kada treba krenuti
Otići
Dva kofera i dva ranca stoje na podu
Prazni
Neću se nervirati
Prvo ću skuvati kafu
Pa sesti
Pa jesti
Pa tek onda
Da, nije tako jednostavno kako sam zamišljao
Svaka stvar nešto znači
Svaka glupa stvar priča neku priču
Ah, kad bih samo mogao sve to
Onako mehanički
Da obavim
Da odradim
Da potrpam
Ali ne
Napao me život
Govorio je pesnik
Napale me emocije
Dodao bih
Pakovanje ima svoje etape
Svoje faze
Od prvog šoka
Koji kratko traje
(ah, zar baš moram...)
Preko faze kada je sve u redu
Jer sve ide po planu
Do momenta kad kreće panika
Jer neće sve stati
I očajničkih pokušaja da se život ugura
U tih nekoliko
Kutija
(jer, sve su to samo kutije)
Pa do poslednje faze
Potištenosti nad tužnom sudbinom
Odlazećeg
I gomilom stvari koje ostaju
Na stolu i na podu
Do sledećeg puta
Jer, uvek postoji sledeći put
Tako su nas učili
Danima sam se pozdravljao sa
Ljudima i prijateljima
Neki su se opraštali
Neki samo pozdravljali
Za jednima sam plakao
Drugi su plakali za mnom
Ali nikada nismo plakali zajedno
Zanimljivije je nasamo
U tišini
U tami
U sobi
Ah, kako to romantično zvuči
I kao u memljivoj pesmi
Činilo se da će trajati večno
I da je baš to konačno
Da je određeno
Prst sudbine
Da je kraj
I napokon, na dan odlaska
Napadnut od života
I od emocija
Počeo sam
Za manje od sat vremena sam shvatio
Da mesta više nema
A da sam i dalje u gomili
Ostajućih stvari
I sitnica
Koje život znače
Onda sam seo i pogledao sve što je ostalo
Što će ostati
Do sledećeg puta
Sve te šolje i šoljice
Činije i činijice
Sveće i svećice
Sve papire i papiriće
Sve knjige i muziku
I sve one stvari i sitnice
Koje nemaju nikakvu namenu
Ali nešto znače
Ali znače mnogo
Jer sitnice život znače
Tako su nas učili
I baš kad se činilo da je odluka
Pala
I da ću uspeti da odem bez svega
Toga
Uzeo sam crveni ceger
I u njega potrpao sve i svašta
Što može da stane
Do vrha
Gomilu
Što znači sve i ništa
Tek onda sam osetio
Mir
Spokoj
Možda i sreću
Ceo život tražim ceger više
Da me spasi
Od gubitka
Nadoknadivog, to naravno
Ali ipak gubitka
Jer ne volim da gubim
Jer me to plaši
Jer sam to i onda ja
Jer su nas tako učili
Moj ceger putuje sa mnom
Autobusima i vozovima
Avionima i trajektima
Spreman da podnese
Teret
Odlazećeg i dolazećeg
Izgubljenog
I srećnog
Među svim tim
Sitnicama
Koje život znače
Jer je taj teret
I taj odlazeći i dolazeći
Ponekad
Tako prolazan
(Novi Sad – Zemun – Sarajevo, 14-17. januar 2011)
petak, 07.01.2011.
Tako lično, tako obično
Uredno čestitamo jedni drugima
Svaki praznik
Crkveni i državni
Ljubimo se po dva, tri puta
U zavisnosti od crkve
U koju uglavnom ne verujemo
I nikad ne idemo
I navike
U koju verujemo
Tako treba
Tapšemo se po leđima
Zagrljaja nema
Sve najbolje
A onda se okrenemo
I nastavimo dalje
Tako su nas učili
Tako treba
Ljudi i prijatelji
Pre nekoliko dana
U jeku blagdanske euforije
Zagrlio sam svog druga
I poljubio ga
U levi obraz, jednom
Bilo je to iskreno
I retko
Onda smo se obojica nasmejali
Kakav kič, kakva patetika
Šta je sad to
Dolazimo iz različitih tradicija
I različitih crkava
Ah, ne baš crkava
Ideologija, to možda
Pa mi se ne grlimo i ne ljubakamo
Bratski, druže
Bilo je iskreno
Ne moramo sve da objašnjavamo
Uredno čestitamo jedni drugima
Popijemo i pojedemo
Sve po redu
Ponekad
Češće se samo družimo
Svaki dan je blagdan
Ne palimo vatre
Badnje i ine
Ne palimo stare gume i prazne flaše
Plastične
Ne bacamo petarde i sitne dinamite
Ne krstimo se niti se klanjamo
Do zemlje
Ili do poda
Iako su nas učili
Da treba
Ne pitaj ni zašto ni kako
Često mislimo jedni na druge
I negujemo one trenutke
Ah, kako to zvuči – negujemo
I živimo one trenutke
Kad jedni druge
Preduhitrimo
U pozivu
E-mailu
Susretu
Prije i poslije televizije
Je telepatija
Kaže moja prijateljica
Iz Sarajeva
Pijemo fina vina
I jeftina piva
Razgovaramo o velikim temama
I onim manjim
I družimo se
Gledamo se u oči
I onda
Kad se čini da je to to
Ta gusta i memljiva depresija
Ili tuga
Ili teskoba
Ili jednostavno
Kad osetimo da ne možemo
Ni dalje ni bolje
Stigne sms
Ili e-mail
Ili telefonski poziv
Prije i poslije televizije
Je telepatija
Kaže moja prijateljica
Iz Sarajeva
I onda shvatimo da nismo sami
Ponekad je to tako veliko
I tako mnogo
I tako puno
I tako jako
Ponekad je to
Život
