ponedjeljak, 12.03.2007.
Skuže za karakterne buže
|
Auto mi je na popravku i zato sam se iz grada zaputila lagano pješice kući. Mrak je pao i ulice su već postale prazne. U jednom trenutku sam samo shvatila da mi je mozak proglasio autonomiju od ostatka mene. Znala sam da to neće na dobro završit. Valjda se već dovoljno poznajem da mi je jasno kud to vodi. Neka «tasmanijska neman» mi proradi u sivoj kori i počne, onako, u suludoj rotaciji po uzdužnoj osi, osvajat ostatke. A ne, ne, nećemo se tako igrat. Već sam naučila tome stati na kraj. Lako mi se borit s svima. Još kad me pukne na inat i kad, dooooooslovno, hladne glave rezoniram, to postane opasno po okolinu. Ali sama sa sobom?!. Te «suprotstavljene» strane već stvaraju čudnovatu formulu za fiziju. Implozija zajamčena, i to u prividnom, izvana gledano, savršenom miru. Čemu ova priča? A da izbacim sve to iz sebe. Važno je znat način. Ma u čemu je stvar?! Puno događaja zadnjih dana. I puno pritisaka da se to objavi. I žal što se neke dobre i pozitivne strane neće objavit. Sve to držim u glavi i nikako da stavim na papir i znam da će mi pola toga isparit. E, to me nervira. Ta moja povremena neodgovornost. U prvom redu prema sebi. I onda opravdanje da i ja imam na to pravo. Koje skuže za karakterne buže?!! Sad ću se probat iskupit. I znam ustvari šta me je pomaklo. Neki dan se čujem s jednim dragim …, poznanikom (ipak nismo kategorija prijatelj, ali se dovoljno cijenimo i razumimo). Potpisuje se s Gejin. I on mi kaže kako reklamira ovaj moj blog među ljudima kojima on po nekoj svojoj vokaciji i nije dostupan, ili zbog samog medija interesantan. Ali ovo mijenja stvar. E, to sad stvara obvezu. A ja bježim dok mogu. Mislim da više to nije slučaj. Ovo je bio samo jedan trenutak. Inside story. Doslovno. Aaaaaaaaa! Najbolje je kad šutke vičeš. Ma priča mi uopće nije bed. Više sam nego ok, ali - neizvjesnost me ubija. Trenutno sam u toj nekoj fazi. To je kao kad trčiš na stazi s preponama. I onda imaš dio koji otrčiš pa naiđeš na zapreku i preskočiš. E, ali ja sam u fazi kad bih samo zapreke preskakala, bez onih intervala koji su u biti lakši. Valjda višak energije. Jump, jump, jump around. Danas me zovu da je li znam da su ulovili jednog dilera, I.V. (1971.) zvani B. iz Makarske, koji je radio pri Gradu, zbog heroina, heptanona i bla, bla, bla…. I vidim ga popodne kako šeta s djetetom u gradu. Jer će se branit sa slobode. Jutros je kraj hotela «Biokovo» bila akcija «Želim život», davanje krvi vezano za doniranje koštane srži. Onda su me pitali zašto sam se uključila i «ako im treba, neka im obitelj donira», mada smatram da dotični tako stvarno ne misle. Danas je jedna bakica (na kvadrat), Ana Gojak, proslavila svoj 103. rođendan u Makarskoj. Na kavi smo pričali kako u gradu treba otvoriti gay bar. Došlo vrime i za to. I još puno nekih takvih stvari, a sve su tema za sebe. Za razmišljanje, ma koliko se sve ovo činilo instant pričom. U kombinaciji s marčanim suncem ne može nikako na dobro. I sve to još kad si stalno svjestan vremena i prostora (kao dimenzija u svemiru, čemu suprostavljaš ove svakodnevne epizode). Ali zato – udahni, izdahni, udahni, izdahni – život je sad! Onda kad dišeš, ni prije ni poslije. Sad! U subotu smo imali feštu u Velikom Brdu. Hvala Marijani Kapović iz Skale. Da nije bilo nje vjerojatno bi bilo odgođeno. Ali život se meni ne odgađa. Želim ga sad. Ana Rukavina. Želim život! I kad ga imam hoću ga živit, ne od-življavat (glupe li riči). I sad već planiramo drugu feštu. Bar se znamo veselit. (Iako svatko od nas 20-ak koji se u posljednje vrime družimo ima neke svoje probleme i manje-više svi ozbiljno radimo svoj posao i svi imamo neke svoje filmove i borbe). Ali znamo se zabavljat. I sami organizirat ono čega u gradu nema. Još ćemo postat pokret kako je krenilo (u, to mi zvuči buntovnički, a to mi se sviđa. Valjda zbog prevelike letargije u gradu). Ali i prije toga je bila fešta. U Zagrebu, na rođendanu "24sata". Kad ne može drugačije idemo kronološki. Tako da će u ovom postu samo to biti tema. A onda Veliko Brdo, i onda šta bude. A kako će drugo nego tako? Dakle, svatko ima pravo na svojih pet minuta na red carpetu. Tamo, sa strane, je i zvijezda na podu s mojim imenom samo se ne vidi. (Kako se ja ufuram u sve gluposti ovoga svita)  Malo smo kasnili. Ne zato jer je to in (ne patimo od tih zvizdarija) nego zato da preskočimo govorancije. Iako sam ja i to tila čut. Možda bi se, kakva sam, i za rič javila. Zamislite blama. Ali o tome bi sutra mislila. I odmah smo upali u vrtlog. Ajme, ludilaaaaa.  Sve je počelo koncertom Tonija Cetinskog. On zna posao. Brzo smo se opustili i uštekali. A imamo i utakmica u nogama pa nije problem. Bar kad su zabave u pitanju.  I družili smo se i upoznavali i zabavljali. Izgubila sam kolege Krešu i Zorana iz splitske redakcije. Nije ni čudo u takvoj gužvi jer stalno netko nekoga zaustavlja. Stalno se netko prepoznaje i javlja (ja najmanje). A nije mi bilo krivo što smo se pogubili. Nađe se tu neka zamjena.  (Kasnije su mi rekli da je on bio dečko Super Silve. Nisam imala pojma, majke mi. Iako mi je bio odnekud poznat. Moja je selekcija ipak malo drugačija) Nakon Cetinskog je Duško Ćurlić najavio bend "Hotline". To je bend o kojem Edita i ja uvik pričamo. Ono, da imamo neki prostor u gradu di će se održavat after job partyji (pred večer, a ne da počne tek iza ponoći, kretenski) i na kojem će nastupati takva grupa koja svira sve od Barrya Whitea, Leta3, Hladnog piva, Rolling Stonesa, Madonne, Clasha, Stinga, ma ne znam ni ja koga sve ne. (Ko iz Ally McBeal). Luđaja. (Nikakvi fuckin narodnjaci i domaći patetični prolitani koji pivaju o teškom životu i groznoj sudbini zbog koje im ostaje samo čaša i eventualno pilanje vena). Ma daj, da je život tako loš svi bi se samo-ubijali.  Sad znam kako sestre Nanut dolaze do intervjua po kojima su postale poznate. Malo smo se ispričale, malo fotografirale i ponešto analizirale. Kad bolje promislim na dobrom sam putu. I to je nešto.  (Neću otkrivat tajnu Ivane Nanut. Poslužit će mi u profesionalne svrhe) Dobro, dosta ćakule. Ostavljam Nanuticu Kreši i Matku Bušeliću. Dok sam ja odlepršala par krugova oko bine kroz onu masu, njih dvojica su još bila u istom društvu. Osvojili su damu. Svaka čast.  (Krešo i Matko s Ivanom Nanut) Matko me je upoznavao sa svima. Oni su svi s TV-a. A i one koje prepoznam ne izgledaju mi isto uživo. Onda sam opet na istom. A i muzika mi je predobra za spiku. I rijetko imam priliku plesat na ovako organiziranim partyjima pa se ni s kim ne zadržavam puno. A i nije mi problem biti sama. I to uvijek smatram prednošću jer je to uvik prostor za manevar.  (? ? s NoveTV, Miha ? i Matko Bušelić s HTV-a) Onda smo naletili na Željka Velu. E, tu stvar već počinje biti zanimljiva. Matko i on su razgovarali o akciji koja se pokreće za malog Marina Radića iz Podgore koji ima tumor na oku. Angažirala se i Marija Nemčić i njih nekoliko da se pokrene akcija na nivou države. Samo da nam Grad ne zakaže. Imali su kontakte s nekim od gradskih "faca" ali nešto zapinje. Mislim kod ideje. Raspitat ću se. Sve u svemu HTV ekipa dolazi ovaj tjedan u Makarsku.  (Kratki razgovori o akciji za Marina Radića) Šibamo dalje. Bacili smo pogled i na konobare. Živi! Ne znam kako. Točilo se na sve strane.  I onda ponovo u masu. Rekao mi je Vice da nema šanse da bi on došao na takvu zabavu. A šta da radim? Ja ću rađe prihvatit "zadnja u gradu" nego "prva u selu". U prvom slučaju bar imaš prostora za rast. Ovako, kiša nek pada, a ja ću se pokrit svojim slabostima (rekao bi jedan moj bivši kolega).  Nije ni čudo da je sound bio tako dobar, jednako kao i svjetlosni efekti i projekcije na zidovima. A kako i ne bi pored ovakvog tonskog pulta i s ovako brojnom tehničkom ekipom. To je ključ uspjeha za događaje ovog tipa. U nas uvik fali razglas, ha, ha, ha...  Kulmin večeri, bar za mene, bio je izlazak plesača plesne skupine Tala na binu. Muzika iz sedamdesetih (iako to nije moja muzika) i srebrne konfete sa svih strana. Ne mogu opisat doživljaj. A i ne treba. Valjda se vidi.  Ostali smo do sitnih sati. I u toj masi sreli šeficu i našli se s drugim kolegama. (Bilo je i vrime). Ocjena pet plus. Valjda ćemo i treći rođendan slavit ovako. Ipak smo broj jedan. I ima tu još slika ko u priči, i s poznatima i s manje poznatima, ali bilo bi previše. I sačuvala sam kolačić za vas! Da ne kažete da me zaslijepio "veliki" grad.  I kakve veze ima prvi dio ovog posta s drugim? Itekako ima! Prebrzo mi se izmjenjuju neke dijametralno suprotne strane, događaji, priče, sudbine, zabave, ljudi. Svaki dan mi nosi nešto bitno drugačije. Pitam li se? Itekako. Jesam li svjesna da sve što je na vrhu sutra može biti na dnu i obrnuto? Jesam! Bi li se minjala? Ne bih! Samo neka traje... |
