danas mi je pogled na svijet nekako totalno mutan.. jedina bistrina koja se u njemu nalazi je cistoca krvi koja se slijeva niz moje ruke.. niz moje noge.. zar nitko ne vidi tako lijepu crvenu boju.. boju koja sada prekriva moje umorne udove.. fascinatno je to.. kap po kap.. krv cini crtez na parketu, cini portet jednog zivota.. u toj skici se utapaju sve lose misli.. ostajem tako prazan, tako sretan.. ali pak opet cemu sreca kad je tu praznina.. kap po kap.. opet me hvata strah.. cemu sve to?? pitanje se namece samo po sebi.. uzimam krpu i brisem krv.. kap po kap nestaje u jednom potezu.. to ipak nije bila krv nego samo crvena tempera zivota mog.. tempera uz koju ide kist.. a uz njega pak slikar koji rise savrsenu sliku..
|
