Pada kiša... ja sam po milioniti put ove godine prehlađena. Dobro možda malo gripozna. Toliko sa čaja popila da imam osjećaj da će mi filter vrećice na uši izaći. A ova kiša nikako ne olakšava stvari.
Tata me jutros pitao jesi li bolesna. Odgovorila sam da nisam. Začudio se... kako nisi... Jedva dišeš, nos ti začepljen... Odgovorila sam da nisam bolesna nego prehlađena.
Mrzim termin "biti bolestan". Na pitanje jesi li bolesna, nikada ne mogu odgovoriti da jesam, bez obzira koliko se loše osjećala. To mi je kao da sam digla ruke u zrak i rekla... bolesti moja ja ti se predajem.
Sjećam se svoje odbrane maturskog rada. Imala sam gnojnu anginu... natekla sva, temperatura 39,3. Jedva na nogama stajala. Ponudili su mi da odgode odbranu za par dana. Nije mi padalo na pamet. Bila sam jedini maturant koji je na svojoj odbrani sjedio sa mamom. Mama me bukvalno čuvala da ne padnem sa stolice. I tako sam ja svojoj komisiji trabunjala o estetici filma. Ne sjećam se te odbrane baš najbolje. Prošla sam.
Nikada nisam bila jedan od onih učenika koji su se izvlačili od ispitivanja bolešću... Išli su mi na živce oni koji se naprasno razbole na jedan dan i onda sutra dođu u školu fully recovered, a mama dođe i opravda časove. Lagati da si bolestan mi je bio pravi idiotizam. Izazivanje sudbine.
Mrzim biti u ovakvom stanju.
Preznojavam se... ne znam jeli od muke, ili zato što mi temperatura pada.
|
