zapisi starog šajzera
nedjelja, 28.01.2007.
Moja noćna susjeda
Obožavam te noći kad je potpuna tišina. Samo se šuljavi zvukovi šume provlače kroz prozore i, nejasni, odaju tajne života u dalekom mraku. Volim nesputanu slobodu mašte, kad mi se u samoći tišine uvlačiš u misli. Tad te zamišljam, zajapurenu od isčekivanja i straha da te ne otkrijem kako drhturavo čučiš pod prozorom, u uzburkanom isčekivanju stenjanja i krikova nekog pornića s tebi nevidljivog ekrana. Volim osjetiti taj strah koji ima onaj divni kiselkasti miris, miris strasti i zaigranih prstića. I tako se zamišljamo, ne vidimo se, ne, to nikad. Ti u tami lišća, ja u bezbrižnom polumraku titravih slika. Svaki u svojoj udobnoj, skrivenoj samoći. Zajedno, u mislima, čvrsto stisnuti u čahuru nagrizajuće strasti. Gotovo osjećam tvoje ubrzano disanje dok me zamišljaš onako golog na krevetu, s cigaretom u ustima, u prozirnom dimu i mirisu cedra i earl greya. Meni u nosnicama klizi miris tvog mladog, netom otuširanog tijela i svježeg znoja koji polagano probija iz nutrina. I opet onaj miris straha, sad već od mene, starog mistika, okruženog odbojnošću nazora nerazumijevanja svega drevno stranog. I baš to nerazumijevanje izgleda i ponašanja te dovodi pod moje prozore noćima. I baš taj strah tjera drhturave prstiće u toplu vlagu međunožja. I gladiš mi mišiće mislima i pratiš njihovo lelujanje pod kožom dok odlažem cigaretu i prinosim šalicu čaja usnama. A tijelo se giba, kao usporeni doberman u trku. A ja te osjećam, osjećam kako mi koža bridi strujama tvojih misli, a kad mi dotakneš lice, misli eksplodiraju po tvojoj glatkoj koži, malim, čvrstim grudima i dugačkim, mišićavim bedrima. Kao vjetar projure duž kičme i čeličnim stiskom obuhvate ramena. U nosnicama se miješa miris šume, vjetra s planine i tvog čistog tijela. U tom trenutku više nema zbunjenosti ni straha. Svjesno i odlučno prsti te vode sad već jedinom cilju. Prate ritam moje ruke, u sve bržem ritmu. Ostavljena cigareta i čaj postaju nebitni dio dekora. Zvuci šume, filma, škripanja kreveta i šuštanje trave pod tvojim nogama, gube se u dubokom disanju i promuklom, tihom stenjanju koje nas stapa. Niti ti, niti ja ne želimo odati prisustvo u ovom strasnom plesu misli i igri ruku. Boje počinju mijenjati tonove, oblici se vitopere, lelujaju dimljivo i tad gromovito prosrtuji orgazam i eksplodira u mirisu cedra, dima, šume i trava. Nestane svijet, nestanu zidovi koji nas dijele, postojimo samo ti i ja, uskovitlani tijelima i mislima i rušimo vjetrove i oluje, brišemo oblake s neba, tresemo zvijezde iskonskim silama. I tad, mir. Trenutna, ko udarcem svaljena tišina. Misli nestanu u trenu. Uz šuštanje vjetra u granama, čujem tvoje korake koji se odšuljavaju u mrak. Dok ne ostane samo disanje šume. A u sobi još jedva osjetan miris svježe otuširanog tijela i zabranjenih užitaka. Vraća se krutina zidova, elektronskih slika, sintetiziranih zvukova i realnost spoznaje da ćeš ubrzo biti udana žena, spašena izopćenja iz sigurnosti strogih pravila plemena. A ja, hm, još uvijek imam dovoljno mašte da ugodno proživim ostatak svojih noći, sretno izopćen i pozdravljan bez srdačnosti. I sutra će mi opet plesati osmjeh pri pogledu na strah u očima plemena i pjevati srce u blaženoj samoći.
Scorpio woman
Kobra i Mungos
Dan prvi: Joj curo kak si ti izgledala! Znam da sam te odmjeril od glave do pete i samo se okrenul. Nezainteresirano. Čak i razočarano. Kaj su mi sve o tebi napričali. Čovječe, očekival sam komad kaj ruši sve oko sebe a ne nenašminkano, blijedunjavo stvorenje duge plave kose. Istina, obučeno skupo ali prenapadnih boja za lice bez obrva i trepavica i boju kose. Zapravo, jadno. Službeno upoznavanje, kurtoazni osmjeh s obje strane. Mislim da se inje počelo hvatati po izlozima od silne strasti koja je iz nas izbijala. Šlampava, bezvoljna ruka u mojoj. Misli i tebi i meni negdje u sferi „Bože, kaj mi ovo treba????“ Ja top gun u svojem poslu, ti u svom. Nasilno spojeni za dobrobit firme. Moš mislit. Dvoje hladnih profića spojenih u ubitačnu kombinaciju bezglasne borbe i hladnog prezira. Nisam se tak loše i razočarano osjećal već dugo vremena.
Dan dvanaesti: Sjedim u kobili, bahato sparkiran na pol nogostupa. Dedeki i bakice koji se s cekerima vraćaju s placa kuneju mi sve po spisku. Ko vas jebe, pengači dragi, jebite mater gradonačelniku, ne meni. Da ima mjesta za parkiranje tam di ga treba, pred općinom, ne bi vi trčkarali slalom među autima. Tak i tak nemate kaj teškoga za nositi. Vrećica, dve sparušene zelenjave i polugnjilog voća u pol cijene. A ja lijepo sjedim, lakat vani, pušim i uživam. Dok ne dojde drot. Ili ti. Ko bu prije. Među špancirom krebljavih, nogovukućih stvorova i ukočenih mrzovoljnih lica vidim kako izlaziš iz zgrade i kao svileni duh lelujaš među njima, jedva dodiruješ tlo. Lice ti je svjetlo, kosa lagano leprša. Ploviš među ruljom tužnih klaunova samosvjesna i zavodljiva. Pred autom lagano zastaneš, pogledaš me kroz šajbu preko naočala i nasmiješ se. „Kolega, baš si faca!“ kroz smijeh ulazi s tobom u auto.
Dan dvadeseti: „Fak!“ veliš i smiješ se. Volim način kak to veliš. Odlaziš u kuhinju po krpu. Cola lagano kaplje sa stola na tepih. Vraćaš se lelujajući kao kobra. Uvijek kad si opuštena hodaš na taj način. Bez žurbe, ko traka svjetla kroz more po bonaci. Znaš da te gledam i uživam. I ja znam da znaš. I ti znaš da ja znam. I oboje znamo da i ti u tome uživaš. Zapravo, mi sve jedno o drugom znamo. Izrečeno i neizrečeno. I ono nedorečeno. I pogledi su nam kratki, ali uvijek oči u oči. Nema nepotrebne konverzacije i dugih gledanja u stranu. Tvoj diskretni parfem godi. Hvatam te skrivenim pogledima kako njušiš zrak kad prođem. Isti smo. Lovci i ubojice. Kobra i mungos.
Dan zadnji: Šutke se vozimo kišnom cestom. Nijedna tema više ne izaziva razgovor. Kobra i mungos. Svaki u svojem kutu. Sorry kiddo, ja znam da si ti škorpion, ali ja nisam žaba. I tebi je to jasno. Ja jesam vuk, ali ti nisi janje. Sad je to i meni jasno. Nema pobjednika. Nema poraženog. Šutimo blesavo ko dva boksača koji nisu razmijenili ni udarac, a gong je odzvonil. Ma curo isti smo. Hladnokrvni, bezosjećajni gazitelji. Revolveraši koji samo zarezuju ručke revolvera. I ne osvrću se. Ravnopravni smo, i to je ono kaj frustrira. Nismo se nikad dotakli, niti jedna nježna riječ nam nije zbrisala u trenucima dobro glumljene slabosti. Sreli smo se da se uništimo. Nije nam uspjelo. Sretno. Happy hunting.
petak, 26.01.2007.
... svaki pes najde razlog za lutanje....
O da, prijatelju moj. Istina je. Opet sam počel piti. Znam da sam neugodan suputnik i još gori partner za šankom ili u birtiji. Sorry, but, jebiga, frka je moja furka. Dokazivanje je moj credo. Razbijanje nosova i ušmrkavanje vlastite krvi je moj vrhunac spoznaje samog sebe. Kad sam pijan. Ili pod gasom, jer, ja nikad nisam pjan. Kao i svaki drugi pijanac. Za sebe. Za ostatak svijeta sam ono kaj jesam. Ali za sebe ne. Ko junkie. Klasa bezumnika koja misle da su pametniji i bolji od ostatka svijeta.... Se sjećaš onog smrdljivca novinara junkiea kaj su ga zrezali u N'djameni za staniol horsa? Ko pajceka :))......Ja sam najjjači. Kad sam pijan. Ne zamjeraj. Pusti me da popijem svoju krv i prolijem tuđu. Takvi smo mi pijanci. To nam je važno. Znači nekaj. U našem svijetu. U našoj paralelnoj realnosti Gumice i Kolodvora. Birtija. Ne kafića, ne restorana, ne hotela, ne ljepila di se drže već usmrđene muhe. Birtija. Tu smo mi koji smo jaki, glavni, razbijači i štemeri. Bar dok alkohol drži. I tu su priče najsočnije, žene najjebozovnije, pothvati najdrskiji. Dok smo pijani..... i svoji.
Mrzim jutra. Gadi mi se sama pomisao na vlastitu egzistenciju. Šarm. Vjerovao ti meni ili ne, još uvijek ga imam. I šljaka. I još sam faca. I još uvijek dižem komade kak mi se digne. I mrzim se zbog njih, i svih koje su bile prije njih. Zbog svake laži, svakog obećanja, svake nježne riječi koju nisam mislio. E, da. Teško mi je živjeti s Menom. Zato i opet pijem. Ovaj put nema isprika, nema izlika, nema slatkih riječi. Ako nekaj na ovom svijetu može popit svu moju mržnju i prijezir, to sam ja..... ja, sam. Samcat. Sam ko prst koji bez ostalih više ni drkat nemre.
Sorry, kaj smetam, ali, nekak, nakon rata, ti si mi ostal jedini naivac kaj je još uvijek nekak bil svjetlooki kaj se moje budućnosti tiče. Naj zamerit, stari moj, kaj je baš na tvoja pleća palo kumstvo, ali, jebiga, ja sam krpelj, pa otrpi i to. Meni je dost, i pizdarija, i pijanstva, i sebe, i svemutomupripadajućega, pa te lepo molim, obuzdaj onu zmiju od moje žene, pripazi mi na dete kad ju stigneju zajebane godine, razvali pokoju dobru zajebanciju na moj račun, razbij komu pičku dok te nitko ne gleda, stisni ženu, tam di ju stisnut treba, ja odoh. Pun mi kurac ovakve gnjavaže, Provanse, vina, jebenog beafurtovog fondua i smrdljivog braccie. I mira. Tišine. Pristojnih ljudi koji te gleaju ko treće svjestko čudo, palo u njihovo tisućljećima nepomućeno primirje s kišama i vjetrovima. Antikrista, kojeg istovremeno preziru i boje ga se, pa je bolje biti pristojan i uljudan s njim. Ja odoh. Jebo vilu, jebo nofce, odoh u Afriku. Jebiga, tam spadam, ko i Pipo. Ti si s familijom našel kaj si tražil. Pipo i ja ne. Aj, bok!
PS. Kod bilježnika u La Sorceu, ilikaksevećpiše, na Izvoru, su ti svi papiri kaj se tiče moje imovine, pa daj pripazi da to projde u redu. Kušni zmiju i za mene i delaj decu. Nebum rekel da bumo se videli, pa onda, jebi se i rasti :)))))))))
ponedjeljak, 22.01.2007.
Ratnik i Anđeo
Tog prohladnog dana, sjedio je Ratnik u zaklonu od stijena i razmišljao o predugim kišama, prehladnom vjetru i suncu koje nikako da se pojavi. Iz misli ga prenu tihi koraci, jedva čujni od kuckanja kišnih kapi po klonulom lišću. Na ulazu u zaklon pojavi se bosonoga lijepa mlada žena, sva u bijelom.
«Tko si ti?» upita je Ratnik.
«Anđeo.» odgovori žena.
«Mislio sam da su anđeli muški, ili barem muškog lika!» u čudu će Ratnik.
«Anđelima spol nije bitan. Mi nismo kao ljudi. Eto, ja sam žena!» nasmiješi se Anđeo.
«Dobro, a kojim dobrom si došla k meni po ovoj kiši i hladnoći?»
«Zato jer su ti misli mučne i tuga ti je u srcu!»
«Nije tako bez razloga, anđele moj, nije bez razloga!»
«Sve je s razlogom Ratniče! I tvoje misli i tvoja tuga. Ali, razvedri se. Tvoji su razlozi ništavni.»
«Kako to misliš ništavni??»
«Eto, navedi mi jedan koji je vrijedan tvoje tuge...»
«Borio sam se. Pobijedio sam.... i ostao sam bez ičega.»
«I drugi su!»
«Da, ali ne svi. Oni koji su bili najgrlatiji, ostali su uz topla ognjišta i oteli sve dok smo mi krvarili!»
«Oni nemaju miran san!»
«Anđele, na prazan želudac se ne spava mirno! Nema meni sna! Dijete mi je bolesno, a za liječnika nemam novaca. Žena i ja smo gladni, a niti kuće, niti zemlje više nemam.»
«Ja ti nemogu dati ni novaca, ni zemlje, ni kuću, a i dijete ti nemogu izliječiti, ali dat ću ti utjehu.»
«Znam da je zla misao, ali da li će Hulja ostati bez imetka, kuće, zemlje i da li će se njegovo dijete razboljeti i umrijeti?»
«Ne, neće. Hulja će imati još više a dijete će mu jednog dana postati kralj!»
«Hoću li imati još djece i hoće li bar ona imati lijep život?»
«Ne. Djece ćeš još imati, ali život će im biti muka i tlaka, a unuci će ti biti robovi Huljinih potomaka.»
«Pa dobro, gdje je tu utjeha?»
«Ti i svi tvoji, mukom ćete doći u Raj!» nasmiješi se Anđeo i otprhne s naletom vjetra.
Te je noći Ratnik, uz titravo svjetlo svijeće prodao dušu Vragu.
Tvoje oko
Tvoje oko, u kojem svijetle plavetnila nedirnutih oceana. Duboko je ljubičasto sivilo tuga koje ponekad skriva. Nježni azur u koji su se sakrile iskre svih tuareških vatara sreće i požude. Pod kolikim sam zvijezdama lutao i kinjio njihov slabašni sjaj nedostojan tvog oka. Kolike su se kiše osušile na mojim leđima, ledene i bistre, a mlake i mutne spram samo jedne suze tvog oka. Vjetrovima sam se gubio u gorskim maglama i samo me jedno svjetlo vodilo. Tvoga oka krijes. I trepavice koje, poput krijesta olujnih valova poklapaju crne dubine zjenice.
Doduše, drugo oko, ono stakleno, ti baš i nije bogznakaj. Iz tog profila zgledaš onak,......ko prašnjavi preparirani fazan nad šankom lokalne birtije....
ponedjeljak, 15.01.2007.
Da si tu...
Da si tu, lagano bih skinuo gojzerice i pustio miomirise istoka i zapada, i svih blatnjavih puteva da nas miluju. Da si tu, nježno bih se podrignuo u musavi dlan. Da si tu, svi vjetrovi pustinja i šuma zagrmjeli bi iz mene pod poplunom. Da si tu, žutilo mojih zubi pozlatilo bi mrak i zakutke. Eh,… da si tu.... zahrkao bih, onako, iz dubine duše, da se knauf drobi i crijepovi trepere. Da si tu, gol bih ležao pokraj tebe, a tapete bi se ljuštile od mošusa mog znoja. Da si tu, spavala bi na mom pazuhu snom Ane Frank. Ali tebe nema.....otišla si....daleko…. ostali su samo hladni ćevapi s lukom, s lukom, s lukom, s lukom......
četvrtak, 11.01.2007.
Pesov jesenski noccturno
Neka neznana teta na tv-ju zavija turobne tužaljke u stilu Mahlera. Nije Mahler nego je Dora Pejačević. Svejedno je užasno mračno. A teta tuli ko da joj je zadnje. Umire glasom ko moja jetra. Pas mater i gvircu i proštenju. Jetra mi urla zvjezdanim krikovima. A ja uživam. Ma ko jebe i tetu i moju jetru, ak je vreme za krepat, krepal bum. Ali mi takva ili slična teta ne bu zavijala na sprovodu. Hoću da mi sviraju Willie Nelson i Johny Cash. Ovaj zadnji s Dylanom. I Fleetwood Mac. S Pjotrom Zelenjojom. Tri neizbježne stvari koje su obilježile i opisale moje beskrajno neproduktivno i beskrajno zanimljivo postojanje na trećem kamenu od Sunca. On the road again, Girl from north county fair i Man of the world. Pa nek se društvo u krematoriju barem jedamput zabavlja. Moreju i čagat. Da moreju, moraju! Meni bu tak i tak svejedno.
Sad mi još nije. Lamentiram o životu i tumačim neopravdane razloge i jeftine isprike sovi koja me s beskrajnim mirom svevremenske indiferentnosti promatra s grane pred prozorom. Čak su i puhovi tihi i mirni. Ne zbog mojih emocionalnih proseravanja nego zbog sove. Dobar je strah komu ga je Bog dal. Sova samo ponekad okrene bešumno glavu, ponovno me pogleda, žmirne i ko da veli: OK, možes nastaviti sa sranjima, slušam. A ja meljem li ga meljem. Uglavnom gluposti. Ponekad mi se i omakne nekaj pametnog, ili bar približno tomu. Ak niš drugo, iskreno. Tumačim joj kak joj nije dobro da je sama, da mora počet voljet sebe, onda bu mogla volit i druge, i zamisli, mislim na sebe. O svojim, od kad se znam, osjećajima nesposobnosti osjećanja. O mračno praznoj utrobi vreće u koju drugi ljudi slažu osjećaje, sjećanja, drage im uspomene i ljude. Pa ih s vremena na vrijeme, izvade, obrišu prašinu, nježno ih glade i tepaju im. Pričaju s njima i smiju se ili plaču. A moja vreća prazna i hladna ko pizda mrtve kurve. I mračna.
Eto do kojih granica gluposti čovjek može doći kad sluša kmečavu glazbu i razgovara sa sovom. Jedan pričuljak, dva poglavlja, dvije suprotnosti. Raskol emocija. Jin i Jang istine i laži, pa sad ti reci kaj je kaj. Glava, dvije ruke, dvije noge… pentagram. Ajde, bar nije naopak ko jarcova glava s rogovima, vuhima i bradom. Mračne teme, mračne teme…. A tak je lepa jesenska noć. S pol meseca obešenog med oblakima tam negdi prema jugozapadu.
nedjelja, 07.01.2007.
Ajntopf Vinka Pintarića
Dakle, za one koji neznaju kaj je ajntopf, ne bum objašnjaval.
Za početek, bitno je imati nekolko rekvizitof. Kuhinjske ne bum navodil, oni se spodrazumijevaju. Isto tak i vatra. Šparhet, logorska, primus, tak sejedno. Ono kaj je bitno za opstanak pri nabafki špeceraja su četri bitne stafke: duplonjka, dve patrone s krupnom sačmom (dve su nužne, dobro je imati ih puno više, nikad se ne zna...) i pajser. Dakle, šluk rakiješine i na posel.
Prvo, pripreme su već davno prošle, dobro si poslušal di skiči pajcek tak da znaš di je bilo kolinje. Onak da te ne vidiju dobro si proučil kak su pacali i zdimili meso. Bitno je biti dobro obaveščen. Tak si izabereš dvorišče di znaš da je meseko lepo i dost dugo pacano i di nisu šparali na soli. Ak je gazda zaboravil skuriti f pušnici i koju granu borovice, zaboravi, ni dobro zdimleno. Tulike o mesu. Za zelje se je treba isto tak informijerati kak gospon Bog zapoveda. Ak se špara na soli i ak se malo lišća baca kad se zelje čistilo, zaboravi. Isto tak pazi da nebuš f dvorišče zašel di gazdarica zelje na placu prodaje. Obično i ocat u to ide, a to je greh, kak i Velečasni i dragi Bogek znaju. Za krumpir, grincajg i luk samo pazi da vrt ne zalevaju iz septičke jame. I ti prodajeju na placu. Tak, to si se videl dok je za to bilo vreme, poliznul plajvajs i zapisal. Bedak pamti, spameten piše.
Tak, nojca je došla da se požirak z nečim finim popuni. Z pajserom si već odprl klet za koju znaš da nigdo ne došel i da buš f miru Božjemu jel. Čekaj da lisjak triput zalaje i na posel. Sa su dvorišča i hiže koje treba posetiti zapisana, pak po redu. Pajser je za odpiranje pušnic, podruma i za pese. Duplonjka je za saki slučaj, ak nisi dost tihi bil pak se gazda zbudil, ili ak je prekletu televiziju glel, da ga natrag pošaleš. Ono kaj se drpiti mora je: dve glavice luka, češnjak, kila fino rezanoga kiselog zelja, grincajg, pol kile sušenog pajcekovoga vrata i par kobasic. Dva prsta špeka dobo dimlenoga su kak sveta vodica. Bogmigreheprosti. Z semogućim pajserom si si poslužil selski dućan u jenu uru po ponoći i zel flašicu hrena i flašicu zenfa. Bormeš i papar, sol i ljutu papriku. Ak te i vloviju za to neš dobil više od pet let f Lepijaneru, ni to puno vredno je. Kaj, par kuma. I lepo, z noge na nogu, črez šumu i lug, prek livade i rakite nazaj f kleticu di vatrica već gori. I direktor f bačvici mirno i spokojno, kak Isusek f jaslicama, na tebe čeka. Bogmigreheprosti.
Prvo, direktora iz lagvića f pehar natoči, na stol deni, kupicu natoči, prekriži se, poljubi kupicu i zeksaj.
Nož svoj svagdašnji, dobro nabrušeni z koricah zvadi i luk lepo skosaj. F rajngli malo masti rastopi, onak za pol jušne žlice, tek tulike da dno ne suho bilo i na to luk deni. Čistam polefko i čistam kratko. Nesme ni požuteti, kamli se zgoreti. Proč z vatre ž njim. Naslaži prst debelo zelja na luk. Pajcekof vrat na šnite prst debele zreži i na to poslaži. Med to narivli na prst debelo zrezane komade špeka. Kožu od špeka posebno deni, to neš jel. To buju lisice. Klobase z obadve strane, onak kak na rabošu, ukoso ne preduboko nareckaj i potlem po dužini razrereži. I njih tam nutra med vrat i špek narivli. Na se to deni lepo očišćeni i na velke komade trezani grincajg. Liščobu baci, samo korenje tu nutra ide. Se to skup pak z pol prsta zelja pokrij. Krumpir kaj si ogulil, na pol prsta debele šnitice zrezal sad po tomu nasloži. Dobro posoli, deni papra i z hrenom i senfom nemaži. Naj šparati, Bog te bu kaznil. Se lepo z pol prsta zelja pokrij i z črlenom paprikom fest, ali ne preveč posipaj. Ak si celo ovo vreme zaboravil pehar direktora spiti, se črez oblok moreš hititi, se si zesral i Bog bu te kaznil jer si se coprnice iz celoga kraja na vrat navlekel. Ovo si si prvo moral pročitati! Ak si spameten bil i direktora polefko ali sigurno pol pehara spil, dobro si naredil. Natoči si jenu kupicu i par drevih f šparhet hiti. Sedni se i počini. Zaslužil jesi, ali ne buš dugo mudoladil. Kad si kupicu spraznil, natoči vode da bu pun f pehar di je malo manje od pol litre direktora ostalo i to f rajnglu zlij. Deni na šparhet na laganu vatru i odi delat kaj ti se hoče na tri vure. Naj se napiti, jer buš zaspal o buš onda vuglen jel! Najspametnejše je f selo kakvoj udovici ili raspuštenici otiti. Ali pazi, naj ni vatru pozabiti. Zato odi k jenoj, obavi posel, odi f klet, hiti koje drevo f šparhet, pak odi k drugoj. Ak moreš. Naj više od tri opslužiti jer buš doma četveronoške išel pak te morti f šumi i još koji srnjak naguziti more! Zato duplonjku nigdar pozabiti! Gdar su tri vure i tri udovice ili raspuštenice prešle, odi doma jest. Ne ti žal bilo!
petak, 05.01.2007.
hitac (ilitiga Pesov zadnji rat)
Bura raspizdila ko blenatava, sva loza bu mi shlapila iz krvi. Jebate zima i vjetar i blesave ideje. Koji mi je kurac ta oklada trebala? Nemoguća misija. Malo morgen, pijana preseravanja. Jos nesmijem ni pljugu zapalit. Sva sreća, loza je tu. Cijela litra nenačeta i još nekaj u pljoski. Joj, da mi je dim!!!!!! Al kurac, vidi se na kilometar, jebena bura puše na refule, kad stane, dim lepo leprša iznad glave i, fijuuuuuuuuuuuuuu, dum, mina dole, ja gore. Bogu na pravdu.
Jebate, ukočila su mi se stopala. A kamenje pika. Ili me pika granje. Kaj je, da je, pika. Nikak se namestit. I kaj ak sad dojde. Nema šanse da ga skinem. Skalkuliraj vjetar, skalkuliraj udaljenost, odmrzni prst, skalkuliraj moj kurac, ak stane vjetar kad opalim fulal bum za kilometar. Ak gađam ravno u bulju, vjetar bu zanesel zrno. Sranje. Koji sam se kurac kladil. I to bas za danas. A ova bura ne bu stala.
A i ova kamuflaža. Fino je toplo ispod svega toga, ali jebiga, nesmem se micat. M mogu malo, ionak se sve njiše oko mene. Ajmo. Lovi ritam ko kameleon. Upasmater, sve se ukočilo. E, budale, njišem snajper, cijev laprda ko pesji rep. Mir. Ni prdnut. Jebote, ak su me videli, najebo sam. Niš, ne mrdaj, šuti, kenjaj i moli Boga da su ćoravi. Ili pijani. Pa ne paze. Ma koja bi budala pazila na snajpere po ovakvoj vjetrurini. Niko normalan ne bi išel pucat po ovakvom vremenu. Je, ali ja nisam normalan, ja sam blaženo pijan. Taman kolko treba da mi ne bu zima i da se rukice ne treseju.
Apropo toga, ajmo mi malo nadotankat . Diže se količina krvi u alkoholu. A onda se treseju ruke. Ne bu dobro. Polahko, rukica, pljoskica, druga rukica, odšarafi čep, stop. Ni mrdac. Jesam kaj pomaknul? Valjda nisam, niš se ne događa. Ajmo, samo polahko, slamčica u pljoskicu, mmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmm, lozica moja ljuta. Samo da me ne stisne pišanje. Onda adio Mare. Skidaj se s čuke i nema natrag. I ode oklada.
Ma pitanje je jel bu opće došel danas. Ak i dojde, teško bum ga videl. Sve se klati i njiše. Bura cuka grane ko vuk kad dere ovcu. Ipak, u svemu tomu ima sklada. Čovjek se, kao i životinja kreće u nesrazmjeru s vjetrom. Ajmo videt. Pokret. Bilo kakav pokret koji se ne uklapa. Niš. Sve štima. Vjetrusina dere nizbrdo i niš joj se ne suprostavlja. Nema nikoga. Jebeno je to kaj niš ne čujem. Preveć fućka i šušti. A ptica nema nigdi.
Jebote, nisam videl pticu od kad smo došli. Sve su zbrisale. Kad nema vjetra tak je nekak grobno tiho i mirno. Joj, da mi je šojkih. Inače ih tamanim di stignem, ali sad bi dal litru loze za njih. Najbolje tužibabe u šumi. Točno znaš po kreštanju kaj ide i otkud. I kojim smjerom. E da mi je šojka tam negdi u makiji. Ni gledat ne bi trebal. A tek da mi je zapalit pljugu... Ne znam kaj bi rađe, šojku tam na bregu ili pljugu. Ma i jedno i drugo, ionak mogu samo maštat.
KRETNJA! Pasmater, nekaj se genulo. Neoprezno, stari moj, neoprezno. Imam te. Di si sad? O pizda ti materina, daj se pomakni! Nemreš znati da sam tu. Nema šanse. A da me ni videl kad sam se rastezal? Ili kad sam srkal lozu? Ma ne, već bi doletela koja mina. Ma kurac, morti je. Kaj čekaš, dojavi pa da mogu brisat! Jebemti frku! Mir! Ajmo lepo puščerdu okrenut tam, pa da vidimo. Ajoj, polahko. Čekaj udar vjetra. Sad! Par cm, par cm. Drugi reful jos par.
EVO GA OPET! E sad te imam. Znam da me nisi videl. A ja znam da si tam. Ma ja sam lisica kakvu jos nisi videl, mater ti usranu! Ideš ti meni danas gurat travu odozdola! Mene si našel jebat!
Ma vidim ti granje na kacigi. A kaj blicaš? Budalo, meni je sunce za leđima. Sigurno si zmazan i smrdiš, ali da si zmazaniji ne bi ti škodilo. Manje bi blical. Kak te nisu vidli kad si onog tigrića skinul? Di si? Jebotipasmater, kam si nestal? U, frka! Zgubil sam te. Ček, već buš ti meni izronil. Ja se ne mrdam. Jebote, želudac mi je među plućima. Ak sam te prvi put videl kod onog hrastića, drugi put uz borovicu, znači ideš mi nekam na lijevo. Dole nemreš, nisi valjda bedast tolko da se ideš penjat, znači moreš mi samo po liniji kamenja. Došel buš ti meni.
Uf, kaj mi se pripišalo!!!! Ma pišaj u gaće ak treba, ovaj je moj i Božji!
Tu si, labude! Još malo i nemoram micat pušku. Sam buš se zakeljil. Još samo par metrih! Ma daj, geni se! Ujebote, koja buretina! Skoro me osljepila! Otkud više prašine ima, do sad je trebala već sve otpuhat! Dobro je, sve štima. Evo labuda! Ma ko pica na bicikl! E, sad se igramo križić kružić. Križić u kružiću. A u križiću bradonja. Kolega snajperist. Nisam dost blizu da ti vidim ščrbave zube, ali samo se ti namještaj. Ko za kameru. Smile, U're on candid camera! Ma daleko si mi, a bura nikak da stane. Bitno da ti meni stojiš. Znal sam da buš se tu ukopal. Jebote kaj si nespretan, drmaš s tom kamuflažom ko vepar s kuruzom. I bolje je tak. Sad samo mirno, još malo i sura traperčina ide doma sa skalpom. Onak figurativno. Ko bi taj smrad izdrzal. OK, ne vidim te, ali znam da si tam. Namještaš se i onda buš izronil ko poskok iz grmlja. A kad izroniš, zviz po glavi stanovnika.
Ajde daj, daj već jedamput, upišal bum se! Samo si jednu sekundu od vječnosti. Čim izroniš, uronil buš mi u križić, i to je to. Pasmater, sam si ja dobro daljinu namestil? Ma jesam. Nije baš distometarski, ali je sve pet. Onda još samo pričekam pauzu u refulima i pljas. Ajde, upišal bum se!!!!!!!! Jesam sve po tablicama dobro složil? Ajebigasad, ak nisam, najebal sam, ak jesam, idem doma pokupit oklade.
Evo ga! Sad ti je kasno bit oprezan, stari moj! Na to si trebal mislit kad si dolazil. Ma dojdi tatici u križić! Ajmo, rukica mirno, polagano! Prst, ne zajebavaj i meni je zima i ukočen sam. Jebate, bilo bi lepe parade da su me skužili, ovak ukočen bi bežal ko frankenštajn!!!! Ak bi uopće mogel otpuzati i dignuti se. A i zapišal bi sipar da bi u Paklenici potok narasel. Ma to bum ovak i onak.
Lepo, sad se gledamo. Me vidiš? Vidiš ti moj kurac, jebem ti mater ćoravu. A videl buš još manje samo da vjetar stane. Samo na sekundu da mi stane. Tak, sad ovisiš samo o vjetru.
SAD!!! Jebote, kaj me drmnulo! Frka užas!!! Kaj ak sam te fulal?! Di si??! Jebemti, zgubil sam te! Daj, di si ono bil? Ujebote, ak se ne maknem odmah najebal sam! A moram znat! Di si, majku ti jebem?????? Sad buju krenule mine! Pasmater, to je taj kamen, nije, ma je! Di je borovica???? Nije taj kamen!! Di je borovicaaaaaaa!!!!!???? Tu je! Škrapa? Tu je! Tu si!!! Treće radarsko oko na čelu, mozak po granju, OK.
Ajmo, hitno puzanje natrag, jebeš to ak me sad vidiju, samo me minobacač more ugnjezdit! Brišiiiiiiii!!!!! Dost sam nisko! Diži se!!! Tutanj!!!! Jebote, upišal bum se! Beži!!!! TUMP!!! na brdu. Sad bu dofijukala! Beži, jebem te tramplavog,TUMDUM!!! Kratka. Vani sam, pik, spas za mene!!!!! Morete me jebat, ja sam svoje zbavil, ak me sad strefi, fakat sam pehist.
srijeda, 03.01.2007.
Pes i Pepe (kad dvojica loše razmišljaju ilitiga afrički san)
- Pes?
- Ha?
- Vjerujes u duhove?
- Kak mislis? Ono u bijelim plahtama ili ono kaj te po noći vleče za vuha?
- Daj ne pizdi! Mislim, da li vjeruješ da postoji nekaj kaj je tu, za nas nevidljivo? Nekaj kaj nas gleda ili more videt u svakom trenutku kad mu se sprdne?
- A čuj, ak me pitaš da li postoji nekaj kaj je starije od nas, nekaj kaj je ostalo kao otisak svih njih kaj su živeli... ne znam.... valjda.
- Ma to sam i mislil. Ono... nekaj kaj te more videt i kad misliš da te niko ne vidi... znaš, jebiga... ono, delaš nekaj kaj najrađe ni sam ne bi znal da delaš, ali... posel je....
- Ha, ha, ha...Misliš, drkaš na kapetanovu ženu ili torbaš seržanovog komada?
- Ne jebi me, ozbiljo te pitam!
- Gleč, preveč toga mislimo a ne izrečemo. Kam to ide? Nekam mora otiti. Svaka neizrečena misao je neka energija. Ak je energija neuništiva i samo more mijenjati oblik, a ova ostane samo kao misao, nekam mora otiti. To valjda ostane negdi pospremljeno. Sve moje misli koje su ostale neizrečene buju moj duh.....
- Aupizdumaterinu! Lezi!!!!
Fljok! Fljok! Žvju! Fljok! Rafal preleti po riječnom pijesku i kamenju....
- Jebem im mater dosadnu i na svu sreću ćoravu!
- Šuti, kenjaj! Sve bu plaćeno! Le beau Belge plaća sve!
-J e, ak se nekomu od ovih mau.mau ne posreći pa fula kamen i pogodi nekoga od nas!
- Aha, ak Titu otpadne levo jaje!
- Je, i ak Rankovićeva mater obrije bradu i brkove, hahahahahaha.. Nego, čuj, ono kaj sam te pital o duhovima, ma dušama, nazovi kak hoćeš..... misliš da su nam oni kakti nekakva porota? Onak, vidiju sve kaj delamo i zbrajaju nam poene?
- Kaj, onak ko u prefu? Gore, dole? Greh, dobro djelo? To misliš?
- Tak nekak.
- I onda buju nam sudili kad otegnemo? Hoćeš iskreno?
- Pa da...
- Ajmo ovak. Nas dvojica ležimo tu u blatu, ždereju nas sve moguće i nemoguće napasti kaj hodaju, gmižeju, pužeju, znojimo se ko prasci, pucaju po nama, smrdimo kak futači, nismo pošteno ni jeli ni spavali, ni pili ni jebali od pitajbogakad. A zakaj? Zbog love. Zbog zajebancije. Za koga? Za le beau Belge koji hoće svoje dijamante. Svoje! Čuješ me? Svoje! Hoće svoje dijamante u jebenoj prašumi, u pizdi materinoj od njegovog Zeebrugea, bogu iza kičme di živiju Kafri. Je, ali to nemre bez nas. Ne mislim bez nas dva, jer kaj se toga tiče, već bi mi debelo plutali niz Kongo da smo samo nas dva u pitanju. Mislim na sve nas. Na švabe, belgijance, francuze, sve. A s druge strane na nas pucaju nekakvi crni divljaki kaj bi nas rado i gricnuli. Kad se dohvate nečijih zaliha viskija, obloču se do besvijesti, pak se pokoljeju, pa se donekle strezniju, pa zrokaju koju misiju ili farmu, pa si priuštiju bijele curice i dečkiće. Pa na koncu sve porokaju. Ali, jebote, njihovim klincima su ti dijamanti bili špekule. I njima, i svima prije njih. Pizda mu materina, oni su tu doma! Pa koja vražja duhovna potota tu more reću ko je u pravu? Njihova ili naša?
- Ček samo malo, ono kaj oni delaju to ni ljudski!
- Daj me ne jebi! A ovo kaj mi delamo je? Isti smo! Pizdamumaterina, isti smo! Niti oni ratuju zbog kamenja kaj im niš ne znači, niti ti i ja zbog love! I jedni i drugi se fajtamo zato jer nam to paše! Zato jer smo nutra! Nutra, razmeš! Uživamo u tomu!!!! Nutra nisu oni koji stradaju! Oni kojima se ne fajta! Oni najebeju!!!!! Oni moreju biti porota! Oni su duhovi koji bi nam mogli suditi!!!! Ali jebiga, ko je od njih bez grijeha, nek mi sudi. Najdi mi dete kaj ni skurilo muhu, ženu koja ne psuje, muškarca kaj ne piša u lavabo. Jebe mi se........ daj pljugu, dost sam sral!
- To znači...
- Nisam završil! Ak misliš da postoji nekakav jebeni Zadnji sud, dan kad buju nam svima rekli kaj nas ide.....kurac! Niš od toga! Niko ne bi ni reč rekel jer svi imaju putra na glavi! Svi su nekomu nekaj krivi! I sve je ovo zakurac, zakurac i zakurac! Ovaj svijet je jedna obična kanta dreka u kojoj naivna lagana govna pokušavaju plutati i udahnuti malo zraka, i svaki ih kurac svako malo potapa, a tusta, gusta i teška govna mirno leže na dnu i debljaju se od potonulih krepalina! Tak, sad sam gotov.
- Bogme jesi, a i ja skup s tobom, videl sam perušku tam, z desne a niš se nije čulo! Znači da su Gonz i Pietro otišli u porotu s nožem prek grkljana, a i mi bumo ak ne zbrišemo! Pucaj, diži uzbunu i kidamo!!!!!!!!
---------------------------------------------------------------------------
Nije zlato sve kaj sija........ i obrnuto
Ide maca oko plota, ide, ide, ide....nigdi miša.....ma gdi miš u ovom jebenom pijesku......škorpion...to da, toga ima. Škorpion, zgleda grdo da ga vrag jebe. Hoćeš, nećeš, trnci te projdeju kad ga vidiš. Uvijek. Kolko god ga puta videl. I znaš da ni niš strašnoga. Ali trnci te projdeju. Taman i da te pikne, pikne te i zdopani doktor, boli neko vreme i nikom niš. I da te junkie u bijelom nije piknul i opet ne bi bilo niš. Ali, kad prošuška po podu, kamenu, grani....jebemumater, svaki put me zazebe u zatiljku. Ko kad proleti stršljen. Tam, doma. Isti jebeni zastrašujući zvuk. Ne isti. Ne, ni sličan, ali jednako strašan. I prokleta živina nije kao zmija. Ona kad te vidi beži. Ovo čudo ni ne zna kam ide. Sjediš, ležiš, spavaš, pizda od strašila ti se popenje po čizmi, po rukavu, pređe ti prek glave. Menace with no brains! Sranje, scheise! Kaj sam bas na to moral sad dojti! Sjedim pod stijenom, dupe, leđa, košulja i hlače natopljeni znojem i slijeljeni narančastim pijeskom raj za muhe, a ja mislim o škorpionima! A muha ko u priči. Za neverovat. Nigdi ničega, stoke, ljudi, zvjeradi, a muha ko da sam u štali!!!! ........a puh je orehe jel i rondal po tavanu....... Matermu! Ubila me ova vrućina i jebeno čadsko sunce! Počel sam dremat i benavit. To si pak nesmem dozvolit. Pes je gore na čuki, kak je tek njemu! Tam ni hlada nema. Morti za glavu i rame. Onda ti zgori rit. I noge otekneju ko buhtli. Daj Mahdi, daj se pojavi pa da završimo tu pizdariju! Koji Mahdi, priča iz davnih dana! Ma još je tu, samo je promijenil naočale i putovnicu. Bradu nije obrijal. I ovaj naš je samo crn. Nije drap ko škorpion. Jebali te škorpioni! Gleč levo, gleč desno, digni dupe, nema ga, uf..... jebote, na kraju bu me kakav ofarbani mulec skinul zato kaj se meškoljim zbog škorpiona! Miruj, miruj srce! Nema mrdanja.............a guske se elegantno pacaju pod mostom i klinci pecaju klenove i japanere......... i voda je zelena......Opa! miruj! Nisi doma! Prokleta vrućina. I ustajala voda iz pljoske. I znoj. I muhe. Muhe, pizda im materina pa kaj sam ja tu jedini???? Kaj ne jebeju Pepea, sto metri dalje! Ko da on smrdi manje od mene!!!!!! A kak smrdim!!! Jebote, da ovakav dojdem doma zaprli bi me mam u ludaru!!! Kaj god, zbuksali bi me na Goljak bez suda i suđenja, samo da se približim granici J)))) i Pesa, i Pepea. A pijesak mi se trusi za vrat.........sipi........sitno, ko sugi sneg s bora pred kućom.......Omajkutijebem! Škorpion! Hop ja iz zaklona, fljuk!.. metak u pijesak pokraj mene! Hop ja natrag u zaklon i štump! sidewinder opadne s kamena pokraj mene! Koji kurčevi škorpion! Koji jebeni kukac! Deset centi od glave gleda me u oči jebena otrovnica!!!!!! Gledam ja nju, gleda ona mene. Ne mrdam ja, ne mrda ona. Strah mene, strah nju. Pat da nemre biti patastiji!!!!!!! Dišem ko leptir, na dupe. Nema mrdanja. Diše ona ko parni vlak, onak, vidim da joj se koža giba. Zapravo, diše i ona na dupe od straha, ali, jebiga u strahu su velke oči, a mene ne da je strah nego bi sad najrađe štrudl od jabuka i veeeeeelku čašu limunade! Aupizdumaterinu, na kaj ja mislim! .........doduše, ko zna na kaj ona misli. Morti na gekone i skočimiše. Jebote! Ova se napela!!! Sad sam najebal! Ak se mrdnem, piknula bu me! Ak ostanem, očito je shvatila da me more piknuti kad hoće! Sad više nije pat!!!!!! Sad je šah mat!!!!!! Sviš!!!!!! Zabije se ko strela u pijesak par centi od moje ruke!!! Malo se zmrda i elegantno odsajda po pijesku! I kaj, za neverovat, u ćubama drži škorpiona dugačkog ko moj dlan! Jebo pustinju, jebo Čad, jebo nofce, jebo slavu, jebo agenta u Bruxellesu, jebo dječačke snove, jebo hlače i gaće koje sad smrde, ne više, nego drukčije!!!! Iz kojih mi razloga ratujemo, a ovi božji stvorovi ne ratuju ali vode bitke koje mi nemremo ni sanjat!!!
Poanta? Nema je. Priča je priča. I ak dobra, pa i da je najbolja, prošlo bu dugo, dugo vremena dok ju Pes i Pepe nebuju čuli :))))))
----------------------------------------------------------------------------------
Trojica u mraku
Sjedili smo dokono, raspljaskano kao amebe, onak kak samo mi to znamo, Pipo, Pes i ja, pred kaminom stare provansalske seoske kuće i lametnirali o nedikučivo dubokim velikim izrekama, još većih, umnih ljudi. I uvijek se, kolko god se mi trudili biti pametni, vraćalo na brojenje ožiljaka i «Vive la mort, Vive la guerre, Vive la sacre mercinerre!», uz dizanje čaša punih tekućeg granata i rubina. Baš smo mrcine! ;))))))). Godinama lutali, padali, dizali se, pucali, stenjali i smijali se. Bogme ponekad i kričali kao životinje. Sve u svemu, nije nam bilo dosadno. Naravno da ni Pipo, ni Pes ni ja prije tog davnog preveslavanja Jadrana, bez putovnica, bez love, bez ičega, Francusku nismo ni videli, a kamoli se zvali nekim šlampavim imenima. Blatni potočić sudbine nam je to dodijelil i s njim smo i otekli.
U kaminu ugodno pucketaju stare iskrčene kvrge loze, vino je slađe od noći, prijateljsstvo veče od svijeta. Bili smo, vidjeli smo, učinili smo. Uvijek zajedno. I u blatu do grla i u mutnim vodama punim pijavica i zmija i u neznatnim packama hladovine pod užarenim narančastim stijenama. E, to se broji. Za svaki dah, jedna zvijezda. Za svaki dan jedna galaksija. Za svaku kap znoja, kap tropske kiše. Za svaku kap krvi po jedna psovka. A psovali smo puno. I još uvijek psujemo. Reda radi. Da se održi tradicija J. I ono najbitnije, za svaku ženu koju smo ljubili, po jedna čaša vina. Svaki dan. Jedna je čaša uvijek posvećene nekoj dubokourezanoj uspomeni. A srca su nam, i duše izrezbareniji od gotičkih katedrala.
Razbijamo i grickamo mandule i svemirski uživamo u pucketavoj tišini teškog mirisa vina i dima. Meso se napacalo jos sinoć i za neko vrijeme stenjavo ću ustati, odvući blistavocrveni sadržaj široke politrene čaše do frižidera, zastati prije nego uhvatim ručku odvratnomaslinastozelenog westinghousea i otpiti još jedan uski gutljaj. Onako, stisnutih zuba i napetih usnica, povukavši pri tome, samo dašak zraka.
Sad ide recept za poskoka i kravosasa na provansalski, ali sumnjam da to ikoga ovdje zanima, pa ćemo to blago bogova ostaviti nama trojici...
Zaključak je priče, da nije za svakoga svakakav život. Za nas nije ovaj, dosadni. Nakon večere, uz zadnju čašu vina, zadnje sjećanje na ljepotu, uredno ćemo si sprašiti metak u glavu i obuzdati ljepotu ove noći
......jebiga, ipak je danas prvi dan zime ............
---------------------------------------------------------------------------------
Pesovi blagdani
Sjedi Pes doma, otvara već četvrtu butelju Chateau neuf de Pap, bulji u kamin i ne misli ništa. Apsolutno ništa. O ničemu. Slike koje prolaze kroz plamen nisu misli. Nisu povezane, jednostavno se slažu, prepliću i odlaze. Uzvrte se s dimom Getanes-a i rasplinjavaju. Odlaze tamo od kud su i došle, u mrak prašnjavih ladica sjećanja. Trometarski božićni veselo okićeni bor pretvara se u žarki pijesak Sahare koji jednostavno odsipi u močvare srednje amerike. Tu i tamo, kroz gusto lišće i mutne vode izroni pokoje nasmijano lice. Pretvori se u neko drugo, zgrčeno, krvavo i potone. Klade pucketavo izbace u dim petarde sa snijegom pokrivenog Zrinjevca. Petarde kupljene kod Kljabe, ispod ruke u Oktogonu. Zelene piratice slijepe se u rafal stonera po bananinom lišću i zvijezdama nepoznatih cvjetova. Cvijeće kao lica žena koje je volio, ljubio i obljubljivao. Pupoljci kao nikad viđena djeca koju je ostavljao po zabitima. Dim i vatra šaraju slike poklona pod borom, lica roditelja, predivne oči cura sa sklizališta na Šalati. Francusko vino je gorko u sjećanju na jeftino kuhano vino u Puntjarki. I purica, purica z mlincima, koja naranđasta, slatka i mirisna izranja iz plamena kamina. Potegne dugih sedam gutljaja iz butelje, zagrize u hladni sendvič da mu se ne digne želudac i uzdahne. Ne misliti, samo ne misliti. Ne misliti na želudac koji se buni, na proščost koja se buni, na osjećaje koji se bune, na sjećanja koja se bune. Aupizdumaterinu i Badnjak, i Božić, i Štefanje i Novo leto kad se svi bune. I nemreš im niš. Revočicoja koja ždere svoju djecu, u ovom slučaju Pesov mozak. I kad nije siguran da li mu se grči želudac ili se grči sav.
I jedna jedina, prokleto usamljena misao probije se iz nutrine: Isn' life a bitch!
-------------------------------------------------------------------------------
Pepeovo blagdansko veselje
... da Pes ne bu sam...
Darling, si pogledao puricu?
Marš u pizdu materinu i ti i tvoja purica i kolači i mlinci i francuska salata i hladni krmasi! pomisli Pepe i s patničko ubilačkom facom krene prema štednjaku.
Pazi da se ne presuši, nemoj da nam gosti misle kako sam loša kuharica!
Aupizdumaternu i ti tvoji gosti i ta tvoja rodbina i ta hrpetina dernjave i cendrave dece! – misao šibne kao bič – Na kraju krajeva ionak pol toga sam ja delal!
I daj makni te svoje knjižurine s kauča! Kam buju se ljudi seli!? I nemoj ih samo nahitati u spavaću sobu! Možda se netko hoće i prileći!
Ojebotipasmater i spremanju i razjebavanju kreativnog nereda, samo zato da mi se po kući mota hrpetina grebatora i ljigavaca! – ovaj puta ispod glasa promrmlja i primi se podlijevanja purice.
Čuj, dragi, jesi li zmazani veš metnul u košaru, ili bum ja morala opet sve pospremati iza tebe ko i obično?
Jesam, draga, i jebo veš, pa nebuju valjda se gosti išli torbat u veškuhnju!!!!
Kaj si živčan? Kaj se dereš? Pa kaj se nemremo normalno razgovarati bar na današnji dan?
Aukurac! – spusti Pepe žlicu s treskom.
Takav si stalno, daj barem danas se ponašaj normalno! Dolaze moji i ne želim da bude otrovnih primjedbi i vrijeđanja!
Stara, znaš kaj, steram ja u kurac i tvoje, i tu jebenu puricu, i bor, i darove, i kolače i one ljigave Kravece i njihov upišani i slinav neodgojeni nakot!
Pepe širokim zamahom šutne stolicu preko cijelog dnevnog boravka, iz komode izvadi putovnicu, stavi je u jaknu i počne se oblačiti.
Kaj je, sad bežiš, ko i uvijek! Kad god je meni teško, ti odlaziš! Nejdeš ti nikam! – zajapurenog lica, iskolačenih očiju žena se baci prema ulaznim vratima.
Elegantnim pokretom izvježbanog komandosa stokilaša Pepe je počisti s vratiju, otvori ih i smireno reče: Life is a bitch! Uživaj s tom bagrom, ja odoh Pesu u Francusku!
Cika, dreka i vriska dostojna svađe kurvi u Gajevoj isprati ga šljunčanom stazom, odzvanjajući još dugo ulicom.
Life's a bitch! Pes barem ima svoj mir! – izusti ulazeći u taksi
------------------------------------------------------------------------------------
Pipov smijeh
Leži Pipo na obali rijeke i smiješi se. Zapravo se više ceri nego smiješi, ali se ceri svevremenski. Misli Pipo na Pesa i Pepea. Jedan u zatvoru bez rešetkih s rospijom na mrzlom sjeveru, drugi sam kaj pes u ladanjskoj vili u, i u ovo doba godine, mlačnoj Provansi. Misli si Pipo kak je zapravo jedini ostal dosljedan furki s kojom su krenuli osvajati svijet, srca i slavu. Jedini se je vratil. Samo je on opet primil MAS u ruke i zapizdil pustinjom i prašumom. I zna Pipo da je dečkima pakao od života, i ceri se. Jemput kad se primiš posla, obavi ga do kraja. Do jaja. Vratil se Pipo Africi i grlenom smijehu. Nitko na svijetu ne smije se ko Kafri. Kad čuješ jednog kak se smije, čuješ cijelu Afriku. Čuješ joj srce i dušu. Cijeli svijet se još uči davno zaboravljenom smijehu, a ovi se ovak smijeju od kad su z drveća opali. I njega su naučili. I on se smije i smije i ne prestaje. Smije se Pipo suncu, rijeci, džungli i savani. Smije se Pesu i Pepeu i njihovim srušenim životima. Smije se svijetu koji ide u kurac širom razrogačenih očiju. Smije se prošlosti i mladosti, ljubavima i mržnjama. Smije se tučnjavama po plesnjakima (naročito ritualnim tučnjavama na busnoj stanici na Mažurancu, nakon Tucmana) i polunježnim drpanjima u sjenama. Smije se Božićima i Novim letima razbacanim po svijetu, trenucima kad niti je on znal da li su starci još živi, niti oni da li je on. I još uvijek žive u obostranom neznanju. Jer, kad kreneš stazom slave, stupaš sam. Ime, povijest, sjećanja, sve, baš sve nestaje s podrapanim dokumentima, negdje na dnu luke. I, na trenutak, unatoč smijehu, Pipotu bi možda i pobjegla koja suza. Bi, da ima oči. Bi da ima suza. Ali jedino kaj mu se skotrlja niz jagodičnu kost je nekoliko zrna pijeska, koja izbaci skočimiš koji udobno stanuje u njegovoj, dopola u pijesak, zakopanoj lubanji na pjeskovitom žalu bezimene rijeke u dubini bezimene smaragdne džungle.
I pomisli Pipo, po prvi put, možda bi bilo bolje da smo si sprašili metak u čelo one zvjezdane noći u Provansi i grmeći odtutnjili u suton bogova. Jedino, falil je četvrti. Jahač apokalipse...
