|
3. poglavlje
Ovo sam mislila staviti kao nastavak onoga posta, ali ipak neće biti.
Radnja će se događati poslije dva dana.
Samo sam vas htjela upozoriti jer piše dva dana kasnije
pa da se zna od čega dva dana kasnije.
Uživajte u postu koliko je god to moguće[čitaj:jako nemoguće]xD
:)
---------------------------------------------------------
***Dva dana kasnije***
Probudila sam se u nekom nepoznatom prostoru. Bio je to vrlo uredan prostor. Shvatila sam da se nalazim u Bolničkom krilu. Ali zašto sam ja tu? Kada sam pokušala ustati, pojavila se bol u glavi. Zavrtjelo mi se. Tada sam se opet vratila u ležeći položaj da se pokušam još malo odmoriti. Razmišljala sam o tome što mi se moglo dogoditi. Kada sam se osvrnula oko sebe, nikoga nije bilo. Pretpostavljala sam da su svi na doručku jer se magla još prostirala na obzorju. Nakon nekog određenog vremena opet sam zaspala...
***Pripovjest***
Sada sam stajala u nekoj maloj prostoriji. Tamo su se igrala neka djeca sa čarobnim štapićima.
-Nemojte se igrati s time! Nemojte!-govorila sam im slabašnim glasom, ali oni kao da me nisu čuli. Nastavljali su se igrati. Neke čarolije frcale su na sve strane. Nitko nikoga nije pogodio, što je bila sreća. Izgledalo je kao da su oni sami, kao da samo oni postoje u kući. Gledala sam ih kako barataju velikim štapićima, prevelikim za njihov uzrast. Pokušala sam doći do nih i zaustaviti ih, ali nisam mogla. Kao da me neka čarobna nit vukla natrag. Samo sam ih gledala. Pokušala sam još im se jednom približiti, ali nisam uspjela.
-Ulovi me ako možeš, Leila!-vikao je neki dječak. Leila je bila moja druga teta, koja je, po priči mojih rođaka, umrla kada i moji roditelji. Nastavili su se loviti. Trčali su po kući, a ona nit kao da se odvojila i ja sam potrčala za njima. Noge su mi bile toliko lagane da se nije čulo moje trčanje. Čarolije su nastavile frcati u hodniku. Odjednom se netko pojavio u drugom hodniku. Imao je crnu pelerinu na sebi, a lice mu je bilo bijelo kao golub. Vidjela se kako drži štapić. Šaptom se rekao neku čaroliju koju ja nisam čula. Pojavila se zelena svjetolost i pogodila dječaka. On je pao na pod mrtav, s otvorenim ustima. Ja sam zavrištala, ali me nitko nije čuo. Odjednom se prizor rasplinuo.
Sada sam stajala na dječjem igralištu. Tamo su se igrale neke dvije curice. Jeda se ljuljala na ljuljačci, a druga se spuštala niz mali tobogan. Curica koja se spuštala, prišla je ovoj drugoj koja se ljuljala.
-Moramo kući. Mama je rekla da se odmah pojavimo kod kuće.-rekla joj je.
-Samo još deset minuta. Molim te. Vidi kako mi dobro ide. Tada se ona jako zaljuljala, da je „odletjela“ do neba te se brzinom vjetra spustila i skočila.-Mama ti je rekla da je to opasno, Lily. Rađe više nemoj, a i moramo ići.-rekla joj je ona druga curica, koja je sigurno bila teta Petunija, ako je njezina sestra bila Lily, a to je bila moja mama.-Joj dobro!-odgovorila je mrzovoljno Lily. Netko je odjednom iskočio iz grmlja. Bio je to neki dječak koji je imao na sebi malu, crnu pelerinu, crne, ulaštene cipele i imao je crnu, dužu kosu.
-Čekaj, Lily!-zaustavio ju je.-Zašto ideš? Ti stvarno znaš čaroliju. Sigurno ideš u Hogwarts, sigurno.
-Stvarno?-pitala je s osmjehom na licu.-Stvarno misliš da ću u Hogwarts? To bi bilo super, samo da me mama i tata puste.
-Ne trebaju te oni šta puštati!-rekao joj je dječak.-To će doći čarobnjaci i odvesti te. Tamo ti ima i četiri doma. Ja sam siguran da ćeš biti u Slytherinu. Moji u obitelji su uvijek tamo. I ja bih volio tamo biti.
-Lily moramo ići! Ne vjeruješ valjda u te gluposti?-pitala ju je Petunija te je počela vući za majicu. Lily se otimala, ali je ipak popustila. Skrenuli su desno i nestali s vidika. Onaj dječak, koji sto posto bio Snape, zbog kose, ali i doma, pognuo je glavu i otišao prema grmlju, što je najvjerojatnije bio put do njegove kuće. Prizor se ponovno rasplinuo.
Probudila sam se. Ali nisam bila u Bolničkom krlio nego u svojoj sobi. Bila je noć. Ustala sam iz kreveta. Glava me ponovno zaboljela. Nisam opet legla nego sam pošla prema prozoru. Razmaknula sam zastore i vidjela noćno nebo. Bilo je prekrasno. Sa puno malih zvijezdica koje su se kristalile na tamno-plavom nebu. A cijelo to prekrasno noćno nebo, uljepšao je žuti mjesec prošaran crvenom bojom, bojom vatre. Pošla sam prema vratima spavaonice. Nešto me privuklo. Otvorila sam ih. Prošla sam beskrajni hodnik[ili se samo tako meni činilo]. Kada sam došla do kraja tog beskrajnog hodnika, spustila sam se vijugavim stepenicama u društvenu prostoriju. Bila je prazna. Svi su spavali. Nešto me opet privuklo, da onako u pidžami izađem van. Poslušala sam svoje srce koje me vodilo. Provukla sam se kroz rupu u vratima. Za tren sam se našla u pustom hodniku. Pošla sam u smjeru kule Gryffindora, ali me nije vodilo srce nego sam trebala Nessu pa sam pošla u tom smjeru. Kada sam došla do kule, pokucala sam ne razmišljajući da treba reći lozinku, ali na sreću vrata je otvorila, nitko drugi nego Nessa.
-Mogu ući? Trebam te.-pitala sam je brzinski. Ona me pustila unutra. Bile smo u društvenoj prostoriji Gryffindora, koja je bila sva u znaku crvene i žute boje.
-Što je bilo? Šta me trebaš?-pitala me Nessa.
-Možeš li mi molim te reći, što se dogodilo prije dva dana?-pitala sam je ne odgovorivši na postavljena pitanja.
-Koliko ja znam pala si sa metle na satu letenja. Dobila si gadnu ozljedu. Svi su mislili da si mrtva kao i tvoj brat. Ipak pala si sa visine od 30 m od zemlje. Profesorica Trelawney već je počela govoriti „Znala sam da će umrijeti, znala sam. Vidite da ja vidim budućnost!“, ali je onda Madame Pomfrey opipala bilo i osjetila da kuca, ali znatno sporije od normalnog. Prof. Trelawney se razočarala, pokupila se i otišla. Prevezli su to u Bolničko krilo i vratili te poslije večere.-tu je stala. Ja sam je samo gledala. No, tada sam ipak progovorila:
-Hvala ti na informaciji. Znala sam da ti jedina nećeš spavati pa sam došla tebi. Sada moram ići nešto obaviti. Vidimo se na Čarobnim napitcima!-doviknula sam joj usput.
-Čekaj! Gdje ideš?-priupitala me.
-Tamo gdje me srce vodi.-odgovorila sam joj. Ona me u čudu pogledala, ali ja nisam obraćala pažnju nego sam prošla kroz rupu na vratima debele dame i opet se za tren našla u hodniku. Skrenula sam lijevo te se našla u nekom, meni nepoznatom hodniku. Hodala sam po hodniku i tražila neka vrata kako bih mogla ući u neku prostoriju, ali ih nisam našla. Trebalo mi je punih pola sata da nađem izlaz iz hodnika kako bih mogla izaći iz tog hodnika i ući u drugi. Konačno sam se našla na čistini. Samo sam hodala bez da sam se odmorila ili nešto slično. Odjednom mi je pao na pamet zabranjeni hodnik. Mislila sam kako bih mogla tamo pronaći nešto zanimljivo ili nešto što tražim. „Hm... ali što“, pitala sam samu sebe, ali me nije ništa sprečavalo da odem u zabranjeni hodnik. Usudila sam se otići ma makar je bilo zabranjeno. Znala sam ja sve posljedice toga. Mogao me uhvatiti čuvar Hogwartsa Filch ili njegova skoro krepana mačka gđa. Norris ili možda Snape koji uvijek luta hodnicima, ne bi li našao pokojeg učenika koji je zalutao. Stala sam na jedne pomične stepenice koje su vodile do zabranjenog hodnika. Sjetila sam se da sam prilikom kada sam gledala nebo opipala nešto tvrdo u džepu. Gurnula sam ruku u džep i na moje čudo izvukla štapić. Dok su se stepenice polako micale prema zabranjenom hodniku, ja sam samo rekla Nevidljivo i u jednom trenu si nisam mogla vidjeti svoje tijelo, ali sam po običaju vidjela pred sebe. Stepenice su se zaustavile i ja sam se našla u zabranjenom hodniku. Preda mnom su bila samo jedna vrata. Otvorila sam ih. Bila je to ogromna prostorija u koju bi mogli ući svi učenici Hogwartsa. U sredini sam prostorije isticao se veliki natpis koji je glasio ovako: SAMO PRAVA ČUVARICA MOŽE PROĆI OPASNOST I UZETI TROOKO DIJAMANTNO CARSTVO. Gledala sam u taj natpis tako dugo dok nisam shvatila da više nisam nevidljiva. „Čini mi se prelako.“, govorila sam sama sebi. I bila sam u pravu. Čim sam napravila korak, ispred mene se pojavila neka vrsta vukodlaka, samo što se imao tri glave tri noge i bio je čisto bijele boje. Tresla sam se od straha. Zvijer je pošla prema meni, dok sam ja koračala unatrag i u isto vrijeme gledala zvijer. Odjednom je zvijer zastala, kada se dovoljno približila meni.
-Tko je to?-pitala me zvijer kratko ali nejasno.
-Kako mislite: Tko je to?-upitam je bojažljivim tonom. Bila sam jako prestrašena[čitaj: skoro sam se upišala od straha]. Bojala sam se da me slučajno ne pojede ili da me slučajno ne zarobi. Nakon kraće stanke, zvijer ponovno progovori. Sada glasnijim tonom nego prvi put.
-Ime.-odgovori kratko. Sada sam ga shvatila. Sada se nisam toliko bojala. Odgovorila sam zvijeri odlučnijim tonom nego kad sam je pitala.
-Varancus Britney Nemija Potter.-odgovorim brzinski. Zvijer kao da je zastala. Odjednom se povukla u neku prostoriju. Ja se nisam micala. Nisam se ni usudila. Samo sam njemo gledala prema naprijed. Kao da sam baš čekala zvijer da se pojavi. Ni nakon deset minuta se nisam pomakla. Odjednom, iz one prostorije se pojavi zvijer. No, to više nije bila zvijer nego prekrasna mlada djevojka slična Veeli-djevojkama primamljujućeg izgleda[mogu zanesti bilo koga]. –Drago mi je što si došla Nemija. Očekivali smo te dugo vremena. Da ti malo pojasnim situaciju jer vidim da me ne razumiješ. Ti si čuvarica Trookog Dijamantnog Carstva. Rijetki su to bili. Ti si sljedeća. Kada umreš, zamjeniti ćete netko od tvojih najbližih. Tvoja majka Lily je to bila, samo kada su mislili da je umrla, stavili su tebe za novu čuvaricu. Nadam se da ćeš tu vrijednost dobro čuvati. I pazi, smiješ reći to samo najboljim prijateljicama, a to su koliko znam Ginny, Nessa i Gia. One su tvoje čuvarice tajne. To možeš postići jednostavnom čarolijom Mastange secrets. Sada, priđi i uzmi Trooko Dijamantno Carstvo, ali prije nego što ga uzmeš reci puno ime kako se ova prostorija ne bi urušila.-govorila mi je djevojka. Kada je završila, zahvalila sam joj se te pošla prema postolju gdje je stajalo nešto slično dragulju. Rekla sam svoje puno ime, a samo postolje pustio je nekakav čudan zvuk. Okrenula sam se prema onoj djevojci koja je samo potvrdila klimanjem glave. Približila sam je i uzela dragulj. Ništa se nije dogodilo i sve je bilo u savršeno redu. Sada sam postala Čuvarica Trookog Dijamantnog Carstva.
------------------------------------------------------------------------------------
Evo. To bi bilo to. Znam da je post glup. Meni se osobno ne sviđa[čitaj: Meni je osobno katastrofa] jer nisam imaa inspiracije. Prvo sam mislila napraviti da ide ondje kako je i završilo, ali mi je to bilo glupo.
Drugo sam mislila napraviti da se nalazim u kloibi smrtonoša, ali sam onda si mislila da je prerano za to.
E onda mi je napamet došlo Bolničko krilo, pa kao neka pripovijest- tu sam ideju dobila iz HPFF-7. dio. Ali onda mi je bilo dosadno pisati cijeli post u tome, a i bilo mi je glupo da se opet probudim u Bolničkom krilu jer se ne bih ni pomaknula iz njega. Tada mi je pala napamet spavaonica, pa taj neki dijamant-za to me asocirala moja narukvica koja ima izgled očiju samo ne poredane kao oči[hm...] i tako redom dok nisam došla do kraja posta:). Ja bih rado pokazala kakav je izgled, ali sam loša crtačica na kompu pa ništa od toga. Eto to bi bilo to. Znam da ću dobiti puno loših kritika, ali me nije briga jer i ja mislim sigurno isto.
Vaša Nem!
|
