utorak, 18.04.2006.
Sad sam i azdaja
Puknulo me.
Ne znam bi li se borila protiv ili za to. Ma lazem, borila bi se, a i budem, ZA TO.
Gubim se u milosti. Abnormalno veliki valovi srece me zapljuskuju konstanto vec tjednima, ne znam koliko toga jos mogu izdrzati. Ja sam ipak jedna slaba zenica. 
U nekim mi se trenucima cini da ce mi srce iskociti iz prsa i prikeljiti se za njega. Zvuci grozno, a zapravo je i zastrasujuce. Jucer sam se ulovila u buljenju u njega. mogla sam vidjeti svoju topljivu facu i bez ogledala ispred. I jednostavno sam zeljela da prica, bilo sta, samo da ga mogu slusati. Samo da mu glas ispunjuje sobu. Tako je bio zgodan u onoj crnoj majci i podrapanim trapericama, iz kojih su mu koljena izvirivala van i mamila ne da ga poskakljam.
Pricao je o sebi. To je bilo jedino sto me zanimalo u tom trenutku, to i osjecaj da zelim da me drzi u narucju.
Obozavam kad me grli. Vec dugo nisam bila tako zasticena, sigurna i sretna.
Volim i kad se postavlja kao da je moj zastitnik iako smo oboje svjesni cinjenice da mi zastitnik zapravo i ne treba.
Tako je divno cuti da se netko zeli brinuti o tebi. Jednako koliko je lose cuti da ne kuhas dobro. Tako da sam se nasla na nuli, istina s negativnim predznakom, jer je poslije rekao da je to bila sala, a ja ju kao takvu, iz nekog nepoznatog razloga, nisam mogla prihvatiti.
Svejedno ga volim.
