The Last Broadcast

Još jedna epizoda domaćeg tetkarluka

Sad kad se već debelo ufurah u tetkarluk, reče’ tetka, ajmo u slovenski grad orijaških proporcija (u odnosu na ovo selo pripizdinsko, dabome)! I ajmo, drndamo se drumom i kaldrmom, a kad tamo sa zadnjeg sjedišta rafljna paljba počne: tetka, kad ćemo stić? Čekaj, tek smo krenuli, šta ti je? Ali tetkaaaaaaaaaaaa… Šuti, pusti me da vozim! Promiču seknude. Čak i minute. Kadli opet započe urlačina: tetkaaaaa, meni je zlo. Te povraćat ću. Te ovo. Te ono. Isukrsta ti, pa kud baš sad? Prtljam, tražim vrećicu, te krajičkom oka čak i vozim (između ostalog). Ali ne lezi vraže. Tetkaaa, ja sam žedna. U ime oca i sina i duha… Izujedaše mi tanku moždanu opnu 40-ak kilometara. Te sad mi je vruće. Te hladno. Te je žedna. Te gladna. Te bosa. Te musava. Te sad joj se baš pripišalo. Pa otpišalo. Zapišalo. Iju, što još? Ne moš se opustit i raskomotit se ni malo. Stalno se zanovijeta. Plače. Propitkiva. Zapitkuje. A tetka se samo gleda u odrazu stakala brojnih dućana i čudi se svojoj pojavi (čitaj: tetka je tašta ko muva sa glavom).

Onda je moraš lovat po raznoraznim kapitalističkim lancima dućama koji i ovdje prodriješe. Di si? DI SI? Panično se vrtim oko svoje osi i već zamišljam ćaću joj (brata mog rođenog) kako me čereči jerbo je izgubih. Ali ne lezi vraže, zna tetka što će se i pojist pa znamo di ćemo zasjest: negdin di se roštilj peče, sa skaredžijom (onim koji je glavni kod skare) od po 32 tone, ne lezi vraže (po drugi puta) – pripizdinskog susjeda (O, di si sused, a? A ide, ide. Aha, fino, fino – neš ti pametnih susjedskih divanjenja!). Dočim to izgovorih mala udri da ga snima sa fotoaparatom bez pardona. A meni neugodno, sikćem kroz zube “Šuti tamo, ne gledaj, udri diskreciju, bogati, nemoj da nas vidi da ga snimaš, nemoj me sramotit!” Usput još po tko zna koji put podviknuh nešto tipa “Pazi da se ne zaprljaš! KAPNUT ĆE TI SLADOLED NA RUKAV! Makni si čašu tu, razbit ćeš je! Obriši se salvetom!”

Poslije toga napojismo se znanja o ribama i inim vodenim beštijama na nekim ukrasnim jezercima gdje ima podosta ribe. Riba. Pa nikad mi nije bilo bolje nego jučer, beskonačno promatrajući raznorazne riblje oblike kako plutaju ustajalom vododerinom! Sate i sate utukoh buljeći i diveći im se. Kako mogu plutat, a da ne plivaju (i ne potonu)? Vole li kad im bacaš razmrvljene kore od kremšnite (vole, vole)? Da li stvarno jedu jedna drugu? Bude li im hladno i mokro ikad? Je li mogu plivat uzvodno? Sijaset mudrih pitanja i podpitanja (ali ne nužno i odgovora) rojilo se u meni. Udri brigu na još veću brigu! Mislim si, pa di ovo ima? Nigdin! Di moš ovako u Britaniji zasjest na skaru, sa muzikom koja dreždi iz zvučnika, nećakinjom koja sve nešto gundi, tetkom koja paničari, menijem punim ćevapa na raznorazne načine?

Usput se još utrkivah sa jednim Slovencem koji mi je nešto bezveze trubio. Mislim si, neš ti Splićanku (onu koja vozi sa splitskim tablicama, da ne bude zabune) nadmudrit! Sa tetkom nikad nije dosadno! Empirijski dokazano!

Božemiprosti buduće djece moje! Bit će to diktatorluk planinsko-lančanih proporcija.