Kad točno skužiš da lagano stariš?

petak , 13.08.2004.

Krenemo ja s nekoliko prijatelja večeras vani, u grad. Standardna šema, napravit đir, popit par pivica. Ali prvo, treba nešto pojest, šta ćemo, di ćemo... Odemo mi u restoran. Nakon kraćeg vijećanja naručimo platu mesine, salate, pive i ubijemo se u hrani. I sad, onako grešno otpuhujemo i probavljamo i već nam se vidjelo na licima da od večerašnji izlazak neće bit baš bujan.
Dođe konobar s računom, a ono se krenu vadit Dinersi, American Expressi, novci... Da se razumijemo, nismo neki lovaši, kao i većina Hrvata prelijevamo iz šupljeg u prazno, živimo od plaće, pomažemo se bankovnim minusima...

A sve to mi je zanimljivo jer ne tako davno isto ovo društvo bi izašlo u grad, i ako bi bili gladni, ćevapi, burek ili bilo šta do 15 kuna je bilo plafon. Željeli smo ograničene resurse potrošit za lokanje. Rijetko je itko postavljao pitanje kad se ide doma, jer smo svi bili bez obveza i bauljali bi okolo dok nam se ostajalo. A večeras gledam prijatelje kako nakon obilnog obroka češkaju trbuščiće, razgovori se kreću često oko posla, stanova, kredita i sličnih lijepih stvari. Onda sam zamišljneo otpuhujući dim cigarete gledao u svakog pojedinog prijatelja za stolom i pokušavao se sjetit njegovih najglupljih ispada iz ranijih dana. Od pijanih spavanja u autu, padanja u more, razbijanja očevog auta itd... Danas se vjerojatno ne bi doveli u takvu situaciju, iako i sad znamo prilično podjetinjit pod naletom alkohola. Ali i alkohol je sada skuplji, kvalitetniji, pa je i pijanstvo manje incidentno.

Ah, valjda to tako ide. Samo mi još treba da nakon tridesete postanem desničar, pa će metamorfoza bit potpuna. Ako jednog dana čujete strašan urlik, to sam se ja probudio i shvatio da sam postao konzervativni yuppie. :)))