imam gadnih problema sa pamćenjem. (ali ne uvijek) mada pamtim osjete i to jako dobro. pamtim smisao i svrhu,ali pročitane riječi mi lete razbacane okolo i nikako da ostaju cijele rečenice u glavi. osim možda kada bi imao i izgovarao prave riječi koje imaju dubinu i snagu pa da njihova težina napravi trag u mojoj glavi, kao pečat kojim se obilježavaju koraci dok ideš prema tamo nekoj spoznaji i otkrivenju ili bar komadiću dnevnog mira . koji ti je potreban da bi opstao i ostao čitav u ovom ludom svijetu divljoj džungli od čelika i betona.

Pa nije baš da je tako al neka

Svejedno mi je. Zapuva je topli vjetar. Malo me boli glava ali svejedno mi je. Bio sam jučer kod kikija koji uporno laže sam sebe i reka san mu da mene ne može farbat i da za to postoji školovani kadar a ne ja i moj drugar na poslu a obadva smo bivši đaneri i znamo bolje. Znamo i više od njega koji - sve zna . Postaje iritantno kada nekome nešto govoriš a on iza svake rečenice klima glavom kao znam znam znam . Nemoj to radit kiki. Kaže e sad baš hoću u komunu. Nema nije to tako. Neda mi se pisat. Dobro mi je. Boli me kurac. Dobro mi je i nek otpizdi u komunu. Ja se više neću zamarat sa njime.
Stan mu je nakon 5 godina potpuno upropašten. Struju vuče iz jedne utičnice po cijelom stanu. Voda u kuhinji je curila, u kupaoni je iz kade isto tako curilo a bili su toliko ljeni da nisu znali da samo treba pomaknit kadu. Toliko je prljavo da je zemlja preko prašine. Učinio sam puno,ali opet za taj stan zanemarivo. Tamo je metla zadnja rupa na svirali. Zamijenio sam špine kupaona-kuhinja tako da mogu prat suđe, otkopća sam bojler i stavio ventil dodatni za kupaonu ako je frka da ga mogu zatvorit, vratio sam natrag wc školjku,zašarafio je za beton,montirao vodokotlić, ispraznio smrdljive mokre krpetine iz kupaone,spojio vodu za veš mašinu još samo treba šelna za dovod,montira prekidače, osposobio sam mu kompluter i sredio da ima internet preko 2 susjeda,dao sam mu plazma tv ,ostavio sam mu laptop jer bolje hvata signal... Nakon svega imam nisku toleranciju na laži. Ne znam koji kurac radim mada ne treba puno energije za to sve. Čedo je moralno propao. Ne vidi dalje od litre vina i kiki to zna i bio bi ga izbacio da ga ja nisam uvjerio da mu je bolje da ne živi sam.

Nije pošteno da jedan bistar um napusti tijelo tamo negdi u sporednoj ulici i da mi on ostane u sjećanju kao jedan u nizu onakvih kakav nije nikad želio bit. Tužno je gledat kad netko odustane,kad netko izgubi ideal,kad nekome volju za životom oduzme alhokol i droge. Ali to nije zarazno dok optimizam jest sve dok mašinerija pozitivnog razmišljanja pogonjena ludosti donosi nove spoznaje a kao nusproizvod prevladava zaborav na sve nevolje. Nek zablista mračna strana u svom sjaju.

Malo san zaspa maloprije. Evo deset je sati. Sanjao sam da hodam po užarenoj zemlji po kojoj su bile pukotine iz koje su šikljali plameni jezici a svaki kada bi me dotakao bio je mekan poput svile. Iza mene je bila šuma,tamna sa drvećem koje je imalo crne ,ali sjajne listove i sivo suho cvijeće kao drača. Hodao sam prema dalekom tamno-modrom brdu za koje sam znao da je na sjeveru, a nebo je bilo više crveno nego bijelo. Sjevalo mi je ispred očiju. Inače to je čest motiv u mojim snovima.

Dida joso je bio lučki radnik, polupismen,sa sela, zadrt i grub prema svojoj ženi od koje se davno razveo i sa kojom ima sina, odraslog "hrvatinu" koji ga cijeni isključivo zbog stana koji mu je joso prepisa još dok je bio živ. Ja i ona smo živili sa didom josom 7 godina. Zadnje 2 godine života dida je bio naporan i umišlja je sebi da će umrit i jadikova svaki dan. Muka ga je bilo slušat: ivane, ivane moj gotov sam još malo ću i ja poljubit ovi pod ode. Govorio je dok bi podiga glavu visoko,zabacio čelo, širom otvorio oči i pogledom klizio po crvenim pločicama u kuhinji u stanu koji je bio krvavi plod njegovog tridesetogodišnjeg stvaralaštva dok je radio sa vrećama kao transportni lučki radnik broj 845. Naravno, ja ,ona a i ostla banda koja se skupljala u stanu smo radili zajebanciju sa josom jer smo smatrali da tog starog žilavog lučkog radnika nemože pokosit ni atomska bomba. Da kojim slučajem padne na grad sravnila bi sve osim njega i njegovog spomenika-stana. Grad bi bio spaljen ,a na vrhu na 16om katu bi bio čitav stan i u njemu dida joso sa pivom i cigaretom :-)

Bilo je doba pred novu godinu 12 mjesec i oko 2 ujutro kada me ona probudila da josi nije dobro. Ustao sam i ..kad iman šta vidit dida je staja u hodniku sa poluspuštenim hlačama i drža se za zidove dugačkog hodnika. Glava mu je bila spuštena toliko da je izgledalo kao da mu je vrat slomljen, spuštena kao stara siva krpa na tom staračkom tijelu, izborane obješene kože i crvenih mrlja preko kojeg je bila ljeno zabačena plava pidžama, a iz džepa na njoj je virila žućkasto-bijela krpa u koju je mjesecima pljuvao i hračkao što krv što slinu i nikotin i alkohol... Ovaj put dida nija jadikova. Bio je tih i nije ispustio ni glasa nego je polako podizao glavu i njihao je lijevo desno, više zbog toga što je očajnički želio reći "ne!", nego zbog toga što nije imao snage jer u zadnjih mjesec dana bi pojeo jedva 2 komadića kruha dnevno, pored piva i rakije. Krenuo sam prema njemu baš je u taj tren popustio rukama i spustio se a ja sam ga uhvatio i sjeo sam na pod i drža ga u krilu, a njoj reka da ode i da zovne hitnu, zapravo ... nema šta zvat hitnu jer to je to. Prošlo je par minuta, dida je sve sporije disao i nakon zadnjeg izdaha, na mojim rukama, sjaj u njegovim očima se izgasio i zjenice su se suzile. Odnio sam ga na krevet, pokrio i zaklopio oči dok se još nije ukočio.
Smrt nije završetak priče koja je počela još davno prije našeg rođenja. Počela je još onda kada vrijeme nije imalo ovakav koncept kakav ga doživljavamo mi budale koji se ne bojimo toliko smrti, koliko pomisli da će nadvladat bar malo tuge u našim srcima u onom trenu kada se budu umorna gasila...

Didov krevet je bio bračni. Stavio sam ga na njegovu stranu di je uvik leža. Došla je hitna ,ustanovili su smrt i rekla mi doktorica da mu upalin svijeću i da ga obrijem presvučem i uredim koliko god se može. To sam napravio i ... svanulo je. Pogleda san didu. Ruka mu je bila spala sa kreveta pa san je krenia podignit gore ali več se ukočio i bio je hladan. Kroz glavu mi je prošla ona piletina šta san je reza par dana prije kad san kuva večeru i skuži san da je sve to isto i meni je tada postalo sve jasno. Palo mi na pamet a neznan od kud - "i crvi će u meni zaživjeti !". Pa san se počeo smijat do grčeva i suza što od muke što od spoznaje. Sunce je već ušlo u sobu i ja sam sjeo na drugu stranu kreveta,visoko gore i diga jednu nogu na krevet, a drugu stavio na ormarić sa ogledalom i gledao u blago žuto svijetlo što se dizalo sa istoka i neznam ni sam koliko je prošlo vremena jer sam bio zaspao...
Popodne je došla ekipa i stavili su didu u metalni kovčeg i odnjeli. Tek poslije par dana javio se njegov sin. Ali to je sad več druga priča...

-šta imaš od alata doma?
-Pa imam klješta,ovaj neki odvijač i čekić,štajaznam...
-Pizdu materinu imaš poplavu nisi se zajebava.
-A štažu se zajebavat curi voda na sve strane.
-Moran zatvorit vodu di je glavni ventil?
-Ma to je tu evo ga, samo nesmijem dirat jer to je dovod za cijeli haustor.
-Jebeš haustor tebi se potapa gajba u prizemlju si svejedno si u paklu nemoj da bude doslovno tako.
-Ma da, možemo zatvorit na 5 minuta. Neće niko znat da smo mi.
-Trebaće 6 minuta.
-Ma može i više ako zapne.
-6 je sasvim dovoljno da bude učinkovito. Bemu gospu ovo treba malo dovest u red.
-Imaš li neku staru špinu?
-Imam nešto stoji tu 10 godina.
-Daj.

... klang #!!!... :-( ! ... ... :-) ...:D

-Evo ga! Voda više ne curi! samo šta ćemo sad sa toplom vodom?
-A izmislićemo je prikane...