Jednostavno se prelako zaboraviti. I opet početi brljati. Bojati se. Paničariti.
Brbljati. Uvjek to zaboravim. Da nisam najpametnija. Da moram slušati druge.
Pitati i slušati. A ne blebetati. I praviti se pametna. Svi su oni picajzle. Kao.
I onda čovjek postane nostalgičan, usamljen, čezne za srodnom dušom. Nekim tko bi kužio. Kolko su svi glupi. Pijuni. Osim mene, naravno. Stupidno. Nekim. Jer niko ne kuži.
Iz nekog razloga niko ne kuži kolko sam bolja.
Zvuči odvratno kad se ovako napiše. Al treba mi to. Da se ne pravim sutra kao da toga danas nije bilo.
Da mi ne padne na pamet pomisliti da sam u pravu.
Moram to nekako rješiti. Skoro pa mi je žao same sebe kaj gubim vrijeme na ovakve stvari.
Jer ono, život je kratak. I ima jako jako cool stvari koje čovjek može raditi.
Al izgleda da prije nego se prođu neke stvari, nema dalje.
Note to self:
Oh, life could be a dream,
If you would let me spend my whole life lovin' you
Čovjek uči dok je živ. Stara poslovica.
Vrlo malo ljudi ju shvaća ozbiljno. Nekako dođemo u godine kad se nove stvari prestanu dešavati.
I sve znamo. Kao. Starci se uglavnom vole ljutiti ako nas ne zanima ono u čemu su oni jako dobri. I o čemu sve znaju.
Nego nas zanima nešto o čemu oni pojma nemaju. I kolko god to možda bilo super, oni se ljute. Jer odjednom ništa ne znaju.
A nisu na to navikli. Kompleksna stvar, ti međugeneracijski odnosi.
Mislim da mi više nije filozofski najnapetija rasprava odnosa duhovnog- astralnog- materijalnog. Ima tu par zanimljivih nijansi.
Ali nekako je sve postalo iz šupljeg u prazno, što se tiće teoretiziranja. Sad mi je špic termin - osoba.
Kaj je to? Interesantno je jer je ono u kršćanskoj tradiciji Bog sastavljen od tri osobe. Hmmm, jel to znači tri duše, il nekaj drugo?
Mislim da bi jedna rasprava na temu odnosa osobno- neosobno mogla biti skroz zanimljiva. Porjeklo i priroda subjekta ^^
Ne znam zakaj niko o tome ne priča na imalo suvisli način.