Jednostavno se prelako zaboraviti. I opet početi brljati. Bojati se. Paničariti.
Brbljati. Uvjek to zaboravim. Da nisam najpametnija. Da moram slušati druge.
Pitati i slušati. A ne blebetati. I praviti se pametna. Svi su oni picajzle. Kao.
I onda čovjek postane nostalgičan, usamljen, čezne za srodnom dušom. Nekim tko bi kužio. Kolko su svi glupi. Pijuni. Osim mene, naravno. Stupidno. Nekim. Jer niko ne kuži.
Iz nekog razloga niko ne kuži kolko sam bolja.
Zvuči odvratno kad se ovako napiše. Al treba mi to. Da se ne pravim sutra kao da toga danas nije bilo.
Da mi ne padne na pamet pomisliti da sam u pravu.
Moram to nekako rješiti. Skoro pa mi je žao same sebe kaj gubim vrijeme na ovakve stvari.
Jer ono, život je kratak. I ima jako jako cool stvari koje čovjek može raditi.
Al izgleda da prije nego se prođu neke stvari, nema dalje.
Note to self:
Oh, life could be a dream,
If you would let me spend my whole life lovin' you
Post je objavljen 14.04.2012. u 23:28 sati.