Raspjevani dikobraz
nedjelja, 16.10.2011.
Tra la la la. Opet slackam.
Opet cjeli dan zujim. Gledam britanske drame na telki. Za koje se ispostavi da su serije.
I nakon sat vremena se nije ništa razrješilo.
Napravit ću ja sve navečer, znam. Kad se vratim s klizanja. Al svejedno.
Teško mi je nać mjeru, do kud je normalno da očekujem od sebe disciplinu.
Jer nije da zujim cjeli dan. Samo ne radim onolko kolko bih mogla.
Što je normalno. Al ono, onda si moram priznat da sam ko i svi drugi ljudi.
Što kod mene ide teško.
Osim kad neko od mene zahtjeva da pogledom svijam žlicu.
Onda ne mogu doć do daha od silog objašnjavanja da sam ja furt obična
i da se takve gluposti ne imaju zahtjevat od nekog tak normalnog.
Dunno. Mislim da je ok da čovjek iskoristi ono kaj ima. I ne pokušava imat ono kaj nema.
Jedna od najgorih osobina ljudskih bića je to što pokušavaju druge oko sebe napraviti sebi (svojim idealina) sličnima,
i poštuju samo ljude za koje misle da su takvi ili da teže za tim. Divergencija nekako boli.
Valjda jer to nekako znači da si sam. I da nema krda ljudi koji potvrđuju da je tvoj život dobar i da ima smisla.
Još nisam našla razlog da ... razlog. Motivaciju. Onu za koju vjerujem da je ispravna za mene. Za vezanje.
Bilo kakvo vezanje osim prihvaćanja i pažnje.
Tra la la la la, la la la la la. I jedan *fuć furuć*.
Do vidjenja.