Raspjevani dikobraz
ponedjeljak, 05.12.2005.
... ne čitajte ako niste potpuno sišli s uma...
Bilo je to davno ... dok je život još izgledao prekrasan.
Ma điz ne da mi se.Htjela sam vam našvrljat nešt cool.Al ne ide. Uglavnom,da.Vikend nad vikendima.
Nije da se žalim ...al bilo bi strašno da sam ostala hladna.
Uglavnom...znate da svake nedjelje idem na klizajnje.Pa smo krenuli i ove.I odemo do auta ... ispražnjen akumulator jer na radiu moraš 5 min držati tipku za gašenje kaj se nikom ne da.I onda kreće farsa.Prvo smo ga same pokušale pogurat...je da,moš mislit :P
Onda smo zvale brata,koji se nije javljo.Pa pitamo strica jel ima one žice za ono ... da se malo dopuni iz drugog auta-nema.
I sad.Teška odluka,idemo zvat starog.Bolje da nismo.Onda on počne živčanit.Pa sve živčanimo.A ja afkors nemam pravo otić doma i bar učit ili nešt.Ne ,mi MORAMO na klizanje.idemo tatinim autom.Odemo na velesajam,eto,tam vježbeju Pahuljice.Ma vrit nek se i gone pahuljice,bar su mi jednom u životu poslužile.
A budući da je moja stara vjerojatno najtvrdoglavije stvorenje na svijetu kad se radi o klizanju,MOOORALI smo ić u dom sportova.
Tam je BOGU HVALA bila neka utakmica.Pa idemo mi u konačnici po ono po kaj smo i došli,po baku koja je bila kod bratića koji živi u Zagrebu.Ahhh...odemo mi tam i ono,tak je bilo čudno.Mislim ono ko klinka sam tak bila bliska s tim ljudima,bratićem koji je stariji 3 i sestričnom koja je starija 4 godine od mene.Al ono...oni su u gradu ,a još u i u nezgodnoj životnoj situaciji bili...tak da,ono .Ne znam.
Nova im kuča totalno miriši na stari stan.I to totalno donosi uspomene kak smo znali sjediti na prozoru u Preradovičevoj i bacat Legiće na prolaznike ... kad sam bila kod njih ,to su mi prva sjećanja na Zagreb...kak smo se rolali tam po centru...
Sad kad se sjetim... totalni bad.I uglavnom ono.Cjelo smo vrijeme kad smo bili tam gledali Salto.Ljepo ... mislim ono,nisu se oni tolko promjenili i zapravo mi je žao kaj totalno nismo u kontaktu ... ček bi se moglo reć da mi fale.Fali mi bit ona najmanja koja ide svuda s njima i svemu se čudi ... fali mi vjerovat kako će sestrična nešt napravit u životu ... fali mi bit naivna da vjerujem da su ljudi dobri...
Trenutno se osjećam totalno bolesno.Sjedim tu za kompom,pišem post,slušam Franz Ferdinand glasnije nego što bi iko normalan to radio i plačem nad uspomenama.I osjećam se totalno jadno.Jer znam da nešt nije samnom u redu.I recite kaj očete.Tu su vam komentari da izrazite svoje mišljenje...al ima stvari o meni koje malo ko zna...i koje zbilja ... nisu u redu.Sad bih mogla reć da život nije fer.Al kad je.
Život je sasvim u redu.
Ja sam ta s kojom nešt ne štima ... to se ne može reči jednom rječju,jer izraz ne postoji.Ne znam kako mogu s takvim gađenjem gledat na glupe ljude,a istovremeno ... ne znam.Ne osjećam se dovoljno dobro za nikoga.Kad pomislim kak imam dobre prijatelje...a ja ih ili cjelo vrijeme vrijeđam ili se napuhavam ko neki idiot...na znam,zaslužuju bolje. Djelomice se tak osjećam zbog PROKLETE ideje da moramo jednio drugima kupovat poklone za svetog Nikolu,tj kupuješ osobi koju izvućeš.I ja sam nasreću izvukla blisku frendicu.I neznam kaj da joj kupim.Obratite pozornost na datum.Moram joj dat sutra.Mislim to je glupo.Zašt da si davamo stvari ??? Ja sam njoj mogla kupit kaj ja znam...mirisne svjeće.Ili neku drugu idiotariju u nekom dučančeku sve po 12 ili tak nešt.Al to mi je jadno.Mislim ona takve stvari ne želi.
Glupo mi je trošit novce ... onda sam imala orginalnu ideju.E bila bi ludnica.Da joj dam praznu veliku ljepo zapakiranu kutiju s dovstrukim dnom (al di tak bešt kupit???) di su dalje sakrivene Tortice jer znam da njih obožava.Al ono.Nemam kutije,a u mom prokletom dućanu nemaju tortica.Tak da je i to vrit otišlo.I kaj sad? Znam da će bit razočarana ... i fakat ne znam ... trenutno joj ne radi komp pa znam da ne će ovo pročitat prije reda ... al hoću da znate vi sve moje u školi kak vas sve volim !! I mislim da nisu bitni neki pokloni... u žiotu su ionako najbitnije sitnice;držanje figa dok odgovaraš ,utjeha za lošu ocjenu,djeljenje veselja za dobru ,kupovanje sendviča u kantini...navijanje da uspiješ bacit žvaku pod štenge ... to je ono bitno,kaj bi nas trebalo činit sretnima,to što nismo sami,što se imamo s kim smijati i plakati.
No vratimo se na temu kao mene kroničnog neuspjeha.Da. Ne znam jesam vam slučajno rekla al ono,moj vam je stariji brat malo vudren za programiranje i te stvari.3. godina FER-a.Praktički si je osiguro egzistenciju.Da ne spominjemo da mi je stara završila tadašnji FER.Stari isto nešt u tom stilu.Sestra je najkomunikativnija osoba koju znam,luda,svi ju vole...i ona će definitivno nešt napravit.A ja? Ponovo kompleks srednjeg djeteta...možda,al bila bih jednako niškoristi da sam i najmlađa... mislim ono.Matku,fiziku i kemiju guram tako-tako.
Štreberaj predmete-ne daj Bože.Nisam za nikog vraga posebno talentirana,razgovarat s nepoznatima mrzim.Kao što mrzim i večinu ljudi oko sebe.Ne baš mrzim,da ne bi bilo da perlako upotrebljujem tu rijeć.Gade mi se.I nemojte mislit...ono e to je neki sad tu teenagerski hir.Fakat.Oduvjek sam ono u razredu bila ono nešto kaj ne bi digo s poda,jer ono...nije dostojno.Mislim kužite.Sve one društvene spike,"kaj se ne možemo svi slagat" itd. mi se gade. Mislim da.Kolko sam puta bila preveslana na svoju naivnost da ne govorimo.Malo je dobrih ljudi.Ostali...ne znam kaj da velim.Uglavnom nije ni bitno.Je ne volim druge,drugi ne vole mene.Točka. Al nije ... jooj...kak bi bilo cool biti onaj kojeg se svi boje il nešt.Al nisam dosta neuračunljiva.Prije nego išta napravim sve promislim i uglavnom onda šutim,stisnem zube i čekam da idioti odu.
Uglavnom da.Ovo je preraslo u jedan golemi samosažaljevajući post.A nije trebalo biti to.Al ono...bzvz mi je sad brisat sve kaj sam dosad pisala.Pa nek bude.Da znate koji sam ja luđak.I baš mi je dobro biti jedan.Al ono...tolerancije nema kod nas...nope. Čim veliš bilo kaj o sebi ljudima kaj njima ne paše i kaj ne razumiju,dobiješ štambilj ČUDAK na čelo.Isto tak možeš bit kužan,nema razlike.A još je tužnije kaj ja onda radim isto.Umjesto da ja barem koja znam kak je biti ono...izložen netoleranciji,toleriram glupe ljude ,nope,ja ih mrzim.
To je valjda jer ih svi vole.Mora i njih neko mrziti.I sad ispadam neki ogorčeni isplkjuvak društva.Kaj totalka nije fer.Budući da sam pametnija od ovih ... ne ogorčenih. *idea* Iz razmišljanja proizlazi ogorčenje. Moram samo naučit ne razmišljat.Totalka.
Daklem da vam ispričam i ostatak balade više.Odoh ja danas u školu (btw u svojim novim uberkul ludim ... kak da se to veli ... definitivno premasivnim cipelama) i trebala sam odgovarat fiziku.I tak malo po malo ,odlučimo mi markat s isprikom da idemo ne doček tenisača.
Mislim zbilja smo htjeli ić na doček a fizika je bila samo jedan od poticajnih elemenata.I naživciraju cure rasku da nas pusti,pa pusti ona nas da idemo :P I ona i ravnateljica pa ne možemo dobit neopravdane ;).
Uglavnom da.Ja idem u školu u Veliku Goricu što znaći da je zračna luka Zagreb blizu.I mislili smo da čemo zakasnit,pa smo skoro pa trčali do tamo.I onda smo čekali sat vremena da se ovi konačno pojave.EEE...mislila sam da ću se srušit.Cjelo smo vrijeme stajali i neguravali se ,s torbama na leđima... užas.I odbro idu oni...ja nisam htjela autogram,onak ,nije mi se baš dalo gurat se ,al sam zato gurnula frendicu napred pa je ona i srugih par dosta skupila.Samo se Ančić okrenuo na drugu stranu.Gad jedan totalno nas je ignoriro.Nadam se da će nas na TV stavit..."vidi mama,ovdje ja i moje frendice vrištimo za freakom koji se okrenuo na drugu stranu!" ...sigurno bi bila ponosna.
No dobro,nisamo baš vrištale,mislim nismo tak jadne,al ono...izgreda prilično pristojno u odjelu...hmmm...
Uglavnom skenirat ću si potpise od ljubičića,Ivaniševića i Karlovića pa ono ... da imam ;) I da.Ide mi malo naživce kud se Ivanišević gura stalno...mislim ono...nije on to osvojio a stalno je svugdje na sredini slika i kaj ja znam...
I dobro...tak to završi,mi mukom mučnom odpješačimo u Goricu i za 5 min fulamo bus za doma.Proklet bio."Mah..." mislim si ja ,ono ,prosjedit ću to u McDonalds'u.I tako bijaše. I da ... recimo da sam spoznala nove razine ljudske gluosti.Više ne smijem reć da se neko ne uvrijedi.
I tak dođem ja doma...odem u dučan i padnem u komu jer nemaju Tortica."No dobro...smislit ću ja nešt" mislim si ja.I samo za napomenu ,smislila sam nešt ;) al nije sad bitno.
I dođem doma,odem u sobu,gdje imam liniju i glazbu mogu puštat znatno glasnije nego tu i mislim da sam navinula najglanije ikad (mislim za moje pojmove,budući da ono...ima i drugih živih okolko kojima se vjerojatno ne sviđa moja glazba) ... i sjela na stol ...i samo tak sjedila.
Ono čista depresija. Fakat ... ne znam zašt sam stavila glasno glazbu... da nemoram više slušati svoje misli...u jednom sam se trenu derala sama na sebe da ušute više...
naravno u glavi...al zbilja mi ih je dosta...ni trena domora nemam,uvjek me prate...
i tako sam odlučila objasniti vam stvar ili dvije o sebi i podjeliti svoju depresiju s vama.Hvala na pozornosti.
I da.Još nešt ... za Frknutu ... i kaj s tim "frendom" s natjecanja iz kemije? Mislim zašt ga moraš spominjat...ko da me briga...
nemoj to shvatit osobno al ono...to kaj ti misliš nešt,nema vjerojatno nikakve veze.Sam mi ga više ne spominji.
I kaj da vam velim nakon svega ovoga?? Pokušajte biti "normali", možda vam se i posreći da uspijete??
Da...sad sam se sjtila još nečeg...al bit će dosta vremena u idučem postu...uglavnom da,za kraj,samo hoću da sve čudne osobe u mom životu znaju da mi je zbilja stalo do njih kolko god to ne pokazujem.pozdaveki...
