Štiham ja tako danas gredicu, mami za paradajze...
Lopatom gore, lopatom dole, lopatom zabij, lopatom preokreni i još malo nasjeckaj... Skoro ko da perem zahode... a praksa je pokazala što se događa dok ja perem zahode: mozak progovara i puno “mudrih” spoznaja se rađa...
Tako sam danas razmišljala o vrstama ljubavi.
Kako su mozak i srce zajebani organi! Nadmeću se međusobno za prevlast dok ja patim u nedoumici što da izaberem. Za koga da se opredijelim.
Mozak mi nudi i toplo preporuča ljubav toplu i stalnu, neopterećenu i laku. Nudi mi ljubav s kojom mogu razgovarat o bilo čemu bilo kada, nasmijat se i isprovocirat, vozit biciklom ili penjat po Sljemenu. Za koju mi nije bed ako ispadnem loša jer znam da to neće presuditi. S tom ljubavi mogu biti prirodna i opuštena, ona me nasmijava. Međutim, ta ljubav mi ne stvara leptire u želucu i na nju ne pomislim onoliko često koliko bih trebala. Na kraju, čini mi se da je ta “mozgovna” ljubav ona koja bi se mogla iskazati i opravdati na duge staze...
S druge strane, srce navija za totalnu suprotnost. Ono mi nudi fatalnu, pogubnu varijantu. Traži od mene maksimum i čini me neuračunljivom. Ova ljubav me čini nervoznom i napetom. Pobuđenom, u svakom smislu i pogledu. Tu se ne govori o leptirima već uraganima i tsunami valovima. Ta ljubav me potpuno zaokuplja čineći me ili beskrajno tužnom ili beskrajno sretnom. Ta ljubav nije zdrava i ne čini mi dobro. No, svejedno je sve prisutna i ne popušta. Ona je, sve mi se čini, kratkoročna i ne obećava ništa dobro u budućnosti.
I tako, između dvije lopate, tri zamaha i nekoliko presječenih glista, razmišljam ja o vrstama ljubavi...
I već sam došla do kraja gredice, a ništa pametno nisam zaključila...
...osim da su srce i mozak stvarno zajebani organi.
|
