Već sam pisala na temu svog mozga, kako je ponekad sav pametan i mudar i kako zna proizvest neke skroz solidne zaključke i razmišljanja.
No, nekad je potpuno neupotrebljiv... Kao npr. danas ujutro...
Bila sam budna već sat vremena (punih 60 min!). Doručkovala sam, pogledala Simpsone... Budući sam bila pospana, vratila sam se nazad u krevet, upalila liniju i “svoje Dalmatince”, zamotala u plačinku i kunjala uz muziku...
Ubrzo je zazvonio telefon...
“Bok, Krešo je...”
“Krešo?”
(mozak ko da se tek sad probudio iz 20-godišnje kome; vrti po svojoj kartoteci i traži Krešu...; ne poznam nikakvog Krešu...; shit, opet ću morat glumit da ga znam i nadat se da ću kroz razgovor skužit o kome se radi...)
“A! Krešo! Bok...”
(užasna sam...)
“Kaj sam te probudio?”
“Ma neeee... Budna sam već sat vremena. Rastežem se po krevetu pa mi je glas još malo unjkav... Reci...”
(i dalje ne znam o kojem Kreši se radi...)
“Pa niš’, pročito sam onaj tvoj mail...”
(o muko moja... poslala sam dva maila jučer... naravno, taj čas se ne mogu sjetit koji sam poslala njemu a znam da nisam obadva... ne smijem se sad zaletit... idemo polako i oprezno... šanse za pogodak su 50:50)
“Kaj onaj o Sljemenu?”
“Da. Nego, ja ti još ne znam oću moć ići... Znaš baka... bla bla bla...”
(o bogufala... pogodila sam! ... pa to je Šokre! vraga izija što se nije odma tak predstavio pa da znam...)
“O Šokre!” ......
(sva vesela jer konačno znam s kim pričam... )
...... ........ ........ .........
I tak... pričali smo još nekih 5 minuta. O Sljemenu, o prognozi, o bombi na fizici, o mom učenju...
Ja sam i dalje bila ko ukomirana. Nisam mogla sastavit rečenicu dužu od 4 riječi, miješala sam pojmove... Jezik mi se stalno petljao, mucala sam. Dobivanje informacija iz baze i njihovo procesuiranje je išlo užasno sporo a podaci su se uglavnom gubili putem...
Jadno... Prejadno...
A sad moram ić na faks i tu nepouzdanu bitangu natjerat da se skoncentrira na to što je to što već učim... Mišn imposibl...
|
