VladKrvoglad

četvrtak, kolovoz 19, 2010









Snova se izjutra ne sećam

i zato se probudih na tren

tek na kratko

da zapišem kako sam tebe sanjao:

"vidim ledja moga andjela

tvoja

i ona radjaju demone strasti

u meni"

Dodirujem te željno

kao jezik zrelu smokvu

da joj oseti nabreklost vlagom

koja se pod pritiskom vrška

slatko i meko raspukne

u ružičaste polovine

tvoga ukusa i mirisa

I uživam.

A da li te uopšte smem

još uvek ovako voleti?

Eto,

govorim o dodirima

a ruke mi se u drvene čekiće premetnule

preteške i hrapave za nežnost

pa ti stihove pišem klinastim pismom

koje dobuje čavle slova ovih reči

po ploči od gline već stegnute u sebe

i jedino moje ime pisaljka po uglovima zaboravlja

jer ti

mome dodiru samo težinu još osetiti možeš.

Da su mi prsti

plisakavice u plićaku

da su moji pogledi

leptiri u mraku

a dodiri

senkama krajevi

da me tetive mojih nogu

kao strelu u tebe mogu odapeti

a šake mojih ruku

tvoje grudi u toplo sobom obuku

kakve bi snove

ti i ja

mogli jedno drugom pružati

bez budjenja da se zapišu

jer bi uvek prisutni u nama bili

i danju i noću

ljubavi moja





(za prvo slovo moje azbuke)

19. 08 2010