Vido Bogdanović
16.04.2012., ponedjeljak
879 DANA
|
Prošlo je 879 dana od kad sam posto zadnji tekst. Ovako duga pauza nema nikakve veze s naslovom zadnjega posta – TIŠINA. Nije bila namjera. Ispalo je sasvim slučajno. Bio sam pripremio nekoliko tekstova kojima nisam bio zadovoljan i ostali su nepostani. Nekako me bila prošla volja. Posto sam nesiguran u svoja razmišljanja. Činilo mi se ko da ne razumijem što se oko mene događa. Ko da svijet gledam drugim očima, onakvim kakvim ga drugi ne vidu. Pojavi se sumnja, vremenom pojača, pojača i frustracija činjenicom da sve ide smjerom koji smatraš pogrešnim. Nešto pišeš, pokušavaš bit ozbiljan, nekad šaljiv, ali sve ti se to razbija o glavu. Nema nikakve koristi. Čini ti se da se niko ne slaže s tobom. Čemu onda pisat? Svijet oko tebe ide jednim smjerom, tvoja razmišljanja drugim. Stvari koje su za te očito pogrešne, drugima su normalne i prihvatljive, štoviše, poželjne. Sustav vrijednosti se izokrenuo naopako, ili se to samo meni čini? Čemu onda tupit o svojim stavovima kad očito vrijede neke druge vrijednosti koje jednostavno ne vidim ili ne razumijem. Zato mi se činilo da je najbolje stat sa strane, odmaknut se od nepotrebne izloženosti javnosti, okrenut se nekim drugim sebi razumljivijim stvarima, prestat plivat uzvodno. Nažalost, teško se odmaknut od javnosti. Pogotovo u ovako sitnomu gradu. Jednom javna osoba, vazda javna osoba. Valjda po onome, jednom gradonačelnik, vazda gradonačelnik. I tako, bez obzira što te niđe nema i u nikoga se ne prtiš, kad god se nekome prohtije okrzne se o tebe, ako treba gurne te i u blato, postaneš poštapalica anonimnim forumskim mastrubatorima (to je inače pristojni naziv za drkađije), namažu te govnima bez ikakvog razumljivog razloga, zapišavaju te ko kučki lutalice kad god im se prohtije. I na koncu si sretan ako te samo pljunu. Nikad se nisam smatro posebno mirišljavim cvijećem, nit bi ja trebo bit mjera nečega. Svi smo mi krvavi ispod kože pokušavajući se provuć kroz život, neki s većim, neki s manjim ambicijama. Ali po nečemu se opasno razlikujemo. Po tome jesmo li u svom življenju zlonamjerni ili ne. Činimo li zlo namjerno zbog vlastite koristi? U ovih 879 dana dosta me ljudi pitalo da zašto više ne pišem blog? Nisam uspio svima objasnit, nekima jesam. Ako ovo pročitaju možda će im bit jasnije. A zašto opet počinjem pisat blog? Piso, ne piso isto ti ga dođe. Promijenit sigurno neću ništa, ali možda ipak ostane sitna satisfakcija da nijesam prešuto stvari s kojima se ne slažem. Odmaknut se nekako od kafanskog kritizerstva. Reko je jednom sad već davne '92. general Bobetko mom tadašnjem suborcu Karlu, nemoj ti meni dečko samo pričat, nego ti to lijepo napiši i potpiši. |
- 19:14 - Komentari (0) - Isprintaj - #
Dnevnik.hr |
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
Opis bloga
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||