BEOGRAD

Mi­loš Maj­sto­ro­vić, ne­ka­da­šnji zapovjednik Va­tro­ga­sno-spa­si­lač­ke bri­ga­de Be­o­grad ko­ji je ru­ko­vo­dio sa se­dam­sto lju­di, prije pet­na­e­stak da­na oti­šao je u mirovinu.



Umje­sto da sva­ko ju­tro ili če­sto i u po­noć obla­či va­tro­ga­snu uni­for­mu, Mi­loš Maj­sto­ro­vić, ne­ka­da­šnji zapovjednik Va­tro­ga­sno-spa­si­lač­ke bri­ga­de Be­o­grad po­sle 31 go­di­ne ra­da „uve­žba­va” ži­vot u „ci­vil­ki”, od­no­sno u pen­zi­ji. Iza nje­ga su go­di­ne is­ku­stva ka­ko na te­re­nu ta­ko i na po­slo­vi­ma or­ga­ni­za­ci­je ra­da jed­ne od naj­po­treb­ni­jih i naj­i­sku­sni­jih slu­žbi u prijestolnici. U va­tro­ga­sne re­do­ve ušao je sa 24 go­di­ne, na­kon za­vr­še­ne vi­še teh­nič­ke ško­le u No­vom Sa­du. – U vrije­me ka­da sam po­stao va­tro­ga­sac naš sta­tus ni­je bio po­vo­ljan, zbog če­ga su se lju­di rijet­ko od­lu­či­va­li za ovu pro­fe­si­ju. Je­di­no oni ko­ji su ima­li ne­kog bli­skog u ovoj bran­ši zna­li su o če­mu je ov­de riječ i ka­kav je ovo po­sao. Me­ni su „pu­to­kaz” bi­li pri­ja­te­lji i ro­đa­ci, ali sam do­la­skom u Va­tro­ga­snu bri­ga­du Be­o­grad i ja bu­kval­no po­čeo od nu­le – re­kao je Maj­sto­ro­vić.

Ro­đe­ni Ze­mu­nac je pr­ve va­tro­ga­sne ko­ra­ke na­pra­vio u postaji na Vo­ždov­cu. Tu je pro­veo se­dam go­di­na kao va­tro­ga­sac i po­stao zapovjednik odje­lje­nja. Na dan NA­TO bom­bar­diranja Sr­bi­je pre­šao je u bri­ga­du u Uli­ci Mi­je Ko­va­če­vi­ća, gdje je po­sta­vljen za po­moć­ni­ka še­fa smje­ne. – Tu sam ra­dio pri stožeru ko­ji je ru­ko­vo­dio svim in­ter­ven­ci­ja­ma u gra­du. Bi­lo je kom­plek­sno i ve­li­ko is­ku­stvo. Za raz­li­ku od va­tro­ga­sa­ca iz osta­lih va­tro­ga­snih slu­žbi ne sa­mo u Euro­pi, već i ši­re, mi smo ga­si­li po­ža­re ko­je oni ni­ka­da ne­će vi­dje­ti ili će mo­žda to is­ku­stvo ima­ti jed­nom u ka­ri­je­ri. Sva­ko­dnev­no, za 77 da­na, mi smo ima­li po­ža­re, što ta­ko­zva­ne blo­kov­ske, što one gdje su go­rje­le opa­sne ma­te­ri­je... Ra­di­li smo i pod uda­ri­ma bom­bi. Na­ši mom­ci bi­li su u Glavnom stožeru u Ne­ma­nji­noj ka­da je po dru­gi put NA­TO avi­ja­ci­ja ga­đa­la taj obje­kat. Ta­da, sre­ćom, ni­tko naš ni­je stra­dao, ali je ozljeđeno 13 ko­le­ga, a šte­ta na opre­mi bi­la je ogrom­na – pri­ča Maj­sto­ro­vić.

Priča o poverenju, laži i istini
Stožer je vo­dio ra­ču­na o to­me ko­ji bi objek­ti mo­gli bi­ti sigurnosno in­te­re­sant­ni pa su va­tro­ga­sci u ro­ku od ne­ko­li­ko mi­nu­ta na­kon bom­bar­diranja kre­ta­li u ga­še­nje. Tri go­di­ne na­kon to­ga Maj­sto­ro­vić se vra­tio svo­joj „pr­voj lju­ba­vi” – va­tro­ga­snoj postaji na Vo­ždov­cu gdje je po­stao zapovjednik če­te i vo­dio smje­nu od oko tri­de­se­tak lju­di.– Bi­lo je to ne­pro­cje­nji­vo is­ku­stvo jer se ra­di­lo o ve­ćim in­ter­ven­ci­ja­ma. To je ne­što što sva­ki va­tro­ga­sac mo­ra proći da bi vi­dio ko­li­ko je te­ško od­go­va­ra­ti za lju­de. Po­sao va­tro­ga­sca je te­žak, naj­o­pa­sni­ji, ali što se čo­vjek pe­nje na vi­še rad­no mje­sto ve­ći je strah za lju­de na te­re­nu – is­ti­če on.Po­slije 2008. go­di­ne vra­ća se u Uli­ci Mi­je Ko­va­če­vi­ća kao šef smje­ne, na rad­no mje­sto ko­je je ope­ra­tiv­no naj­od­go­vor­ni­je u gra­du. Na tom mje­stu se u jed­noj smje­ni ru­ko­vo­di „cije­lim gra­dom”, od­no­sno sa 18 va­tro­ga­snih je­di­ni­ca. – Na ovom mje­stu se mno­go na­u­či, ali i po­ka­že zna­nje u or­ga­ni­za­ci­ji, ru­ko­vo­đe­nju i ra­du sa va­tro­ga­sci­ma na te­re­nu. To mi je mo­žda bio i naj­dra­ži pe­ri­od u ka­ri­je­ri – pri­ča on.

Prag i Malerova Sedma simfonija „na dobrom putu”
Ko­li­ko su na­ši va­tro­ga­sci i u Be­o­gra­du i u Sr­bi­ji do­bri po­ka­za­le su in­ter­ven­ci­je u Grč­koj, Al­ba­ni­ji, Re­pu­bli­ci Srp­skoj, Ma­ke­do­ni­ji... Nji­ho­vo zna­nje za­sni­va se na is­ku­stvu ste­če­nom na te­re­nu. Iako je to ne­pro­cje­nji­vo, ono što je va­žno je­ste da se va­tro­ga­sci usa­vr­ša­va­ju i na dru­gi na­čin. – Bi­lo bi do­bro da se for­mi­ra jed­na vi­so­ko­o­bra­zov­na usta­no­va gdje bi zna­nje sti­ca­li va­tro­ga­sci pro­fe­si­o­nal­ci, jer mi ne ga­si­mo sa­mo po­ža­re. Mi smo tu ka­da se ja­ve bi­lo ka­kvi zna­čaj­ni pro­ble­mi. To svi u okru­že­nju ima­ju osim nas – na­po­mi­nje on. U mirovini je tek pet­na­e­stak da­na pa se mno­gi ni­su na­vi­kli da je u „ci­vil­ki”, bez uni­for­me. – Ne mo­gu me lju­di prepoznati... Ali ja se po­la­ko na­vi­ka­vam. Jer ne tre­ba čo­vek raditi sa­mo ono što zna. Uljulj­ka se. Ovo je pri­li­ka da ra­dim ne­što dru­go, ali ću osta­ti sa va­tro­ga­sci­ma na ve­zi i ako im tre­ba ne­ka po­moć ja sam uvijek tu. Dra­go mi je što je iza me­ne ostao do­bar tim, ko­ji ga­ran­tira da će Va­tro­ga­sna bri­ga­da Be­o­gra­da ra­di­ti do­bro, od­no­sno bo­lje ne­go do sa­da – ka­že Maj­sto­ro­vić i uz osmjeh do­da­je da se nje­go­vom od­la­sku u mirovinu ra­du­je obitelj, naj­vi­še su­pru­ga. – Mi­slim da ni­tko ne­ma sret­ni­ji od nje jer sa­da zna da sam tu i da mo­že da se oslo­ni na me­ne – ka­že on.

U svo­joj ka­ri­je­ri Mi­loš Maj­sto­ro­vić do­bio je ve­li­ki broj na­gra­da.
– Ni­su to mo­je osobne na­gra­de, već na­gra­de mo­jih ko­le­ga. Jer čo­vek ne po­sto­ji ako iza se­be ne­ma tim. Ja sam bio sa­mo je­dan ma­li dio Va­tro­ga­sne bri­ga­de Be­o­gra­da ko­ju či­ni 730 va­tro­ga­sa­ca i svi su oni za na­gra­de za­slu­žni mno­go vi­še ne­go ja – is­ti­če Mi­loš Maj­sto­ro­vić. Jed­na od in­ter­ven­ci­ja ko­ja je Mi­lo­šu Maj­sto­ro­vi­ću osta­la ure­za­na u sje­ća­nje do­go­di­la se u Obre­nov­cu na pre­ta­ka­li­štu teč­nog naft­nog plina. Tu su se za­pa­li­le dvije ve­li­ke ci­ster­ne od po pet­na­e­stak to­na. – Go­rje­le su i ci­ster­ne, ali i plin­ske bo­ce oko njih. Bi­le su to­li­ko za­gri­ja­ne da je pe­de­se­tak bo­ca eks­plo­di­ra­lo. Upa­li smo u tu va­tru i us­pje­li da „ohla­di­mo” ci­ster­ne ko­je su plam­tje­le. Va­tra, sre­ćom, ni­je pro­dr­la u nji­ho­vu unu­tra­šnjost. I sa­da raz­mi­šljam da li smo po­stu­pi­li ka­ko tre­ba, da li smo bi­li su­vi­še hra­bri. Ali, da smo pu­sti­li da te ve­li­ke ci­ster­ne eks­plo­di­ra­ju, pi­ta­nje bi bi­lo što bi sve i u kom obi­mu oko njih bi­lo spr­že­no. U Obre­nov­cu sam bio i ka­da su kre­nu­le po­pla­ve. Ne­daj­ Bo­že da se to po­no­vi. Me­đu­tim, upra­vo ta­da je da­ta ve­li­ka po­moć u raz­vi­ja­nju Sek­to­ra za izvan­red­ne si­tu­a­ci­je jer se vi­dje­lo ko­li­ko je ova slu­žba po­treb­na – is­ta­kao je on.….politika.rs