Pocela skola, bljak!
Dica su krenila u skolu, NAJZAD! Ja se veselim, a one kukaju, tako to mora bit. Ali to je ispala ziva gungula, skola pocela, a one sidile doma jos sedmicu dana; za ispalit. Buduci su ih sutnili dalje od njihove skole di pripadaju jer nije vise bilo mista, dobice i autobus, meni super. Ajde nije strasno daleko, malo vise od milje, to je 20 minuti brzog hoda, busom stignu ucas.
Pero bas na njihov prvi dan skole uzeo slobodan dan, ka da je zna, tako da smo lipo isli svi cetvero. A skola, kad smo je ugledali! Usporedjujuci s onom u Kvinsu, divota jedna! Nisko zdanje, novo i uredno, opasano sirokom livadicom sve unaokolo. Sunce sija, lip dan, na ulazu tabla sa slicicama dobrodoslice, unutra zgodni strazar, uputija nas do kancelarije, tamo fina teta s cvikerima na vrh nosa. Teta nas nazvala po imenu cim smo usli, upoznala se s dicom, jos pitala kako se prezime izgovara. Ja u soku. Navikla na onu njujorsku skolu di u skolskoj kancelariji puno teta radi svoj posal, kucka u kompjutor, prica na telefon, ulazi i izlazi, prica medjusobno, smije se i zeza medjusobno, jede marendu, a tebe ne sljivi, ti stojis iza nekog pulta i cekas da se udostoje pitat te zasto si dosa, da bi ti onda dreknili “UPISI SE!” i ostavili te jos malo meditirat…
Zavrsila teta s nama, pozvala glavnog barbu od skole, upoznali se s njim, pozelija nam dobrodoslicu, zva nekoga da odvede dicu u razrede, mi se izljubili s dicom, cura ih odvela, nas barba uputija kod skolske medicinske sestre da ispunimo papire o dici imaju li alergije i tako to vec sve sta triba. Medicinska se sestra opet upoznala s nama, sila nas za neki stol, dala nam sta tribamo ispunjavat, i ona sva fina, prica polako i smireno, pita o dici, gleda u papire kako se zovu, i ona pita kako se imena izgovaraju, mi u soku. U Njujorku nismo medicinsku nikad upoznali, njeno postojanje je bilo nasluceno iz djecjih prica, a price su bile nadasve strasne. Anju su uporno zvali Andja, pa smo tako nas tri bile Andja, Vandja i Sondja. E da oni bar to oce tako izrec nego stave ono tvrdo dz, pa moje lipo ime postane Sondza!! A mene to tako asocira na sundzer oliti ga spuzvu, pa ono umocenu u vodu i jos neiscjedjenu, drzis je u ruci a iz nje se ladna voda cidi, spuzva bas teska, ka i oni zvuk SONDZA sta je tezak i mucan mi za dusu…
I tako smo naucili sta triba za prebacit dite iz jedne u drugu skolu i to u drugoj drzavi, naucili smo i s racunima se borit, tamo otkazat a ovde prijavit novi pocetak, i postu rjesit dok se ne ustali nova adresa, da ne govorim sta smo skuzili kako hodaju kupovine nekretnina, krediti, banke i kamate - sad se mozemo seljakat koliko nas volja! Hm, malo sam pozurila, tek smo stigli…
E, a bio nam je u medjuvremenu i Vanjin 5. rodjendan. Anja je za svoj 10. isla jahat s prijateljicom, ja nasla na internet konjsku farmu na po ure od kuce, Pero joj je doveo prijateljicu poljakinju s karatea koja je kuci naucila jahat isto kao i Anja u Brnazama, i ispalo je super, Anja sva sritna, njoj samo da je nesto u vezi s konjima i sve je ok – knjige, filmovi, roba, zabava, igre – sve su konji.
Za razliku od nje koja me postedila kicenja kuce, slavlja, dice, kapica i puvalica, Vanja je bas to tila – o svojim zeljama izrazila se vrlo precizno: uredit kucu i sebe i puvat svicice, jest tortu i “junk food”.
Tako je Pero kupija cipseve, stapice, koka-kolu, sve te budalastine koje inace nikad ne kupujemo, i malu torticu-sladoled s nekim ruzicama-tockicama-ukrasima, Vanja sva sritna. Onda se islo kupit dar, izabrala je neke kiceve tipa suknjice, djindje, krunica, dicinje slape na tak, sve u princeza stilu (da je nisu zaminili u rodilistu???), a Pero je jos iznenadija s biciklom, dako da je ostala u soku od srice, to je bija gust gledat.
Na dan rodjendana su najavljivali grozne kise i oluje, taman je ona Hanna tropical storm tad tribala prohujat. Tako se, znajuci da gosti nece moc doc, Anja potrudila Vanju zabavit, stvarno joj se cili dan posvetila, ispalo je na kraju sve super i bez gostiju, Vanja se nije bunila. Cili dan su plesale, vozile biciklu, zezale se, i posli rucka je dosla mala Nina iz komsiluka, taman kad su izdusile. Svjeze snage su opet podigle raspolozenje, tulum se nastavija, cerekale su se, igrale, na kraju popadale gledat filmic. Tako sam se opet izvukla od dicinjeg partija, bas imam srice.
Sad ih svako jutro ispratim na bus odma isprid kuce, vrate se malo prije 4 popodne, ako sidis ovde za stolom vidis bus kroz prozor, nije moglo bolje. Onda su gladne I grintave, vicu jedna na drugu, placu i zapomazu sta triba sredit sobu i napisat domaci. Cim se najedu pocne veselje, ali glava pada vec iza sedmice. Tako ih pokusavam sta ranije strpat u krevet, pare mi se obadvi izmucene ako ne spavaju do 9 (Vanja) - 10 uri navecer (Anja).
Skola trazi moju pomoc cilo vrime, te pusti papiri-pisma sta mi salju o raznim budalastinama, te oces ima narucit rucak ili neces, te knjigice neke, pa kupi ovo i ono preko skole da dobijemo lovu, pa projekti koje dici triba pomoc napravit, stvari koje triba kupit, sastanci u skoli na koje triba otic, tlaka ziva. Ne znam sta bi da radim pa dolazim doma u 6 uri ka i Pero, dica bi valjda to u nekom after-school boravistu vec sve napravila pa bi mi zajedno vecerali i poljubili se za laku noc, tako to valjda izgleda. I u biti jedino kvalitetno vrime zajedno bi imali za vikend (ovde ide neka ruzna ric kao moj zakljucak na cilu pricu, ubaciti po zelji).
Kucicu jos sredjujemo, Pero zavrsava potkrovlje, sve je stuka, bili zidovi su se stvorili niotkuda, lipi pod ceka jos samo onu letvicu uokolo.
U dnevnom boravku smo napravili potrebite police, u kuzini i spavacoj sobi su osvanili neki detalji tipa lampice i slicno, sredjeni su okviri od prozora i zavjese, vrata su sva gotova, ukljucujuci i ulazna. Cekam da Pero zavrsi veliki ormar gore u potkrovlju pa da se rjesim kutija s robom, idu mi na zivce; sad sam minjala litnju-zimsku robu pa sam se izludila di sa svim tim, sve padam preko kutija po kuci. Jos triba neke tapete i tapetice nabavit, propuh-sobu uredit, masu nekih detalja jos zavrsit, kako nesto zavrsis tako novo izroni.
Ja svako jutro ostanem sama sa ogromnim spiskom radova, evo danas moram lakirat sve te kao gotove okvire od prozora. Nisu dakle bas gotovi ali aj, bice skoro. Sve je u tom stilu - kao gotovo je, samo triba jos… e to je najveca tlaka, nesto sta se uopce ne vidi, a bitno je.
Ali sve u svemu lipo izgleda, ja sam zadovoljna. Cak i ti ruzni, stari, prasnjavi, raspadnuti i poluzaglavljeni prozori dobro izgledaju, ne triba jos nove kupovat (vidicemo oce nam puvat ovu zimu!) A obzirom na nove zavjese kako su fino tanane i prozirne, ne triba prozore ni prat ako nisi od volje, super sistem.
Naravno, vrime ce pokazat koliko ce to sve bit prakticno, mozda na kraju sve pocupamo i stavimo roletnice i bog. Ali za sad je bitno da je LIPO, o ostalom cemo razmisljat kad se ukaze problem. Ja sam najsritnija sta smo uspili ozivit onu nasu spavacu ‘mineral blue’ sobicu, sad vise ne izgleda ka bezlicna radenska, naprotiv! (Izvinjavam se Peri sta mu gadim omiljenu boju i pice…)
A u kuzini lipo navecer navuces debele zavjese da te niko ne ciri, inace stalno imam osjecaj da me neko gleda s ulice, ne znam sta mi je, bice sam prolupala. Kuzina je zasad u bezbojnom tonu, tu necemo puno ludit, ipak se tu jede (kakav zakljucak!)
Nakon ovih pustih bisera odoh najzad pocet lakirat, ne da mi se pa smisljam sta cu drugo cinit. Pa evo sidim ovde i kuckam, lipim slicice, gubim vrime na budalastine. Uvik u potrazi za stvarima koje NE TRIBA napravit, ah prokletog li horoskopa….
PS – masina dobro radi, roba se pere i susi svaki cas, lipo mirise, kuc-kuc u drvo.
|
