O cvicu i tako to
I di smo stali… E, skola je dakle pocela, dica se nekako snalaze, jedna lakse nego druga, zna se. Vanja je mladja pa to lakse ide, svaka joj je curica odma ili best friend ili enemy, a muski ili boyfriend ili stupid. Izgleda dite ne voli zloceste zenske i glupe muske? Ili svi koji nisu iz prve pali na njen sarm automatski postaju neprijateljice i glupani, ima i ta. To ka moja prijateljica iz studentskih dana sta bi svaku pricu zavrsavala sa “ma on je u stvari zaljubljen u mene” ili “ma ona je u stvari ljubomorna na mene”, ovisno jel glavni junak price bija musko ili zensko. Mora da je lip zivot kad se kroz takve cudnovate ocale dozivljava, na nivou mog petogodisnjaka… A kad studentske ocale das Vanji, onda vidis da je ona sve to lipo stavila na misto, zenske postaju neprijateljice kad su ljubomorne, a muski su sigurno glupi kad ne uvidjaju koliko propustaju u zivotu kad se ne druze s njom.
Skrenila sam s teme. E, snalazenje u skoli. Prvih dana Vanja je stalno dolazila doma placuci kako se izgubila, a Anja je uvik u pravom momentu nailazila i spasavala je. Onda smo morali objasnjavat ditetu da izgubit se u skoli nije isto ka izgubit se vanka na ulici. Nisam ja odma ni skuzila u cemu je cili horor price dok mi nije rekla onako kroz suze ‘a nisam imala svoju karticu jer mi je borsa bila u razredu’ – onda mi se upalila lampica! Ima jedna nasa vizitka na kojoj pise i njeno ime i naravno svi nasi brojevi telefona, adrese, mobiteli. To ona uvik ima u borsi, u slucaju da se izgubi. To i ona i Anja oduvik svugdi nose sa sobom, i naravno uvik ih upozoravas da se ne sakrivaju po butigama, ne bize na cesti, paze da su uz tebe, drze te za ruku u guzvi, ako se odvojimo da ostanu di jesu i cekaju da se vratis po njih, pa ako je pravo gubljenje obratiti se policajcu ili zeni s djecom, ne ic priko ulice sam, ne ulazit u auto s nepoznatima, i sve takve nekakve svakakve gadosti sta svi uvik moramo dicu bidnu za svaki slucaj pripremit u NNNI-stilu. I od tog pustog upozoravanja ona se ispripadala kad je ostala na hodniku od skole i nije znala nac di je njen razred. Pa kad mi rece ‘a nisam imala svoju karticu’, onda sam ja svatila sta je njoj bilo u glavi - bidnoj joj se dogodilo ono sta smo uvik govorili da moramo pazit da se ne dogodi: IZGUBILA SE!!
A jadno moje dite… I tako smo joj Anja i ja objasnile da to nije nista strasno, da po skoli ne setaju zlocesti i nema auta, da je to ka jedna velika kuca u kojoj zivi puno djecice pa zato ima puno sobica, a umisto mame i tate u toj kuci djecicu cuvaju uciteljice i ucitelji.
Aj to je proslo, nema vise paranoje, kad za dva dana eto je opet, buaaaa!!! Sta je sad? OPET se izgubila! Pa sta je sad frka, zar nismo tu lekciju zavrsili? Kad ono sad se izgubila VANKA, za vrime odmora! A oko skole je lipa travica na sve strane i tamo negdi daleko je ograda oko travice. Oni puste dicu da trce naokolo, a ona ostane odjednom sama, svi se razbizali – IZGUBILA SE!! A opet nema borsu s karticom sa sobom, sta ce sad? Sricom je Anja vidila sestru da stoji sama na srid livade i place pa je dosla do nje i SPASILA JE (po ko zna koji put). Opet je bilo objasnjavanje… ‘Dvoriste od skole je kao jedna basta oko kuce, samo posto je kuca jako velika onda je i basta ogrooomna pa ti i ne vidis di zavrsava – a tamo di zavrsava je ograda, ne moze svako uc i ne mogu djecica izac pa se izgubit. Ali ne tribas se nista brinit, mozes trcat naokolo kao i svi; posli ce vas uciteljica zvat da je gotovo zezanje i svi cete se opet okupit za vratit se u razred. A kad bi ti otrcala zajedno s nekim svojim prijateljima, onda ne bi ostala sama na sred travice i imala osjecaj kao da si se izgubila.’ U tom stilu je islo dalje, i bome evo sad je vec ko stara skolarka, nikakvih problema, uciteljica je hvali, ona ne kuka vise, svi zadovoljni, uf, jedan kamen je pao sa srca, bum!
A Anja opet…taj kamen me jos pritiska. Nikad nije bila neki ‘social animal’ tip, a uz to je i strasno izbirljiva. Kod nje ne igra kvantitet, nego kvalitet ili nista. I tako obicno ostane na nista. Cilu osnovnu skolu je kukala da kad ce ona nac neku prijateljicu; u 3. razredu je tek krenilo lagano s Marinom, da bi u 4. bile totalno lipilo, kako to vec i ide sa zenskim druzenjima u tim godinama.
Marina voli konje, isto kao i Anja. Pored toga sta su obadvi totalno ‘horse crazy’, Marina nije glupa ni ruzna, ima smisla za humor, nije naporna ni dosadna, ne pila sa stvarima koje su Anji dosadne, pristojna je i fina, ne govori grube rici, ne zanima je roba, pametna je, cita knjige i svasta zna. I kao bonus na sve, a sta su sasvim slucajno su otkrile, Marinini roditelji su iz nasih krajeva - tako da je sigurno i to uticalo na njihovo medjusobno prepoznavanje.
Druge su joj curice isle na zivce nakon dva susreta jer su pricale o serijama sa dizni programa, muzici, slatkim glumicama i zgodnim glumcima iz istih koje obozavaju, o sminkicama i robi, barbi lutkama, kompjutorskim igrama koje Anju ne zanimaju i elektronskim spravicama o kojima ona nista ne zna, tako da je sve usputne kontakte ladno rezala u startu – nije to to! – i kukala mi i dalje kako samo ona nema prijateljicu.
Dzabe price o kompromisima, o tome kako se ljudi mogu lipo druzit i ako nemaju skroz ista interesovanja, kako se suprotnosti mogu nadopunjavat, kako moze neke odnose njegovat tu i tamo-ponekad ako joj nisu napeti za non-stop, a ne skroz ugasit, kako ne znaci da su druge curice glupe zato sto ih zanimaju krpice i vole pink i zele bit glumice i pjevacice kad narastu- nista to nije pomagalo, ona je cekala Marinu, i docekala je. I onda smo se preselili.
Da bude jos gore, Anja je sad 5. razred, ima 10 godina, pubertet cvita. Oko nje je naboj hormona svaki dan, a ona nista ne razumi. Dica su okrutna prema pridoslicama, to je uvik tako bilo, a ona osim sta je dosla NOVA, jos i nije se ove PLANETE. I sad kad zemljani idu u skolu zajedno cili zivot i onda im dodje u razred cura iz druge drzave, to je jedna prica. Ali kad im dodje MARSOVKA, to je totalni iznered. Mada bi u ovoj prici prikladniji svemirac bio MJESECARKA ili NEPTUNOVKA…
Tako sam ja, ko prava brizna majka, cak zvala skolu i kukala medicinskoj sestri (ne znam zasto ali kad god zovem skolu za bilo sta uvik zavrsim u cakuli s medicinskom sestrom!), ona kaze ‘bas divno sto ste njena prozivljavanja podijelili samnom’ (svi napuseni, to sam vec davno konstatirala!). Onda je ona popricala s Anjinom uciteljicom, sad obadvi bacaju oko na nju, paze je, pitaju jel sve ok, medicinska je uvik zove da joj dodje pomagat, druzi se s njom, salje je odnit nesto u glavni ured ili nekoj uciteljici u razred , Anja sva ponosna… Jedino vrime kad je Anja sama s RULJOM je vrime od obida, a tad provokatori navaljuju, one ljubomorne zloceste zenske s pocetka price ih huskaju, a Anja bidna ko zadnji naivac u svemiru gleda sirom otvorenih, bezazlenih ociju, blecak moj mali, njezna biljcica presadjena u neku drugu zemlju, skroz drukciju od one u kojoj je bila najzad pocela pustat korjencice…
Ali bez obzira na njezni cvitic i sporo prilagodjavanje novim uvjetima ipak je to zilavka, kad se razmase svi ce se uplest u korijenje ili past omamljeni od divotnih mirisa, ne brinem se ja za ishod price. Samo ovo prelazno razdoblje kad listici jos vise, a zalivanje se ne smi preskocit je prilicno mucno. Malo po malo, sitnim, mravljim koracima, vidi se napredak. Mucnina popusta u nekim mikro-mjerama, a kolicina iste se jos ne oznacava cijelim brojem. Mogli bi rec da joj je, nakon skoro dva miseca, 0.2 mmm lakse (mikro mjera za mucninu).
Otisla sam u budalastine i bastenske price, ovo prvo kao i obicno, ovo drugo jer smo prosli vikend isli u NY uzest cvice iz stare baste pa ga onda ovde sadili, evo sad sve gledam kako se drzi, neki su ka sta su bili, dobro su podnili sok, a neki su ipak njezniji, glavice im otezale, listovi se obisili, tuzno me gledaju, gledam i ja njih, pa kad im dam vode oni se obvesele i usprave, a posli opet kljocnu. Sad triba cekat, sta drugo, vise im ne mogu pomoc, medicinsku sestru nemaju da je nazovem da ih pripazi, mogu ih samo zalivat, govorit im lipe rici i drzat fige.
Eto toliko o mojim cviticima, o drugom drugom prilikom. Videc sad koja je ura i koliko sam slovaca ovde prosula, vidim da sam vec prebacila normu za normalni post. Normalni post je onaj na koji necu potrosit vise od ure vrimena i svaki koji nije predug pa da te udavi, a moram priznat da ja niciji ne citam ako vidim da je duzi od po strane!
|