Vasilisa Premudra

Sretno stigli, drugi put!

Evo me doma, subota navecer, skroz smo u pozitivnom filmu, bilo je bas veselo, cilo vrime se smijali glupim bazama, sta god trazis ne mos nac, di god ides nikog nema, svi putevi vode u Tuckerton, ne mos ga zaobic nikako, trazis selo nadjes gomilu postanskih sanducica, sve nesto livo, koma zajebancija.
U sridu smo proucavali kartu za vidit di cemo dalje, izbacili iz auta prljavu i ubacili cistu robu, istresli osusene mrvice i svega-cega sa siceva, napunili kese svjezim kruvom, podigli glavice bidnome cvicu sta se susilo par dana na ponistri (nikako da stigne do baste!) i u cetvrtak, posto su Pero i Anja free jos do kraja sedmice, rano ujutro krenili u istrazivanje juznog New Jersey-a.
Pero je tija vidit Tuckerton, posto tamo ima nesto sta je njemu zanimljivo, kao brodovi, pa cilo misto u stilu kako su se prije radili, cak smo imali i neki prospekt ko zna odakle sa svim detaljima u svezi. Tako sam ja cackala okolo-naokolo sta ima jos zanimljivo na toj relaciji, nasla neko Batsto selo kao historical village, pa neke backhorse riding adrese sta bi Anji bile ludnica, pa neko branje bobica sta li vec na mnogim farmama u blizini tih mista di idemo, pa mnostvo state forests tj. sume i rjecice i neki razni sadrzaji. Posto to sve nije daleko od nas, dvi-tri ure voznje, skuzili smo da se mozemo spustit i do punte nju djersija i to sve uz obalu, pa smo prema tome i rezervirali spavanje za cetvrtak i petak noc, na po puta izmedju Tuckertona i Cape May-a tj. te punte prema atlantiku, malo se ufuravat u rt dobre nade i ti filmovi.
I tako, u cetvrtak ujutro kao i obicno, mi cemo najranije, akcija odma u cik zore, a ono opet svi zakomili i na kraju krenili u podne. A vrime ludilo, lito, kratki rukavi, dica bosa u sandalama, u autu vruce, gust, dosta vise zimine. Sa menhetna klasika nikako se iskobeljat, guzva, auti, ljudi, za ispalit. Ali zato kad smo se docepali autoputa, poletili smo ka raketa. Stigli relativno brzo, Anja je pisala samo stosezdesetsedam puta, Vanja je kao i uvik svaki put rekla da ce i ona, pa se predomislila kad je vidila da vise ne mogu cucat kraj nje i cekat oce li to, i na kraju se popisala u gace (tj. pelenu). To nam je klasicna putna razbibriga, kome se pisa, pa di opet, sad si se popisala, a i meni se pisa, jel me zezas, nije, je, ocu, necu, ovde cu, tamo cu, sad cu, posli cu, ne mogu izdrzat, mogu jos malo izdrzat, i u to stigosmo.
Ali dok smo se mi nakanili krenit i dok smo ispisali po nju djersija doslo je i 5 uri – a u medjuvremenu smo bili i ogladnili, naravno – tako da u Tuckertonu ako je sta i radilo taman je bilo zatvorilo kad smo mi dosli. Nigdi zive duse, sve pusto, ko zna jel i radi prije petog miseca ili cili grad spava zimski san pa samo u sezoni sve procvita.
Aj dobro, malo obisli, napravili djir, Anja ga popisala, i baj-baj tuckerton, odosmo mi mocit noge u more. A djir je ludilo, Long Island Beach, pa Sea Isle Beach, pa ovi pa oni biiic, u svakom slucaju bilo je super vozit se po suncu okruzen morem s obe strane i stat svako malo istrazivat razlicite plaze, pjeskove, sljunkove, skoljkice i kamencice. U to smo se i priblizili nasoj spavaonici, a taman dica malo kljoknila, amo ca pa cemo sutra nastavit.
Motel ka i svaki drugi, svi su isti, ka preslikani, dica odma skacu po krevetima, klasika, vanja istrazuje sapuncice i samponcice, telefonski imenik se odma stavlja ispod lavela njoj za dohvatit vodu za ruke oprat, ucas smo se ustosili, to postale vec rutinske radnje. Je ovde je bija i frizider i mikrovalna i fen za kosu i radio alarm i da ne nabrajam budalastine bez kojih bi se isto moglo zivit ka i na nijagari nekidan.
Sutra krenili pravo za Cape May, to je tribalo bit super, samo se vrime pokvarilo, uvatilo je puvat i zaladilo masu, tako da nisi nigdi moga dugo ostat, iskenda te zivog, nisi za nista, ja sam cvokotala, a vanja kukala da joj je pjesak u ocima. Onda bi ga u autu jos dvi ure tresli iz cipela, bicava i nogavica, cudo jedno – a i nije kad skuzis koliki je vitar bija a one se po pjesku valjaju, aj sta fali neka gustaju dica. Meni je super kad je sve pusto u ova pred i post sezonska vrimena, ka na hvaru pit kavu na jesen na pustom trgu, ono u srid sezone nije baza.
I tako malo vamo malo tamo, a na punti prva liga dozivljaj, ide cesta, i odjednom crveno svitlo i znakovi upozorenja, SKRENIIIII!!! Jer ako produzis, upasces u more! HAHAHA, to mi je bila super baza! Gula ocean, velika sila, opet vodurina ka i nijagara, je nesto nas vuce, non-stop o velikim vodama blebecem, necu se ponavljat ni lirski izrazavat. Ali je gust, prva liga (ka brale, a u kua).
I tako onda pomalo nazad, opet negdi rucak, di cemo, ovde nije lipo, ajmo ovde vidit, tu zakocili, vani puse, zimina, ajmo mi u nasu sobicu, dici citala knjigu, kupale se u kadi, njima gust prominit, sve je novo i zanimljivo, pero odmara, covik je na godisnjem, neka ga malo, i sutra jos malo mantali priko velike sume, trazili Batsto village, nasli 50 postanskih sanducica, vozili se kroz Bass River State Forest, nigdi kraja ni pocetka, i pocela kisa, usput rucali i kuci pjevajuci, dosli doma predvecer.
Nije neki zanimljivi izvjestaj, spava mi se, evo vec jedna ura, opet je tribalo sredit sve krpe i krpice, mrve i mrvice... umorila sam se. Slije su livo, i odo nanat, laku noc, sutra triba prat robu i pisat domaci rad.

Sretno stigli!

Cetvrti dan.

Evo nas nazad, sinoc stigli. Vanja u vrticu (srida), Anja pise domaci, Pero ulazi i izlazi iz kuce po raznim poslima. Sinoc je prvi ugrabija masinu, jutros sam se prva digla i stavila novine na stolicu i jaketu priko naslona, da se zna da je ovo misto zauzeto.
Dakle, izvjestaj slijedi, slike sam istresla, na linku su, komentara jos nema i ne zna se kad ce. Bilo je bas lipo, zadovoljna sam, nije bilo nikakvih ekscesa ni patnji po putu, voznja je brzo prosla, bilo je lipo vrime, nikome nije skocila fibra, tehnologija nije zakazala, karticu nismo izgubili, sve uredno.

Nulti dan.

Vozili se cilu subotu do Niagare, stigli navecer oko osimice, Ivana i Vinko su vec bili tamo, njima je to puno blize od Toronta nego nama s drugog kraja drzave New York. Naravno, ka i uvik, prica je bila zestoka u petak navecer, krecemo rano ujutro, dizemo se u 7, u 9 krecemo, na kraju se digli u 9, krenili u 11. Ali to je vec klasika, uvik se jedri po najvecem mestralu.
Motel je bija ok, i oni su bili u dvi sobe do nas, a soba u prizemlju sa kliznim staklenim vratima, tako da mozes setat isprid gori-doli od jednih do drugih, i stvari je lako ubacit iz auta, parkiras odma isprid vrata, a i lipo je sta ti dica mogu trcat naokolo po zraku, a isprid sobe su ti. Onda smo uletili u neki lipi restoran na 10 minuti autom od motela, tamo zakocili do kasno, njama-njama, bla-bla i ha-ha-ha, njih dvi su se dobro drzale, prave nocne tice, vratili se lec u ponoc.

Prvi dan.

Ujutro kava i raskos od kolaca i kroasana u dunkin donuts-a u blizini, i pocinju putesetvije. Kanadjani su vec tu bili domaci pa smo isli autom za njima, nije se trebalo gubit naokolo s trazenjem puta po karti, a i oni su opremnjeni spravicom negubilicom kakolisezove trislova.
I kad smo se iskcali, vidis ide rijeka ispod mosta, nes ti. Pa lipo setaliste uz rijeku, ides, ides, kad pocinje se zakuvavat, pocinju brzaci. Aj dobro. Kad brzaci odjednom dobro zabrzali, osjetis uzbudjenje, nervozu, nestrpljenje, priljepciva energija od puste vodene sile predje i na tebe, sve zuris, samo sta ne potrcis i ti skupa s uzurbanom rikom. I onda odjednom, iznebuha, vidis velika voda nestaje ti s vidika, pitas se di je nestala, kako ovo, ide, ide, ide, zuri, juri, huji, kad odjednom nema je vise, rez!!? Kad ono.... VUUS!! Voooaaa, ostanes otvorenih usta, velika voda pada u provaliju, odma ti se pripisa od tog zvuka, ispalis od pogleda na veliku silu, oci ti ispadnu od prizora! Onda slikajes ka manijak stalno iste slike (anja kaze slikaji nesto pametno, slikaji pase!), ne znas sta bi od srice, nagomilano negativnih iona u zraku puca te na veselje, paris pripit, smajl ti se zalipi, cerekas se cilo vrime ka blesonja.
Tako smo tu lipili, blesili, setali, blebetali, lipi dan, Ivana posjela Vanju u kolica u neka doba kad je ubrala da joj pada glava bidnoj, Vanja malo zakomila, ja odmorila od gledanja za njom. Ali gust je sve skupa, lipo, travica s jedne, vodurina s druge strane, setali priko mosta na drugu stranu, opet dozivljaj ludnica, dica se valjala po travi, ostala im blatnjave guzice, ono sve prska kako “pada velika vodica” sta vanja kaze. E, dosetali smo i do Tesle, pari majka hrvata kako su ga posjeli, to mi je najbolja fotka, sonja se ogleda u crnom mramoru s natpisom ispod Tesle. Vinko se s dicom vratija do auta zelenim vlakicem sta obilazi okolo-naokolo, dica cila ushicena, nas troje za to vrime lagano setali-blebetali, nasli se svi kraj auta.
Onda se vozili, pratili veliku vodicu za vidit veliki vir (whirlpool) ispod zicare, ali zicara je kanadska, pa se ne mozemo vozikat za malo se isplasit, to cemo ostavit za neki drugi put. I tako to, vodica vamo, vodica tamo, pada, ne pada, ide, stane, elem, mi ogladnili. Ali posto je bila uskrsnja nedilja nista zivo nije radilo, tu smo se vozikali okolo-naokolo dvi ure, ispalili lagano na zivce, cure se prebacile u njihovo auto, pa se Ivana vozila s Perom a ja s njih dvi s Vinkom, na kraju su zaspale u autu cekajuci obid koji doci nece. Jedino di smo se na kraju uspili omrsit je bio skupi steakhouse u Seneca Niagara Casino-u, ali aj bar smo se lipo napapali, mmm, mesina je bila ludilo, mekana, mirisljava, a vino lipo, i gljive, mljac.
Posli je bila lipa setnja povirit slapove u nocnom izdanju, taman malo prohodat da sagorimo puste kalorije i rascistimo glavu od vincine, ali nismo se puno zadrzavali jer je bilo malo frisko. (U njujorku je parilo lito, i po putu isto, a kako smo isli sjevernije, sve ladnije i ladnije, tamo je vec bila friskina, vadi jakete, a po noci pogotovo).
Tu smo se rastali od kanadjana, oni kuci, a mi u motel nanat, komirani svi (osim vanje, naravno).

Drugi dan.

Sutra je opet bio dorucak utabanim stazama, dunkin donuts, kroasani, kolaci, kava, malo trckaranja po suncu isprid, tu sam se cula s mamom na mobitel, skroz neobican dozivljaj, alo di si, evo ja doma na blatinama a sta je s vama, evo mi na nijagari pijemo kavu, smisljamo di cemo dalje, sve ok, gustajte, aj bog cujemo se.
Plan puta je ugrubo dogovoren, idemo doma priko finger lakes, sacemo u motel spremit stvari i odma im rec da nam rezerviraju isti motel na sljedecoj lokaciji, taman cemo u dva dana odradit put do doma da nam ne prisidne opet cili dan se vozit, a usput i jos malo gustat. A Finger Lakes su bas ka prstici duguljasta jezera paralelno poslozena jedno do drugog, a ispod jednog od njih, Seneca lake-a, je Elmira, di smo rezervirali spavanje.
I opet lip dan, voznja uz jezero s puno usputnih pisanja i protezanja nogu, “gore nebo i oblaci, tamo voda, ovde trava i glupe krave” (anjina konstatacija), i na dnu jezera je misto Watkins Glen i Seneca Lake waterfront, tj. pusta zenta i u daljini kucica na kojoj pise na krovu Village Marina bar & grill, eno kalafatica, ajmo rucat, valjda radi. Kad ono je, otvoreno je, nema gostiju, ali navalili su cim smo mi sili, to nam se stalno desavalo di god dodjemo. Sidnes, taman navale. Tu smo gustali, setali vanka po suncu, brodici, more, vjetric, nigdi nikoga, gust. Dosla spiza, a ono dzinovske porcije, na kraju smo vise ponili sa sobom nego sta smo pojili, super, ubili smo rucak i veceru jednim udarcem.
Kratka voznja i eto nas u Watkins Glen State Park-u, to je famozna priroda, sumetina, zelenilo, a odma uz parking su neke lipe ljulje, tu su naravno dica ispalila. Malo trcali po travi, setali po sumi, pekli zamisljeno meso na mnogobrojnim rostiljima posadjenim naokolo po livadi, i u sumrak krenili za Elmiru.
Tamo opet isti motel, sve ka preslikano, auto isprid vrata od sobe, ubacujes stvari, dica trcu naokolo, sunce zalazi, umorni, jedemo ostatke rucka, tamo-vamo isprid sobe-po sobi-po zahodu vatacina, i dica na spavanje, mama i tata jos malo blese u kung-fu film (jedino sta mozes gledat bez zvuka i slova – a tv rudi cajavec pa nema slova za namistit) dok i oni ne popadaju.

Treci dan.

Dorucak klasika, DD je na 5 minuti hoda od motela. Vozikali se nazad, procitala sam naglas cili Zov divljine, zalivala suvo grlo radenskom, Anja i ja smo plakale, Vanja je zaspala na trecem poglavlju, na kraju je bilo razglabanje o odnosu prema zivotinjama i velikim pasjim nepravdama i zlocestim ljudima, 100 puta se u medjuvremenu stali popisat, dica i pero prali auto, rucak je bija super dozivljaj u nekom Ned’s baru, simpaticni cova unutra, valjda barba Ned? I opet svi navalili cim smo se mi smjestili u pustom prostoru, klasika, tu smo se ubili od jica i pica, dica pojila krs sladoleda, i kuci pjevajuci, stigli smo predvecer, iskrcaj, poslozi, razlozi, prilozi, ovo na misto, ovo u skovace, ovo u pranje, nikad kraja krpama i krpicama, elem na kraju cica-mica gotova je prica, dica spavaju, mi sredjujemo utiske, sutra je srida, planiramo putesetvije za krenit u cetvrtak, imamo free do kraja sedmice, moglo bi se jos jednom ispucat aparat i namlit iljadu slova, do tad ajbog.

U BASTI

TESKA PATOLOGIJA

Evo ja se jutros digla u 7 uri iako nisam morala jer nemam skolu danas, praznici su nam. Prosto ne mogu virovat, samoinicaijativno i dobrovoljno sam se digla u cik zore, ovo je vec teska patologija!
Tako sam uspila odgovorit na pitanje koji su umjetnikovi unutrasnji porivi oliti ga motivi za stvaranje(m) umjetnosti (???), obila spatulom visednevne naslage masne skrame sa kuhinjskog poda i tako to, malo zdrave tjelovjezbe uz mahanje krpicama i metlicama okolo-naokolo, i sad sam sva ponosna kako mi je pod bil nakon dugo vrimena, prosto mi je zao ic vanka i odvojit od njega pogled... a klora tako lipoooo mirise, mmmm....
Ali isto moram ove dvi pile naopako odvest na sunce inace cemo sve tri coporativno ispalit na zivce (koliko nas triba bit da bi se mogli nazvat coporom? u punoj vrici, koje zrno zvoni?)
Jos mi je ostalo samo malo bgg (baljezganja o grcima i gotici) i gotova je i ova mora, to se salje, dolazi zeko s bomboncicima za veliku i malu djecicu (i mama bi sine!) i odosmo u putesestvije!
Evo nastala je dicinja cipacina, triba pozurit, odo na ljulje!

Inspiracija?

Pa kad je to meni bija problem?
Nije nego imam par dana za ispisat mali miljun sitnih slova za (najzad!) zavrsni ispit od prve godine pa sam se sva zgrbila to obavit, koristim svaki slobodni momenat, tajming je malo cupav obzirom da sam ja sve zaboravila sta sam ucila (citaj citala) prije godinu dana, tako da sad vrtim po knjigama, listam, trazim - pa se, kad najzad nadjem sta trazim, stalno iznova iznenadjujem mojoj memoriji, tj. neposjedovanju iste.
A za vikend pocinju anjini praznici, posli pero ima sedmicu godisnjeg, planiramo ic na nijagaru, doce nam prijatelji iz kanade "na nasu stranu" (nasa viza istice tacno u subotu, zar to nije nevjerovatno? a novu, svjeze odobrenu, bi bila gnjavaza ic ovde upisivat u pasos, to cemo u zagrebu obavit) - zvali nas u goste, pa je ispalo na kraju kad ne moze brdo muhamedu onda...
Eto novosti.
8 ujutro, brdo pozdravlja, idem jos malo piskarat dok se vanja nije odazvala!
Ali sta bole ledja od pustoga (ne)znanja!

Dakle, di smo stali?

Ajme sve mi u glavi ribe trcu naokolo, odvela sam anju na bus za skolu i legla jos uru vrimena, nisam mogla gledat i sad se svjeze probudila ponovo, nakon burnih snova o gubljenju i sretnom nalazenju mladjeg potomka, uf, srica se ovi put sretno zavrsilo i ja uspila dosanjat pricu do sretnog kraja!
Elem, pazi vako.
Vaske smo odalibali, valja, ipak, najzad i konacno.
U matematiku i dalje blejimo ne bi li se sama rjesila, a posli sastave pisemo samostalno i bez ikakvih problema. Moje metode su na kusnji, uvidjam da mi postaje problem kontrolirat temperamentnog tiranina skrivenog negdi u dnu duse sta dramaticno izranja uvik kad se najmanje nadas.
Plavi 1 smo ponosno i uzorito okolopasali, sad se pcikicki pripremamo za ljubicasti. Moja boja! To ce se valjda dogadjanje zbit krajem 6. miseca, taman prije nego odletimo u toplije krajeve. Doduse tad nece bit topliji ali znamo o cemu pricamo. (Bice manje znojavi, mozemo rec odleticemo u suvlje krajeve).
Vanja raste, izduzuje se, gace od lani nisu vise tisne ali su zato kratke, kosa joj je ka u malog jeza, stalno je oce sisat cim joj mrvu naraste. Al meni je to nadasve drago. I pocela je blebetat na veliko, usta ne zatvara, stalno zvrgolji i zubori, atak na cula, i jos meni njeznim pokretom okrene glavu prema sebi "ovde mama gledat", tako da nema zabusavanja. Ataci su dakle mnogi, nenabrojivi. Ali podnosimo, stoicki, ka i svaki bidni roditelj bezgranicno zaljubljen u svoje dite.
Inace cila gusta ic u vrtic oliti ga "malu skolu" (ako anja ide u veliku, a ona ne moze jer je mala, onda se zakljucak sam namece, tako logicno, ona ide u malu skolu), tako da prva dva dana u sedmici prodju cekajuci sridu, a posli toga jos dva cekajuci vikend. U medjuvremenu je sama samnom, to je ono ocajno i nepodnosljivo vrijeme koje jedva izdrzava nekako uz viziju tih nadolazecih, nadasve ugodnih promjena: srida - vrtic, vikend - anja i tata su kuci.
Pero po starom, lezi, ustaj, diz se, sjedi, izvrsi pa se zali, vojni rok od 7 do 7 svaki dan i vikendom harem od kojega nema di pobic (pa ni u svoju sobu). Uza sve to, jos ovo lito da odgusli solo ucit pa ce zavrsit faks, nevjerovano ali istinito. Ja sam mu vec dala narucit medalju za istrajnost, bice valjda gotova na vrime.
Kupija je novu biciklu, sad je problem kad uvatit moment za uzivat. To ce bit dobra antharem-terapija, samo da prolice odluci ostat s nama, za sad jos uvik vrsi samo informativne posjete, nikako se ohrabrit.
Basta je ovi vikend prvi put isprobana, nakon cile zime zapustenog bitisanja. Uspili smo uru vrimena odradit, taman dok se meso ispeklo, a onda je sunce vec zapalo i led se opet pocea uvlacit u kosti.
Ali naznake buducih radovanja su tu, gusteri su spremni, nova rucka na rostilju izdeljana, skale za uc u bastu kroz prozor kupljene i istestirane, stolice oprane, kantice i lopatice rasute naokolo cekaju nastavak price.
Slijedeca akcija je kupit cvice, travu, sve sta triba i navalit kopat.
Eno vanja me doziva, probudila se, nastavak u sljedecem broju.