Dnevnik jednog Varošanina 2

ponedjeljak, 28.01.2008.

Derbi svih derbija (nogometna utakmica na varoški način)

Objavljeno 31.12.2007.

U tekstu koji slidi svaka sličnost sa stvarnin osobama je totalno slučajna. Autor ovih redaka odgovorno tvrdi kako niti jedan događaj koji se dogodija nije bija stvaran, i sve šta je napisano plod je njegove bujne mašte.

****
Prije nekoliko miseci okupila se ekipa za ić na balun. Njih desetak, ajmo reć četrnajst. Dogovorili su se da će otić igrat balun kraj jedne škole u jednon staron splitskon kvartu. Utakmica koju su odigrali bila je legendarna. Čak su i lokalne novine objavile detaljan izvještaj o ton dvoboju divova. Ja ću naravno vama, dragin čitateljima, prinit cili izvještaj cijenjenog kolege Ede Pecija, ali prije toga želija bi vas upoznat sa svakin igračen, jer ipak se radi o pravin nogometnin zvijezdama, a ne igračima tamo nekog Hajduka ili Dinama.

"Gornja" ekipa
Vratar: Bože (Buro) - "strašan" golman. Iz utakmice u utakmicu sve bolji. Čak se i autoru ovog bloga se povjerija da se sa svakon minuton provedenon na terenu osjeća sve kvalitetnije i opasnije. Također je spomenija da bi rado volija zaigrat u Krilnika i dokazat da nekin igračima (Mateo) tamo nije misto. Inače, refleksi nikakvi.
Ostala četvorka:
Milan - najbolji igrač svoje ekipe. Vođa ekipe. I kad gubi 9:1 viruje da se može pobijedit. Brz. Može trčat do besvijesti šta oće reč da ima kondicije na izvoz. Liva noga slaba.
Mateo - može puno, daje malo, i to samo zbog toga šta loče svako malo, pa onda kad dođe igrat balun, iz njega alkohol isparava ka voda iz vrile teće. Igra u Krilnika. Unatoč nedostatku kondicije ima puno sriće sa balunon. Uvik mu se balun nekako gubavo odbije. U prijevodu Mate Guba.
Lija - ime sve govori. S njin nikad niste načisto. Kad mu se da igrat onda satare protivničkog igrača svojin poznatin košarkaškin faulima. Kad mu se ne da onda uništi vlastitu momčad svojin debilnin postupcima na terenu. Jedan na jedan će vjerojatno falit, ali nemojte se iznenadit kad prođe dva igrača i skine paučinu s branke.
Gvardi - njegovi udarci sa petnajst metara najopasniji zbog broja noge koji je neizmjeriv.. Zna pogodit i rašlje, stative, grede, spojnice, vratara, korner, aut, balkone s druge strane ulice, krov škole.... Nakon njegovih udaraca znalo je bit ranjenih.
Klupa: Krafna - rezervni golman. Totalno nepotriban jer je škovaca. Čulo se na ulici da ga je navodno Asanović tija dovest u Hajduka. Također se čulo da je Asanović tih dana nosija svoje očale na popravak.
Frano - velika nada, dribler. Ima i livu i desnu nogu. Budućnost ne samo lokalnog baluna, nego hrvatske lige. Glup ka tovar, veličina mozga mu se uspoređuje sa smokvon.

"Donja" ekipa
Vratar: Bruno - totalna suprotnost od Bože, a od Krafne da ne govorin. Odlični refleksi. Dobro postavljanje. Velika nada. Dosad najmlađa osoba koja je igrala mali balun sa starijima (Ićo i kompanija) u Parku. Loše ispucavanje, očajan pregled igre. Triba mu po ure da doda balun igraču koji ide u kontru.
Ostala četvorka:
Haso - najbolji dribler, ali to puno ne pomaže jer puno puta ide predriblat jednog te istog igrača. Draže mu je uvalit kroz noge nego dobit utakmicu. S obziron da pleše u Jedinstva nogomet doživljava ka ples, šta je u jednu ruku dobro a u drugu nije. Odlična liva noga. Za desnu ne pitajte.
Mirko - plemenit veznjak, kojemu se ne da igrat obranu, a i ne trči mu se baš puno. Ima jednu sličnost sa Hason. Draže mu je pogodit rašlje sa dvadeset metara ili asistirat za gol, nego dobit utakmicu. Desna noga dobra. Liva još u razvoju.
Koven - varoški Karisteas (njegov najdraži igrač). U prijevodu, ne igra ništa posebno, pa zabije tri gola u pet minuti. Obranu igra kad ima volje, a kad nema onda stoji u napadu i čeka da mu neko doda balun. Liva noga opasna, a i desna nije za bacit.
Šele - odličan tehničar, ali slab borac. Igrač koji razumi igru, ali ga koji put zna uvatit žuta minuta pa dribla nepotribno. Sličan ka i Mate, kad oće može, a kad neće ne može. Priča se da ga redovito motivira ime slavnog nogometaša Davora Burće (Cibali(j)a).

Klupa: Ratko - On i balun dva totalno suprotna pojma. Liva noga nikakva, desna još gora. Svjetski pušač i biciklist.
Zvone - tipičan sebičan napadač. Prosječno u deset napada, dva puta (od toga jedan put slučajno) doda balun suigračima koji se nalaze u izglednijoj situaciji za postizanje pogotka. S balunon može sve, a u obrani je totalno beskoristan.

Sad kad san van predstavija sve igrače, rič prepuštan poznatin splitskin novinama...

****
Split, 1.4.2007. Veli Varoš, stadion kraj Sanaderove škole.
Gledatelja: 3 (Mrle, Tonka, lokalni đanketar).
Uvjeti za igru: na velikoj većini terena odlični osin kraj jednog kornera di je razmazano govno od nekog pasa.

Iz minute u minutu:
Odma dragin čitateljima napominjen da se utakmica igra iz 6 (tribala se igrat iz deset, ali ne bi svi golovi mogli stat u izvještaj pa je, dogovoron, smanjen broj golova), šta znači da se ne igra na vrime, nego tu minute stoje samo za ukras.
0 min. - igrači se još zagrijavaju. Na terenu se trenutno nalaze tri baluna. Ekipe se dogovaraju s kojin će balunon igrat. Rasprava traje po ure. Oće li to?!
(nakon 45 minuti) 0 min. - kapetani momčadi su se konačno dogovorili. Utakmica samo šta nije počela.
0 min. - taman kad je Donja ekipa tribala izvest balun sa centra uletila su dva navijača na teren. Mrle sa sestron dolazi pogledat derbi pa mu se ne da kružit okolo nego ide drito priko terena.
1 min. - utakmica je počela. Donja ekipa se dodaje, a Gornja radi presing.
3 min. - nema još nikakvih prilika...
5 min. - Gvardi sa centra iznenada odapeja bombetinu. Bomba otišla priko trafo-stanice. Sad ćemo se načekat dobrih petnajstak dok se nađe balun.
12 min. - rezervni igrač, Frano, konačno je naša balun. Utakmica se nastavlja.
13 min. - GOOL!!! Donji vode 1:0. Milanov povratni balun za golmana proša je priko noge nespretnog Bure u mrižu.
15 min. - izlazi Buro. Ulazi Krafna. Sad očekujemo ludnicu na terenu.
17 min. - Donja ekipa, osokoljena velikin vodstvon, preuzima inicijativu. Sada je Mirko sa desetak metara opalija desno od gola.
18 min. - GOOL!!! 2:0. Fenomenalna akcija Donjih. Haso predribla Liju i doda za Šelu, koji je iz prve dodaje Kovenu u napadu, koji oči u oči sa Krafnon lagano gađa donji livi kantun. Krafna je prilikom pokušaja obrane udarca nezgodno izvrnija nogu i izlazi s terena.
19 min. - Buro ponovno ulazi.
20 min. - GOOL!!! 2:1. Gornji su se sabrali i odličnin dodavanjen Milana za Gvardija smanjuju zaostatak.
22 min. - fantastična obrana Bože. Nakon kornera, Koven je poluvolejom pogodija Buru u glavu. Vratar leži, i opet će doć do izmjene. Ulazi Krafna.
24 min. - GOOL!!! 2:2. Gornji su se vratili. Nesporazum u obrani, između Mirka i Hase, iskoristija lukavi Lija. Golman Bruno ništa nije moga.
26 min. - GOOL!!! 2:3. Kakav preokret ovde u Varošu!!! Nakon Milanovog kornera, Gvardi je pogodija spojnicu i balun se ponovno odbija do Lije kojen nije bilo teško promašit branku sa 76 centimetara.
Kraj prvog poluvrimena. Momčadi minjaju strane. Gornji postaju donji, a Donji postaju gornji. Ipak imena momčadi nećemo minjat jer bi to izazvalo totalnu zbunjenost i kod samog novinara, a kod čitatelja da ne govorin.
27 min. - Nema odmora. Utakmica se nastavlja. S tribina se čuje poznata pisma od TBF-a. Jedan navijač (Mrle) se očito previše igra s mobitelon.
30 min. - GOOL!!! 2:4. Mate Guba slučajnin driblinzima i odbijancima proša tri igrača i još slučajnijin udarcen pogodija rašlje. Bruno se opravdano ljuti na svoju obranu koja je bila poprilično statična.
31 min. - Mate više ne može. Ipak je sinoć bija u Mastersa na Stavrosa. Kaže da nije puno pija. Ulazi Frano.
32 min. - izmjena i u Donjoj ekipi. Izlazi Koven, ulazi Zvone, koji krasnon minijaturon izbacuje Milana i Liju i, umisto da doda Hasi koji je bija sam na suprotnoj stativi, sebično puca i promašuje cilu branku.
33 min. - GOOL!!! 3:4. Mirko iz kornera zabija golčinu. Zapravo, triba priznat da je ubacija balun na tri metra od branke, ali je Krafna fenomenalnon intervencijon izboksa balun u vlastitu mrižu, pod gredu.
34 min. - GOOL!!! 4:4. Lija nepotribno napravija prekršaj na desetak metara. Haso bez problema pogodija donji desni kantun jer je živi zid bija očajno postavljen. Krafna je glavni krivac i ponovno izlazi. Buro je opet na terenu.
38 min. - Mali Frano odličnin driblingon izbacija nekoliko igrača i nesebičnin dodavanjen uposlija Liju čiji udarac Bruno skida bez problema.
40 min. - GOOL!!! 5:4. Ponovno preokret. Šele je odlično proša po desnoj strani i ubacija za Zvonu koji lagano plasira balun u mrižu. Buro je očito negdi spava.
42 min. - Gvardijeva bombetina oćešala gredu i odbila se u jedan vrtal. Opet ćemo čekat balun.
47 min. - Frano pronalazi balun i govori da se probija. Znači li ovo prekid utakmice?!
48 min. - Balun ipak nije probijen. Utakmica se nastavlja.
49 min. - Boži zvoni mobitel. Derbi se opet prekida. Izgleda da Buro mora doma. Krafna ulazi.
50 min. - sada se na tribini nalaze samo dva gledatelja jer je lokalni đanketar uteka.
51 min. - GOOL!!! 5:5. Ljudi moji je li to moguće!?!? Krafna je ispuca jedno govno od baluna i slučajno pogodija rašlje protivničkog gola. Bruno ništa nije moga jer mu je sunce tuklo drito u oči pa ništa nije vidija. Šteta šta to njegovi suigrači ne svaćaju, pogotovo Mirko koji je bisan ka ris.
55 min. - Kakav je ovo kaos na igralištu! Haso je iša opalit balun, ali je udrija u Gvardijevu nogu. Prvi je razbija nogu, a drugi, u padu, povuka Liju. Lija se skuca zajedno sa Gvardijen skuca po betonu. Tri teške ozljede. Izgleda da se nazire prekid.
57 min. - Prekid utakmice. Hasi je noga demolirana. Nema ništa od plesa u Tučepima večeras. Lija je nekako uspija razbit nogu i bit će dva tjedna out. Gvardi se uspija nekako izvuć bez ozljeda.

Fantastična utakmica. Šteta šta nije bilo više gledatelja. Ipak nadamo se da će u sljedećen dvoboju ovih giganata bit više ljubitelja nogometa.
****
Ka šta san napomenija na kraju, svaka slučajnost sa stvarnin likovima je slučajna i svi događaji su samo plod mašte autora ovih redaka.

Sve najbolje u novoj godini želi van autor ovog dnevnika uz želju da i dogodine ovaj blog bude "živ" i puno više posjećeniji.

| Komentari (0) | Print | # |

Od Božića do Velog Varoša

Objavljeno 27.12.2007.

Božić je proša. Za većinu Hrvata bija je isti ka i lani. Jedina je razlika bila u tome šta se ove godine još više trošilo i to i ovaj put (ka svake godine) rekordno. Mi Hrvati jednostavno volimo trošit. Svake godine toliko potrošimo love po glavi stanovnika da skoro svaki put uđemo u Ginesovu knjigu rekorda. Uopće ne razumin naše ekonomiste koji nan cilo vrime govore kako ćemo bankrotirat, kako tribamo manje dizat kreditea i više štedit, kako smo previše zaduženi... Nije mi jasno kako možemo bit previše zaduženi kad se itamo sa parama ka navijači sa bengalkama za vrime najžešćih derbija bilih i modrih. Ljudi, ostavite nas na miru! Pustite nas da trošimo! Da smo siromašni, štedili bi, ali pošto smo ovako bogati, moramo se i mi malo razbacivat sa novcima. To šta će nan se ova rasipnost kad tad obit o glavu, nema veze. Ionako se neće nama obit o glavu, nego će buletu platit naši praunuci...

****
Jutros me za prijatelj s faksa Ante da se nađemo.
- Alo, di si?
- Evo me doma.
- Aj, oćemo se nać.
- Može, a di ćemo?
- Budi u ton kafiću, u deset ipo, i nemoj kasnit.

Doša san točno u uru koju smo se dogovorili. U kafiću je bilo sve puno mada je radni dan. Ali u nas je uvik sve puno. On je već sidija i čeka. Ante ima običaj nekoliko sati dnevno provodit po kafićima. Vjerojatno je čovik obaša sve žive kafiće u gradu i okolici. Svaki put kad bi neko na faksu spomenija neki kafić u kojen je bija, uvik bi se Ante javija sa rečenicon:
- Bija san tamo. Nije loše.
Koji god kafić da se spomene, njemu tamo nije bilo loše.

- Opet si zakasnija, a jesan ti lipo reka u koju uru da dođeš... - "pozdravlja" me uvik po iston običaju, mada ja skoro nikad ne kasnin. Pokazujen mu uru na mobitelu. 10:31.
- Onda, Ante, kako je?
- Dobro je... A reci mi, šta ti jučer nisi tija ić s nama gledat onaj turnir Četri kafića?
- Nije mi se dalo. Bija san umoran.
- Bilo je prejako. Bija je i Rakitić.
- Znan, čuja san. Nego, ništa mi ne spominješ Božić. Cilo vrime si nan govorija kako jedva čekaš Božić, kako ćeš se natuć spize ka prase...
Ante gušta jist spizu. Taj čovik dnevno satare ogromne količine različite hrane. I šta je najtragičnije, uvik je gladan.
- Nije bilo loše. Prvo san na Badnjak maznija bakalarčića, a na Božić san udrija na meso. Mada, odma ću ti reč, nisan se baš nešto posebno ubija od hrane. A ti, čujen da opet ideš na djetu?
- Ja? Odakle ti to? Kad san ja to bija na djeti. Otkad nas je Ićo (profesor tjelesnog) počeja gazit na tjelesnon, uopće neman namjeru skidat kile. Uostalon, ne triba mi...
- Normalno da ti ne triba. Tribaš jist više, a ne razmišljat o mršavljenju.
- Iman sasvin normalnu kilažu za svoju visinu.
- Koliko imaš kila?
- 77.
- Malo ti je to. Ja san se prije tri dana mirija i iman 86 kila.
- Normalno kad si veći od mene.
- Šta ćete popit? - pojavija se iznenada konobar. Sva srića.
Ante je uzeja capuccino, a ja sok.
Pričali smo još dobrih po ure o svemu i svačemu, a onda je mene štufalu.
- Iden ća.
- Ma di ćeš prije?! Tek je jedanajst i kvarat.
- Ne da mi se više stat ovde. Cili san se usmrdija od ovog dima. Zaželija san se friškog zraka.
Otiša san do Varoša. Računa san bit će nekoga gori u Parku. Normalno da nije bilo nikoga, osin puste dičurlije. Tek nakon petnajstak minuti pojavili su se Lija, Koven i Gvardi. Govori mi Lija, čin me vidija:
- Sinoć smo bili u Mastersa. Koven je bija prvi put.
- Ozbiljno?
- Je. Bilo je veselo.
- Oli ste se opet "stukli"? - kad mislin "stukli", onda mislin da su se nalili ka letve.
- Jesmo malo. Ali triba si vidit Matu u ponediljak navečer. Toliko je bija očajan, da je u crkvi molija svakoga da ide sa njin u Mastersa na Halida Bešlića. Vidi se da čovik nije odavno loka.
- Bože moj koje su ovu pijandure - mislin se ja. - Još ovi ostali i ne piju tako često, ali Mate. Taj čovik je teški alkoholičar. Mogu mislit šta će bit za pet-deset godina ako nastavi ovin ritmon. Lipo san mu prije dva miseca reka da je pretjera, i da triba stat na balun, a ne tri puta tjedno stuć se ka letva. Normalno da me nije obadava. Još je mislija da se zafrkajen.
I sad kad dobro razmislin, vidin da se u Parku okuplja ogromna ekipa alkoholičara. Šta će tek bit kad počnu ova dica izlazit vanka? Sve me je straj da će Park za koju godinu izgledat ka komuna za alkoholičare...

S obziron da san počeja pisat o crnin temama, iden ća, da ne napišen još koju grubu besidu.

Zdravi i veseli bili...

| Komentari (0) | Print | # |

Oće li taj ZERP?

Objavljeno 15.12.2007.

S obziron da u zadnjih nekoliko dana naš blog.hr na momente nije radija kako triba, odnosno nije radija uopće, nisan bija u mogućnosti napisat nijedan post. Naravno da svaki put kad san tija napisat novi post, server nije radija, a kad nisan iman vrimena za pisanje, onda je server radija ka podmazan. Ipak, nakon nekoliko uzaludnih pokušaja pisanja, uspija san danas doć do riči.

Tema mog današnjeg posta bit će, svima poznati, ZERP. Smatran da ja, ka Hrvat, iman pravo iznit svoje mišljenje o tome. Gleda san preksinoć Otvoreno s Mislavon Bagon i, blago rečeno, zgadilo mi se šta san gleda.
U prošlon postu spomenija san da je jedan od razloga zbog kojih mi se gadi plaćat rtv pristojbu bila činjenica šta nan HRT konstatno (vjerojatno uz pritisak države) nameće tu šugavu EU ka svetinju u koju mi, pod bilo koju cijenu, moramo uć. Tako je i preksinoć šjor Bago konstantno nabija na nos političarima i „stručnjacima“ (pa i gledateljima) činjenicu da ćemo puno izgubit ako budemo toliko „glupi“ da uvedemo taj ZERP. Političari i stručnjaci su, također, bili dovoljno glupi da u nijednoj situaciji nisu imali čvrst stav, pa prosječan čovik više nije zna ni šta je ZERP, a još je manje zna ko bi tu zapravo triba donit taj famozni ZERP.
- Jeste li vi za ZERP ili za pregovore? – pita Bago nekog lika iz SDP čije me ime ne zanima.
- Pa čujte, mi kao stranka smo donili odluku o sporazumu između Hrvatske i EU o ZERPU…
- Ma pitam vas, jeste li vi za pregovore ili za ZERP?
- Ne mogu ja bit toliko konkretan…
Pa čekaj ako ti odnosno vi političari ne možete bit toliko konkretni ko bi onda triba bit konkretan? Predsjednik Mesić je tu još najjači.
- Gospodine predsjedniče, šta vi mislite o situaciji oko ZERP-a? – pita Mesića jedan novinar.
- Ja sam za to da se donese odluka koja će zadovoljit obe strane…
Ako to govori predsjednik onda šta bi triba mislit prosječno glup stanovnik Hrvatske. Jadna ti je država u kojoj je predsjednik probija na mozak. To bi bilo isto kada bi pita kapetana Hajduka, Tudora, šta misli o nadolazećoj utakmici između Hajduka i Dinama:
- Pa mi ćemo učinit sve da rezultat zadovolji obe ekipe.
- Ali i jednima i drugima triba pobjeda?
- Znan, ali mi ćemo sve učinit da jedni i drugi budu zadovoljni.
Pitan ja vas, dragi čitatelji, ko je ovde lud?
Ja nisan sigurno, a za vas ne znan.
Iako ne razumin šta će nan sve donit, ja san donošenje ekološko – ribolovnog pojasa, jer mi je puna kapa slušat kako nan Slovenci i (posebno) Talijani, kradu ogromne količine ribe, odnosno love. Ribari govore da nan Talijani godišnje izlove 300-400 miljuna eura ribe. 400 miljuna! Još kad se uzme u obzir koliko ribe uvozimo, onda se ne triba čudit šta nan dug raste ekstremno brzo.
I umisto da budemo toliko pametni pa da koju kunu uložimo u razvoj ratne mornarice i našin jadnin brodogradilištima damo da grade ratne brodove kojima će branit naše more i topit bandu koja upada u naš teritorij, mi se karamo oko činjenice da se ZERP, ako se i donese, neće moć provodit. Normalno da se neće moć provodit kad nan se mornarica sastoji od dva kajića (od kojih je jedan na vesla a drugi na jidra) i podmornice koja ne može zaronit dublje od tri metra i stat bez zraka više od deset minuti. Čak san čuja da imamo neki malo bolje opremljen brod, ali taj navodno propušta vodu na jedno misto, pa nije poželjno da se vrti po Jadranu ka mona zbog toga šta bi par mornara onda moralo sićevima izbacivat more.
Zamislite, da se slučajno taj brod pošalje na remont, da se popravi. Ma kakvi, oli smo poludili trošit pare na to?! Ko će dat novaca za to?! Potribnije je iz Kine naručit još pedeset tona čačkalica i bar 100 tona šibica. Puno je važnije uvest dvadeset vagona krumpira jer mi ionako nemamo uvjete za proizvodnju svojih. A da ne govorin o uvozu mandarini, jabuka, poma, grožđa, vina… za kojih također nemamo uvjete.
I sad kad sve to čujen, sve mi se čini da mi ne živimo na Mediteranu, nego se sigurno nalazimo negdi između Islanda i Kanade. Možda živimo na Grenlandu. Tamo ne postoje nikakvi uvjeti za proizvodnju. Šteta šta mi opet nije jasno zašto je ovako toplo. Možda je to od globalnog zatopljenja?
Sto posto, jer prije nekoliko godina nije bilo ovako vruće.

U nadi da ćemo donit taj ZERP, do sljedećeg puta, zdravi i veseli bili.

| Komentari (0) | Print | # |

En ti tv pretplatu i onoga ko ju je izmislija!

Objavljeno 07.12.2007.

Danas, taman oko ure ipo dok san bija u sobi, čujen kako neko zvoni na vrata. Nisan iša otvorit, nego je to učinila starija sestra. Normalno, nije prvo pogledala ko je, nego je, onako smantano, odma otvorila vrata. Obično u takvin situacijama kad se čovik najmanje nada i kad je totalno nespreman, pojavi neko nepoželjan. U ovon slučaju isprid vrata doša je čovik za naplatit tv pretplatu. Misecima ranije govorija san materi i ocu da nećemo plaćat pretplatu onin lihvarima, jer toga nigdi u svitu nema. Uostalon htv-ov program je toliko loš da se na njemu i nema šta posebno gledat. Ipak svi ti čvrsti stavovi kako nećemo plaćat pretplatu, pali su u vodu, nakon šta je moja sestra nepromišljeno otvorila vrata čoviku. Nakon kraće rasprave između njega i mog oca propale su sve nade da ćemo gledat televiziju mukte. Čak je tribalo platit i za prošli misec.
Iznervira san se. Nikako mi ne ide u glavu zašto svaki stanovnik ove zemlje mora plaćat pretplatu zato šta ima televiziju u kući. Oli ta šugava televizijska kuća ne zarađuje dovoljno od reklama? Po cili dan samo reklame. Znaju trajat po deset minuti. Kad god pribacin program sa jednog na drugi, uvik neke reklame. Još mogu razumit Novu i RTL koji ionako žive isključivo od reklama, pa onda šest uri dnevnog programa ispune sa tv shopon i sličnin glupostima, ali HTV nikako.
Uostalon, šta je to dobro na hrvatskoj televiziji šta bi mi tribali plaćat?!
Skoro pa ništa.

Po cile dane nabijaju nan na nos politiku i puste svađe između HDZ, SDP, HSP... Ko je od njih najpopularniji, pa oće li koalirat, oće li sastavit vladu, oće li Glavaš na slobodu... Onda, nabijaju nan non stop tu gadljivu Europsku uniju. Nikako ne mogu svatit šta je u njoj dobro.
- Jeste li sigurni da ćete radije proglasit ZERP i na taj način usporit pregovore, ili ćete radije nastaviti pregovore na način da odgodite ZERP? - pita Bago nekog političara iz HSS-a. Znači važniji su tamo nekakvi pregovori od činjenice da nan Talijani i Slovenci masovno kradu ribu iz našeg mora. Nemamo dovoljno ribe za naše tržište pa uvozimo još više iz inozemstva i dug je sve veći. Ali ne, Bago i HTV nan nameću Europu ka svetinju, ka nešto di se mora uć, ka misto di nas čeka blagostanje. Svako malo rade neke emisije o pozitivnin stranama ulaska u EU, a nikad još dosad nisan vidija emisiju o tome zašto ne bi tribali uć u EU. Bojin se da opet ulazimo u nekakvu Jugoslaviju i to u stilu "ka guske u maglu". Bidan Radić, sto posto se privrće u grobu kad je vidija šta činimo od svoje samostalnosti.
Normalno, mi plaćamo pretplatu i za gledanje takvih emisija di nan se nameće Europa i NATO ka jedine svitle točka u budućnosti Hrvatske.

Idemo dalje. Ne triban ni spominjat da je program totalno neprecizan. Nikad ništa na vrime nije počelo (osin dnevnika).
Nekidan san iša snimit Predatora (film od Schwarzeneggera) i namistija san da mi stavi snimat u 23:26 iako je na teletekstu pisalo da će počet u 23:28. Počelo je 23:24. Ispalija san na živce. A čak se znalo događat da bi na teletekstu pisalo kako je upravo nešto počelo, a ono reklame još traju.
I za to plaćamo pretplatu.

Sportski program je isto ispod svake kritike. Sportovi su poprilično "ravnopravno" zastupljeni. Tako nogomet možemo gledat u 95% slučajeva, a ostale sportove u 5% slučajeva. Još bi i moga prić priko te nepravde, jer mi je balun najdraži sport, ali kakav je to balun koji mi gledamo. To su direktni prijenosi između Međimurja i Dinama ili između Hajduka i Slaven Belupa. Nakon prijenosa možemo uživat u emisiji HNL koja detaljno promatra sve sudačke pogreške. Jedina svitla točka je Liga prvaka. Međutin, "Peticu" ne možemo gledat. Nju su ukinuli iz nekog debilnog razloga. Više ne prenose ni košarkašku Euroligu osin kad Cibona igra doma. O NBA da ne govorin. To san zadnji put na HTV-u ugleda prije četri godine. Vaterpolo i rukomet možemo pogledat samo kad igraju reprezentacije ili kad igra Jug protiv Mladosti i kad Zagreb igra u Europi. Druge sportove neću ni spominjat, a šta je najžalosnije, Željko Vela (urednik sportskog programa) se hvali kako imamo najbolji sportski program u regiji. Ako virujete u njegove izjavu onda pogledajte bosanski FTV, pa ćete vidit šta je sportski program.
Naravno, i za prijenos HNL moramo plaćat pretplatu.

Ipak moran ih i malo pohvalit. Redovito prikazuju kvalitetne filmove i serije. Šteta šta su to sve, uglavnon, reprize repriza. Tako svi oni koji nisu sedamnajsti put pogledali Ljubav u zaleđu, ili koji žele po deveti put vidit šta se dogodilo nekon debilu iz O.C.-a, to mogu vidit na HTV-u.

Zabavni program je ipak "najzabavniji". Na "Plesu sa zvijezdama" se vjerojatno utuklo nekoliko miljuna i do kraja će se utuć još toliko, ali nema veze jer narod je zadovoljan. Narod gušta gledat zvijezde kako plešu. I to kakve zvijezde! Nikolina Pišek, Luka Nižetić (kad bi umisto njega plesa Vinko Coce još bi se isplatilo pogledat), Lana Jurčević... Sve zvijezda do zvijezde. Puno toga su učinile u životu pa se zato i smatraju zvijezdama. Šteta šta ja ne znan šta je to Nikolina postigla pa da je zaslužila da se smatra zvijezdon ili po čemu su to Lana i Luka odjedanput postale takve face zato šta su otpivali pet pisama koje nisu nešto naročito. Npr. Gibboniju (istinskoj zvijezdi) nije tribalo gubit vrime na takve monade.
Ne triban napominjat da i zato moramo plaćat pretplatu.

Moga bi još puno toga napisat, ali neman volje, a ionako mi je post već dovoljno dug, pa ću onda napisat ipak dvi riči pohvale.
Goran Milić. Da nema njega i njegovih interesantnih (bez navodnika) dokumentaraca stvarno bi molija Boga da ukinu HTV.

****

Znan da san bija subjektivan. Također, znan da će me puno čitatelja napast zbog ovoga šta san napisa, ali boli me briga. Puna mi je kapa šta moran plaćat nešto šta ne gledan, a još me više nervira šta se to u nas prihvaća ka nešto normalno. Boli me briga za tih 69 kuna koliko košta pretplata, ali stvar je principa, i budite sigurni, kad se počnen samostalno živit u svojoj kući i kad buden ima svoju familiju, neće TV pretplata uć u moju kuću.

| Komentari (0) | Print | # |

Već smo prvaci svita

Objavljeno 03.12.2007.

Prije nego šta priđen na temu ovog razgovora, želin se zafalit izvjesnoj osobi (kojoj ne znan ime) koja je na nagovor moje sestre napravila ovaj fenomenalan dizajn.

A sad, idemo na posal. U današnjoj Slobodnoj Dalmaciji na naslovnoj stranici: "Otvorena vrata sve do polufinala". Naravno, misli se na ždrijeb koji je održan jučer u Švicarskoj, i koji nan je (navodno) bija poprilično naklonjen. Ajde neka, baš mi je drago. Austrijanci ne valjaju ništa, i njih ćemo prigazit u prvih pet minut. Nema veze šta su domaćini, jer najslabije su rangirana momčad od svih sudionika Eura. Nijemci ne igraju u nekoj naročitoj formi, a mi, uostalon, protiv velikih rijetko kad podbacimo. A Poljaci, ma kojeg to oni imaju igrača? Jedino in je poznat onaj vratar Dudek, ali poznat je po kiksevima.
Ovo nisu moja razmišljanja nego razmišljanja prosječno glupog Hrvata, koji (misli da) dovoljno prati nogomet, ali o njemu nema pojma. Pod prosječno glupe ljude mislin na sve one osobe na koje utječe prosječno kretenska vijest u novinama ili na televiziji, internetu.
Nije mi jasno po kojen su kriteriju tzv. "nogometni stručnjaci" uspili zaključit da nan je otvoren put do polufinala. Ja to nikako nisan moga razumit.
Prvo igramo sa Austrijancima. Oni su po rangu najslabiji, ali to u ovon slučaju ništa ne znači, jer su domaćini i njihovi navijači će in dat dodatan motiv da iznenade favorite. Uostalon baš zato šta nisu favoriti, nemaju imperativ da prođu skupinu, i zato će igrat puno opuštenije. Također, vjerojatno će imat i malu (vrlo malu) pomoć sudaca, jer svima je u interesu da domaćin (koliko god bija loš) prođe u drugi krug.
Nakon te utakmice, igramo sa Poljacima. Poljaci su se (ka i mi) prošetali kroz kvalifikacije, i to isprid jednog Portugala (koji je u najmanju ruku jednako jak ka i Engleska), Srbije i Finske (koje nisu slabije od Izraela). Šteta je šta to "nama" očito nije dovoljno, pa se i dalje na Poljake gleda, ka na momčad treće kategorije.
I za kraj ostaju Nijemci. Po rezultatima, igri na velikim natjecanjima i igračima, spadaju među najveće favorite. Protiv Nijemaca virujen da nećemo podbacit, ali također virujen da će Nijemci proć skupinu, baš zato šta su oni Nijemci. Ne ponašaju se arogantno ka Englezi, ne gledaju podcjenjivački na svoje protivnike nego ih detaljno skautiraju i onda, kad je najpotribnije, pobjeđuju.

- Ma daj, ne pričaj gluposti! - reka mi je prijatelj jutros na faksu, kad san mu iznija tih nekoliko razloga zašto nan je skupina poprilično teška. - Njemački nogomet nije ka šta je nekad bija. I sam znaš da in je liga u zadnjih nekoliko godina dosta oslabila. A ovi Poljaci su još lošiji od Nijemaca, a Austrijance ne triba spominjat. Već u prvon poluvrimenu uništit ćemo in sve nade za prolazak u četvrt-finale.

Eto, sad ja ispadan teški pesimista. Ne smatran se pesimiston (dapače, veliki san optimista), samo nastojin bit objektivan i objasnit da na Euru ima najmanje deset reprezentacija koje s pravon se mogu nadat da će bit prve, i da nije tragedija ispast iz skupine u kojoj se nalazi domaćin i treća reprezentacija sa prošlog svjetskog. Uostalon mi još moramo dokazat da smo zgazili Engleze zato šta smo dobri, a ne zato šta Englezi imaju očajnu momčad.
Evo, npr. pogledajte Dinamo. Prošli su Ajaxa. Po meni, totalno neočekivano, ali dobro se sićan da san onda govorija da baš sad Dinamo (kad je uša u Ligu UEFA) mora dokazat da je proša zbog kvalitete a ne zbog lošeg protivnika. S obziron da se Dinamo nalazi prid ispadanjen, čini mi se da je ipak Ajaxova kvaliteta "kriva" šta su ih modri iznenadili.

Zato ljudi, budimo pametni i nemojmo dizat euforiju i očekivanja. Jer, ako se (nedaj Bože) dogodi nekakav nesritni splet okolnosti i ako uvatimo npr. samo jedan bod, oćemo li onda tražit ostavku Slavena Bilića?

| Komentari (0) | Print | # |

Sprdačina od kutka

Objavljeno 2.12.2007. u 23:55.

Upravo u ovon momentu kad počinjen pisat ovaj post na TV Dalmacija završila je jedna od najboljih sportskih emisija na Balkanu. S obziron da velik broj stanovništa ove regije prati tu emisiju i da je ona poprilično poznata među gledateljstvon, nisan ima namjeru spominjat njezino ime. No, kako svugdi ima cukuna koji ne znaju ni ko in glavu nosi (a kamoli kako se zove tamo nekakva sportska emisija), a s obziron da nekoliko takvih čita ovaj dnevnik, ipak ću spomenit ime te cijenjene emisije. Bili kutak! Da, Bili kutak. Vi cukuni se sad sigurno vatate za glavu i govorite: "Ajme, kako se nisan sitija!", a vi ostali se samo smješkate i čudite kako još postoje ljudi koji ne znaju o ćemu ja sad govorin/pišen.
Dakle, Bili kutak je kutak u kojen se u govori o balunu. Točnije, govori se o najpoznatijen svjetskon nogometnon klubu, Hajduku. U četrdesetak sadržajnih minuti, kroz program možemo pogledat sve golove i akcije iz zadnjeg Hajdukovog susreta. Šteta je šta Bijeli trenutno igraju tako loše da zapravo nema puno golova i akcija. Ali eto, kad nema golova, ima reklama, koje uredno popune dvadesetak minuta Bilog kutka, a to van je po emisije.
Nakon zgoditaka Rubila, Damjanovića i Pandže, pribacujemo se na izjave trenera i igrača nakon utakmice. Normalno da to nije ni približno slično ka u zapadnin (bogatin) klubovima koji imaju vlastite tv programe koji traju skoro 24 ure dnevno, i čiji program uredno poprati sve utakmice prve i druge momčadi, juniora... U Bilon kutku nema onih "pravih" konferencija za novinare ka u Barci ili Arsenalu, di trener sidi na jedno, a dvadesetak novinara na drugo misto, i onda lipo novinari postavljaju treneru jedno po jedno pitanje,a trener u miru odgovara. Ovde, kod "nas", trener sidne na neku bidnu katrigu, tri novinara mu nabiju mikrofon pod nos, i onda počinje analiza. Ako se pobjedilo (šta je rijetkost) onda je jedna priča:
- Igrali smo dobro. Igrači su se držali dogovora. Odlično smo stajali na terenu...
- Šta kažete na pogodak Damjanovića? Fenomenalno je pogodija sredinu branke.
- Pa čujte, Damjanović je pravi momak. On se strahovito trudi na treninzima. Puno trči i ide po sve balune koje nabijemo priko ograde. Drago mi je radi njega šta je postiga taj gol. To će mu sigurno podignit samopouzdanje u sljedećin utakmicama.
- Narednu utakmicu igrate u gostima protiv Cibalije. To je, ka šta je svima poznato, tradicionalno teško gostovanje za "bijele". Možemo li očekivat tri boda?
- Da, da, svakako... Mi smo Hajduk, i mi protiv svakoga idemo na pobjedu. Tako ćemo se postavit i u sljedećoj utakmici.
- Oće li bit kakvih promjena u odnosu na sastav iz prošle utakmice? Primjećen je vidljiv umor kod nekih igrača nakon dvadesetak minuti igre.
- Sigurno... Vidite, nama ovaj ritam subota-subota, teško pada. Takav raspored je poprilično iscrpljujuć. Sigurno ću prominit Rukavinu i Cernata i stavit Bartolovića i Andrića. Također ću izvadit Hrgovića i Damjanovića koji su prije misec dana imali reprezentativne nastupe. A šta se tiče Tudora, njega ću isto odmorit jer se žalija na laganu ozljedu palca na livoj ruci.

S obziron da su češći porazi (i remiji) od pobjeda, onda uvik gledamo ovakvu priču:
- Nakon još jedne razočaravajuće utakmice, razmišljate li o ostavci?
- Iako mi je ovo tek prva utakmica za kormilon Hajduka, hrabro ću odgovorit. Ne razmišljan o ostavci. Mi idemo dalje i ne predajemo se. Ja čvrsto virujen u ovu ekipu, i vidin da se u njoj krije neviđen talent i potencijal. Uostalon porazi su sastavni dio sporta.

Nakon toga na red dolaze igrači. Mirko Hrgović:
- Kapetane, ovaj put niste imali dovoljno sriće za pobjedu..
- Ovaj je, je... Pa, ovaj, mi smo se borili... i, ovaj, njima je sudac malo pomaga, ovaj... kad me onaj povuka za dres, ovaj, nije svira penal, ali, ovaj, nije samo tu ukra, ovaj, ovaj ili onaj, ne, ne ovaj.......
- Hvala kapetane, a evo sa nama je i strijelac jedinog pogotka za Hajduk u prošloj utakmici, Sablić (na televiziji se vidi kako se kamera miče i u daljini pokazuje Sablića kojemu je frizura još mokra od tuširanja). Gorane, reci nan nešto o utakmici.
- A šta ću govorit? - došaptava se igrač sa voditeljen.
- Ma pljuni dvi rečenice. Reci kako niste imali sriće... - šapće nervozno voditelj (inače voditelj ima dvista kila i drobinu sa kojon zakrči cili hodnik di izlaze igrači, pa mu onda nijedan igrač ne može uteć).
- A, da. Pa nismo imali sriće, ali život ide dalje. Moramo se izvuć iz rupe u koju smo upali i ja virujen da ćemo već u sljedećoj utakmici dat svoj maksimum i iskupit se za ovu lošu igru, a virujen ako damo svoj maksimum da nema straja...

Kad prođu sva ta zanimljiva pitanja (i još zanimljiviji odgovori), slidi kratka stanka i počinje još jedan blok reklama. Nakon propagandnih poruka, dolazi najgledaniji dio emisije, tj. stručni komentar velikog trenera Stanka Poklepovića - Špace. Kad Hajduk pobjedi onda ovako počinje stručna analiza:
- A Špaco, moramo počet sa tradicionalnin pozdravon: lipo je bit Hajdukovac.
(Naravno, ako se izgubilo, onda se ovaj detalj ne spominje.)
- Je, je, slažen se s vama i virujen da će nan u narednoj budućnosti bit još draže šta smo Hajdukovci jer smatran da je prid ovon momčadi svitla budućnost.
Ovo je, sićan se, govorija kad je doša Krešić doša za trenera. Sljedeće tri utakmice smo izgubili. Toliko o budućnosti...
- Onda Špaco, dobro smo igrali.
- Jesmo, rekao bih, taktički besprijekorno....
I tako drobe njih dvojica pet minuti i kad završe, opet se pribacujemo na reklame, ali kratko, samo tri minute, jer slijedi najnapetiji dio - nagradna igra.
Pekara Babić već nekoliko godina vjernin gledateljima, koji zovu na automat i odgovaraju na debilna pitanja, dodjeljuje škartoc u kojen se nalazu tri krafne, kvarat kruva, i dvi zdrobljene krempite.
- Evo sa nama je ovde cila familija - počinje voditelj, kraj kojeg stoji otac sa obrijanon glavon, očalama za sunce, i dvoje, troje dičurlije. - čiji je najmlađi član, Ante, dobija ovu lipu nagradu. Njegov otac je vjerojatno veoma ponosan i on sigurno vodi svoju dicu na utakmice, je li tako?
- Naravno. Svaku utakmicu smo na Poljudu. U zadnjih pet godina nismo propustili nijednu.
- Tako je. A ti, Ante, za koga navijaš?
- Zla Ajdluka... - čuje se neki zvuk, jer maloga se ne vidi, s obziron da se valja po podu.
- Bravo Ante. Evo ti ovaj škartoc. Ti ćeš sto posto izist sve šta je unutra, jel tako?
- ........
- A je li voliš kolače?
- Voljin...
- Eto, toliko za danas, poštovani gledatelji. Do sljedećeg puta, zdravi i veseli bili.

Također, do sljedećeg posta, zdravi i veseli bili.

| Komentari (0) | Print | # |

Đir po Velon Varošu

Objavljeno 26.11.2007. u 19:35.

Svi oni koji sinoć nisu bili zainteresirani za praćenje cirkusa zvanog izbori, nisu imali šta posebno pogledat na našoj televiziji. Na prvon programu izbori, na RTL-u i Novoj isto. Jedino na drugon programu je bila nogometna utakmica, ali s obziron da su igrali Juventus i Palermo, to me još manje zanimalo jer talijanska liga mi je jednako napet ka i izbori.
I već kad san odlučija kako ću ić ranije leć, jer se moran rano dizat na faks, zvoni mi mobitel. U deset uri navečer malo ko me zove, ovo je vjerojatno Mrle. Gledan na mobitel. Mrle je. Na prvi momenat nisan se tija javit jer me je ovaj već nekoliko puta zva da idemo učinit đir po gradu. Njemu je deset uri pravo vrime za izać iz kuće. A miljardu puti san mu lipo objasnija da više nije lito pa da se čovik može u po noći vrtit po rivi. Zaladilo je, mrak pada već u pet uri i ljudi su poslin deset sati doma (osin ako ne banče po Mastersu i Metrou). Pametan čovik nema se namjeru smrzavat po ovon vrimenu.
- A to je moja ura. Ne da mi se ranije ić vanka - pravda se on i uporno nastavlja po svome. Nedavno san čuja da su vidili Šelu i njega kako điraju priko Bačvica. Izgleda da jedino Šele ima sa njin volje pješačit.
I da nastavin. Zove me Mrle i ja se ipak javljan:
- Ako me zoveš za vanka, neću. Moran se dizat ujutro.
- Ma nije... Nego, slušaj. U ponoć manje dvadeset na drugon porgramu je dokumentarni fil o Velon Varošu...
- Znan. A kakav je to dokumentarac?
- Govorit će ti o Senjskoj, Križevoj, Matejušci, Kamenitoj...
- Dobro, fala šta si me podsjetija. Da mi nisi reka bija bi skroz zaboravija...
- Reci mu da snimi! - javlja se neki glas u pozadini. Ovo mu je sto posto mater. Sto posto in je Mrle reka da mogu snimat priko kompjutera, odnosno da iman tv karticu.
- Dobro je. Snimit ću. Ništa se ti ne brini.
Sve san skužija. U prvi momenat izgledalo je da je sve slučajno ispalo. Ka ono Mrle zove da mi reče da pogledan dokumentarac, a onda mater tobože slučajno uleti da ne bi bilo loše da ga snimin. Onako usput.

Ipak, nisan požalija šta san snimija. Zna san da je moj Varoš najlipši, ali opet san se oduševija koliko je lip. Sve pare ovoga svita da bi samo da se mogu vratit živit u staru kuću u Senjskoj koja se nalazi deset metara prije početka skalini za prvu vidilicu, odnosno na kantunu Reiće i Palmine ulice. Znan da taj stančić u kući ima jedva trideset kvadrata i znan da sad živin u modernon stanu (i to tri puta većen od onog u Velon Varošu) u Brodarici i iman svoju sobu. Ali opet, onaj gušt, onu lipotu Velog Varoša niko ne može platit.
Dokumentarac je odličan. Savršeno je prikazana sva lipota svake kalete. Čak i neke poznate osobe su prikazane. Npr. Neno, lokalni škovacin. Čovik ima love ka škovaca u kontejneru i baš zbog toga, on sponzorira sve važnije sportske događaju u kvartu. Na jednoj snimci mogli smo ga vidit kako, u škovacinskoj majici i sa skupocjenin saton na ruci, razgovara sa lokalnon pijanduron. Ispa je fenomenalno. Ka prava zvijezda. Da Goran Višnjić vidi s kin ima posla odma bi ga zva u Hollywood. Našeg Nenu jednostavno ljube kamere.

Ipak, žaj mi je šta nisu prikazali Šenoinu ulicu i naš svjetski poznati Park, ali vjerojatan razlog ne prikazivanja takvih scena je veliki broj parkiranih auta. Zamislite da npr, kamerman snima lipu kamenu kućicu sa pitarima punin cvića, starin zelenin škurama, a onda u pozadini čujemo prđenje auta koje pokušava izać iz ulice.
Moran se dotaknit i samog naslova "Kroz Veli Varoš" koji i nije loš, ali ja bi isto stavija "Đir po Velon Varošu" jer to mi zvuči puno lipše, splitskije.

I za kraj, moran se dotaknit politike i baluna.
Za ovo prvo ću reć kako me uopće nije briga ko će od ovih mafijaša pobjedit jer sve su to ista govna. Ionako nisan iša na izbore i gubija vrime na gluposti.
Ovo drugo me puno više zanima od politike. Moran napomenit (s obziron da svi znate koga smo izvukli u kvalifikacijama za Svjetsko prvenstvo u Južnoj Africi 2010) da se slažen sa našin izbornikon Bilićen koji je reka kako je ova skupina teža od prethodne. Drago mi je šta je to reka jer unatoč činjenici šta smo među deset najboljih reprezentacija svita, niko nan ne garantira da ćemo se prošetat u kvalifikacijama. Šta mislite da će nan Englezi unaprid pripustit prvo misto u skupini. Sad će tek bit napaljeni ali i opasniji jer nas više neće podcjenjivat. No, bez obzira na to, virujen da ćemo ih sve zgazit jer ipak smo dokazali da smo bolji od njih. A ako bude sriće, možda se opet dogodi da "braća" Slaveni pomognu (u ovon slučaju) Ukrajincima da prođu dalje.

| Komentari (0) | Print | # |

Četri miljuna izbornika i Mrle

Objavljeno 24.11.2007. u 16:22.

Ako mislite da je euforija pala, nakon pobjede nad Englezima, onda niste u pravu. Normalno da više ne slavimo po ulicama (nismo to ni radili), ali osjeća se još (pre)velika euforija u zraku. Očekivanja su ogromna. Po gradu čujen samo priče u stilu "Šta san va ja uvik govorija, zgazit ćemo Engleze" ili "S ovon igron ne gine nan polufinale". Šele je otiša još dalje, pa san ga jučer čuja kako govori:
- Ako ovako budemo igrali, sto posto ćemo bit prvaci.
Ne triba se čudit šta on to govori. On inače minja mišljenja ka bičve. Do jučer je govorija kako će nas Englezi na Wembleyu razbit, samlit, u papar pritvorit.
Ovo lito smo sve karali baš oko te stvari. Lipo san njemu i Mrli reka kako je odličan rezultat ako uopće izborimo plasman na Euro i da nije sramota ispast iz skupine. Normalno da to njima dvojici nije dovoljan uspjeh.
- Jadna ti je ekipa koja je bila prva u kvalifikacijama a ne prođe skupinu. - govorija mi je Šele.
- Bolje je da ne ide uopće na velika natjecanja ako nisu u stanju proć prvi krug. Ja se uopće ne bi ljutija da ne uspiju u kvalifikacijama kad znan da ne bi ništa postigli na Euru ili svjetskon. I vidit ćeš, ako odemo na europsko, uopće se neću nadat nekon uspjehu dok tamo ne pobjede nekoga bar dvi reprezentacije. - obećava mi je Mrle.
Snimija san tu cilu njihovu priču na mobitel. Sad ću in to s gušton nabijat na nos, jer oni su sad najeuforičniji. Po njima dvojici već smo prvaci svita i okolice.
- Ljudi moji, to još ništa ne znači. Ima devet miseci do europskog. Puno toga se još može pokvarit. A šta ako nan se ozljedi koji bitan igrač?
- Ma kakvi. Di će se to nama dogodit. Ne može Bilić falit. Uostalon, on je stvorija ovu reprezentaciju.
Ovako, nažalost, vjerojatno razmišlja bar pola Hrvatske. I šta će se dogodit ako naš izbornik, nedaj Bože, ne uspije proć skupine? Od nacionalnog heroja doć će do državnog neprijatelja broj jedan. Normalno da danas na to niko neće pomislit, vjerojatno će neki pomislit da san probija na mozak, da pišen gluposti. Uostalon, vidit ćemo. Budućnost će pokazat. Samo neka Bilić prođe skupine, pa će valjda sve bit dobro, osin ako ga ne počnu napadat šta ne stavlja nekog drugog igrača umisto nekog trećeg.
- Još kad dođe Kalinić. Njega bi volija vidit isprid Olića u momčadi.
- Ma koji Kalinić?! Prije bi stavija Mandžukića.
Sve sami izbornici, četri miljuna izbornika. Svi bi mi tili vodit reprezentaciju. Samo kad ćemo svi doć na red? Još je i dobro šta izumiremo, jer da nas se više rađa za petsto godina ne bi svi došli na red.

*****
Pričali smo prije skoro misec dana Mrle i ja oko ovog mog bloga/dnevnika. Govorija mu je da mu nije baš drago bit onako medijski eksponiran ka šta je bija na mon blogu. Nakon one priče o vespi, posta je zvijezda i izvan Velog Varoša. Ja san mu tada reka da ću ga u budućnosti ipak manje spominjat u dnevniku. Dogovorili smo se da ću stavljat samo one interesantne razgovore koje čitatelje mogu nasmijat. Ovu subotu je bija jedan....

Danas, oko dvi ure, vraćamo se Mateo, Gvardi i ja iz Varoša. Idemo doma. Mrle sa nama. Taman dok smo prolazili, doli kraj kazališta, govori nan Mrle:
- Evo, ovdi san ja uša... - pokazuje nan na ulaz od "Konstruktora" koji se nalazi dva metra od ulaza u dućan od Wonder Tradea. - ...kad san iša kupit dvd-ove.
- Ozbiljno? - pitan ga ja.
- Je. Ulazin unutra. Pitan ženu na ulazu: "Molin vas, di je ovdi Wonder Trade?". Ona me blido gleda, a ja ništa ne razumin. Pet minuti je ona meni objašnjavala da san falija vrata. "A momak, triba si uć tri metra niže. Falija si ulaz. Ovo ti je zgrada od Konstruktora"
Isprid pustog svita, ka najveći redikuli, krepavali smo od smija.

*****
Maloprije san pogleda zadnjih dvadeset minuti utakmice Zagreb-Hajduk. Gleda san je iz čistog razloga šta nije bilo ničeg drugog na televiziji, a usput san ručava. Bijeli su uspili dobit dva crvena kartona i primili su samo jedan gol. Šteta šta nisu zabili i koji gol, kad su već bili tu na terenu. Ma bit će valjda drugi put bolje, samo da ne dobiju više od dva crvena sljedeći put. Stvarno tribamo bit zahvalni Bogu šta imamo ovako moćnu reprezentaciju, jer da je nemamo, vjerojatno ne bi gledali balun.

Toliko za danas...

| Komentari (0) | Print | # |

Ljudi moji, je li to moguće?!

Objavljeno 22.11.2007. u 12:28.

Iskreno rečeno, mislija san ovaj post napisat još sinoć. Ali sinoć, bija san prevruć, sritan nakon pobjede, da nije postojala mrvica šanse da ću šta pametno, objektivno (koliko mogu objektivno) napisat. Sinoć san bija toliko euforičan da san nas već vidija ka prvake Europe, svita, svemira...
Nada san se da ću bit ladnije glave ujutro, kad se probudin (diga san se ima pet minuti), jer, ka šta svi znamo, jutro je pametnije od večeri. Nisan skoro ništa "pametniji" i "ladniji" nego sinoć ali ipak moran napisat ono šta mislin i (valjda) znan o sinoćnjoj utakmici. Proć će najmanje tjedan dana dok se totalno razbistrin, ali nema potribe da toliko dugo pati moj dnevnik....
U startu, bit ću totalno iskren u pogledu mojih očekivanja kako ćemo ostat sa bahatin otočanima. Neću se sad pravit generalon poslin bitke. Virujte mi da bi ovo isto napisa da smo izgubili ili ostali neriješeno. Samo šta bi puno više (vrlo vjerojatno) ogadija suđenje, koje jučer nije bilo na nivou.
Dakle, nakon šta smo ih satrali u Zagrebu, govorija san godinu dana kako ćemo ih razbit i u Londonu. Ne zato šta san mislija da smo mi neka nogometna sila (šta sad jesmo), nego zato šta san vidija da Englezi ne valjaju. Unatoč tome opet nisan očekiva da se Englezi neće plasirat, jer to je takva "velika" nacija, da oni jednostavno moraju ić na Euro. Bar su me njihove (ali i izjave ostalih svjetskih stručnjaka, pa i nekih naših) izjave u to uvjerile.
U subotu, kad smo izgubili od Makedonaca, nisan bija uopće razočaran rezultaton i igron, jer nisu postojali nikakvi uvjeti za utakmicu. Teren je bija očajan. Bija san ljut šta smo mi morali igrat na onakvoj kaljuži, blatu, i bija san poprilično ljut na UEFA-u jer je ista forsirala da se utakmica odigra kad je planirano. Npr. nije forsirala Srbe da odigraju utakmicu sa Azerbajdžanon, koji su je lipo i odgodili. Ali dobro, znan da mi imamo nikakav utjecaj na UEFA-u, bez obzira šta Marković govorija.

Danas (četvrtak ujutro), kad gledan iz ove perspektive, pet dana od subote, zaključija san da se ono sinoć vjerojatno (da ne napišen definitivno) ne bi dogodilo da nismo izgubili u Makedoniji i da Rusi nisu izgubili u Izraelu. Zašto? Prvi i glavni razlog je taj šta su naši bili toliko motivirani da se iskupe za poraz. Sićan se Bilićeve izjave poslin subotnjeg poraza kad se prid tv kamerama nastoja suzdržat da ne pukne od ljutnje i frustracije. Ipak je puka i reka da jedva čeka utakmicu na Wembleyu. Jedva je čeka da naši igrači pokažu šta znaju. Drugi i ne manje bitan razlog je taj šta su Englezima ostale neke šanse da ispadnu. Zbog toga su bili toliko priplašeni (pogotovo u obrani). Bez obzira šta su nas uvjeravali da su bolji od nas, to na terenu ni u jednon momentu nisu pokazali. Svaki put kad bi naši došli na četrdeset metara od gola, zavladala bi panika u njihovoj obrani. Uostalon svi ste vidili akciju za naš drugi gol. Pet engleskih branića protiv Eduarda i Olića. Tri igrača gledala su Eduardo dok i je lomija onin dodavanjen, a Ivica je samo dovršija fenomenalnu akciju.

A sad, neka se vratin na početak utakmice. Nekoliko sati uoči utakmice, iskreno rečeno, nisan se nada da ćemo ih pobjedit iz čistog ekonomskog razloga koji je govorija da će Engleska (ali i UEFA) izgubit najmanje milijardu funti ako gordi albion ne ode na Alpe. S obziron da se UEFA već dokazala ka organizacija kojoj je najvažnije da napuni kesu. Zna san da će naši pružit fenomenalnu predstavu, ali ovakvu stvarno nisan očekiva.
Sama taktika naše momčadi bila je nevjerojatno postavljena. Bilić je zna da će Engezi svojin dubokin i užasno dosadnin dugin, visokin balunima ić na onog košarkaša Croucha. Izbornik je zna da se njihov napad jednostavno može zaustavit ako se ne dozvoli da Crouch spusti balun Gerrardu ili Lampardu. Crouch je u nekoliko navrata čak i uspija spustit balun na vrh šesnajsterca ali taj potez nije ima efekta jer naša "prednja" obrana (N. Kovač, Modrić, Srna i Kranjčar) jednostavno čistila te škovace. Nakon šta bi uzeli balun, jednostavno bi krenija kontra-napad. Balun je iša na (za Engleze) prebrze Srnu, Eduarda i (pogotovo) Olića, koji su pravili takav nered na njihovoj polovici. Drugi gol, šta san već spomenija, pravi je primjer. Također slična se akcija dogodila kad je Olićev čuvar, na dodavanje Modrića, pogodija vlastitu spojnicu. Bilo je tu još nekoliko situacija koje sad nema potribe spominjat, ali zato postoje tri bitne stvari koje moran napomenit.
Prva stvar su Bilićeve izmjene. Fenomenalno je pogodija koga triba zaminit, odnosno koga triba uvest u igru. Kod rezultata 2:2, izvadija je Eduarda. Moran priznat da san bija iznenađen. Pa di ćeš njega vadit? Nikad ne znaš kad će bljesnit. Poslin je izvadija i Kranjčara, uša je Pranjić. To me pogotovo iznenadilo. Znan da je Pranjić solidan igrač, ali opet san mislija da nije on kalibar za tako velike utakmice. Normalno da san u oba dva slučaja bija totalno u krivu. Pranjić je asistira Petriću, koji je savršeno pogodija drugi kantun sa dvadeset metara.
Druga stvar, odnosno čovik, je Ivica Olić. I ja san spada u onu većinu koja ga je nemilice gadila i napadala. Bilić je ima neizmjerno povjerenje u njega i hrabrost da ga konstantno stavlja u ekipu. Na kraju je i reka da bi svi oni koji ga ubuduće budu napadali tribali završit u pritvor. I to je istina, čovika smo dosta gadili, vrime je da ga malo i pohvalimo. Činjenica je da Olić ima pamet osušenog kaktusa, istina je da puno puta trči ka muva bez glave. Ali također je istina da taj isti Olić ton iston trkon, velikon brzinon i požrtvovnosti kompenzira sve svoje nedostatke. Od sada pa i ubuduće, za mene je Olić klasa ipo. Pa čovik ipak igra u Bundesligi i to u jednon od najjačih klubova Njemačke.
Treća stvar, koju san mora spomenit, su navijači. Mi definitivno imamo najbolje navijače na svitu. Ma koji Grci, Turci, Srbi, Bosanci.... Njihove "paklene" atmosfere su ništa prema našima, jer mi još nemamo ni jedan poraz na domaćin stadionima u službenin utakmicama. A to je, po meni, više nego dovoljan pokazatelj.

I za kraj, moran komentirat svakog igrača:
Pletikosa - siguran, neke teške balune savršeno je vata/boksa. Kod dva gola nije moga ništa.
Ćorluka - fenomenalan, neprelazan. Njega i bolji igrači ne bi prišli, a da ne govorin engleski. Dobro je reka Vučević da pari da ima 500 utakmica u nogama. Za ovu poziciju smo mirni bar deset godina. (pozdrav Liji!)
Šimić - siguran, bez kikseva.
Šimunić - malo je zapliva u nekin situacijama, ali on je takav igrač. Pravi tehničar. Milijardu puta je svojin balunima (koje nije napamet nabija) pokrenija kontre.
R. Kovač - Kad bi igra u Borussiji kako igra za reprezentaciju, bija bi najbolji stoper Bundeslige.
Srna - odličan i u obrani i u napadu.
N. Kovač - kad je bilo najpotribnije bija je pravi vođa na terenu. Odradija najteži dio posla. Prisika mali milijun baluna.
Modrić - koliko je bija loš u prvon poluvrimenu toliko je bija nezaustavljiv u drugon.
Kranjčar - prvo poluvrime nezaboravno. Zabija golčinu za pamćenje.
Olić - Pritrča je kilometre. Ostavija je ne srce, nego i bubrige, jetru, rebra na terenu. Igrač utakmice.Ovo mu je možda i najbolja utakmica za "kockasti" dres, ako zanemarimo onih dvadeset minuti protiv Talijana na svjetskon 2002.
Eduardo - dugo ga nema, pa onda eksplodira. Klasa za sebe.

Petrić - igračina ipo - golčina ipo.
Pranjić - dokaza da je kalibar za velike utakmice.
Rakitić - nije ima šta pokazat, ali mora je stiskat Carsona (vratara), jer je ovaj u više navrata izlazija na četrdeset metara od gola i u miru nabija balun.

Bilić - Vrhunski vodija momčad, napravija je prave izmjene u pravo vrime. Najzaslužniji za pobjedu. Jednostavno legenda! Čovik bi triba bit predsjednik države, jer je pravi primjer kako se poštenin radon dolazi do uspjeha.

Sudac (ime i prezime nebitno) - definitivno najgori akter na terenu jer je onakvin idiotskin penalon vratija Engleze u život.

Toliko od mene, nadan se da vas nisan razočara sa svojon subjektivnošću.
Idemo na Alpe!!

| Komentari (0) | Print | # |

Umisto naslova

Objavljeno 19.11.2007. u 22:39.

Gledan ovu glupu televiziju i divin se kretenskin idejama naših "dragih" političara. Prvo nas je do prije par dana Sanader maltretira sa onin "Idemo dalje!". Ne razumin di bi mi to tribali ić, ali dobro... Onda nas je u đir ponovno uvatila ta ista Sanaderova stranka sa "kapetanon hrvatske reprezentacije" i njegovin pametnin besidama. Ajde, sve to san nekako uspija probavit, ali onda se tu uspija i ubacit HNS sa svojin anketama u kojiman tobože pitaju "slučajne" prolaznike za koga će glasovat. Ne triban ni spominjat šta su odgovorili. Žalosno je šta u polovici tih reklama ti slučajno odabrani birači nemaju pojma zašto će glasovat za Ćaćića. Neki su bili toliko duhoviti i rekli "kak' je Ćaćić baš zgodan...". Za puknit od smija. I za kraj, ka šlag na tortu, uletija je SDP (ka odgovor HDZ-u) sa svojon bakicon koja ima devet banki na leđima, živi u Hrvatskoj i, unatoč tome šta ne živi najbolje, voli svoju zemlju. I njezina "mlađa" sestra koja je nedavno navršila devedesetu isto voli ovu zemlju. Zbog toga šta one vole Hrvatsku, one će također izać na izbore da bi spriječile Niku Kovača i ostalu dijasporu da odlučuju umisto nje.
Zamislite, naprimjer, da je seljačka stranka izašla sa sličnon reklamon: "Ja san Stipe iz vlaške. Živin nikako. Tu i tamo se nađe za bokun pršutića i prst vina. Volin svoj komad vrtla i moj brat Šime isto. I sad zamislite da na izbore ide moj rođak Jozo koji se obogatija u Njemačkoj. Kurbinon sinu neću dat gušta i zato ću i ja izać na izbore..:"
Probajte, također, zamislit da su pravaši (kojima ustaštvo nije strani pojam), u suradnji sa HDZ-on, jer oni su ipak desničari, uletili narodu sa malo ekstremnijon tematikon: "Ja san Ante Pavelić. Živin u Argentini u egzilu već pedeset godina. Volin svoju zemlju unatoč tome šta me tamo traže zbog par bezveznih zločina. Volija san je prije još više jer je bila nezavisna. Moj kolega Vlatko (Maček) također. I sad neki misle da mi, ustaše, nemamo pravo glasa..."

Moga bi ovakve idiotarije pisat do besvijesti. Pitan se je li kojen od političara pala koja od ovih "ideja" napamet. Vjerojatno je, ali da su snimili ovakvo nešto, popušili bi izbore u startu.
S druge strane, stvarno ne razumin šta ti isti političari misle kad snimaju te reklame. Vjerojatno se nadaju da će opet nagovorit malog čovika da glasa za njih. Šta je najžalosnije vjerojatno će i uspit. Nevjerojatno koliko ljudi je još zatucano sa pizdarijama koje uopće nisu bitne za napredak ove države.
Npr. moja ekipa na faksu (ali i iz bivšeg razreda) uglavnon će dat glas HDZ-u jer nedajbože da daju glas onin komunjarama. Oni su uživljeni u izjave tipa: "Za dom" ili "Bog i Hrvati". Guštaju slušat Thompsona i Škoru. S druge strane nije in mrsko otić u Metroa i tamo se propit uz pisme Cece i ostalih četničkih cajki. Jebiga, oni su ipak prave Hrvatine, vole svoju zemlju, a šta je najbitnije i pravi su vjernici. Navrate na misu do dva puta godišnje. Tu i tamo će ukrast koju kunu kad se ukaže prilika. A Bože moj! Ljudi moraju osigurat svoj život i život svoje dice. Uostalon uvik se mogu ispovidit. I kad prođu izbori onda će isti ti ljudi, dakle većina, opet srat po vlasti kako je sve prodala strancima, kako je korumpirana, kako se nema posla, kako je sve živo opet poskupilo, a plaće ostale iste.
Da se odma razumimo, na ovon blogu neman namjeru promovirat nijednu stranku. Sve mi se apsolutno jednako gade. Kad bi me pitali je li mi draži HDZ ili SDP, to bi bilo jednako ka da me pitate koji mi je klub draži, Partizan ili Crvena Zvezda. Uopće me nije briga koja će od ove dvi stranke (ne virujen da neka treća može nešto postić) opet doć na vlast, jer sve je to isto govno, samo drugo pakovanje.
"Govno bilo, govno ostalo. Samo šta će ovo još više smrdit." reka je picaferaj u Velon mistu.
Uostalon dosta je bilo politike, jebe me se za politiku. Iden pisat o vedrijin i puno zanimljivijin stvarima.

Prije nekoliko dana kupija san (neću napisat da san skinija s interneta jer to je protuzakonito) novi album od TBF-a, Galeriju Tutnplok. Upočetku san bija razočaran s pismama, jer mi je Mrle, koji je vjerojatno među prvima dobija (dobija, ne kupija, nikad ništa nije kupija) taj album, toliko nahvalija taj album, da san ga jedva čeka nabavit. S obziron da san ima ogromna očekivanja, dogodilo se neizbježno, razočara san se. Ipak nakon šta san posluša cili album četri-pet puta, ipak mogu reć da i nije loš. Toliko o tome...

Prošli vikend, naši reprezentativci, izborili su europsko nogometno prvenstvo. Velika je to stvar za naš balun. Nadan se da ćemo nešto napravit u Austriji i Švicarskoj, ali ako ne uspiju proć skupinu, NEĆU bit razočaran. Svaka čast Biliću na rezultatu. Drago mi je da smo dobili još jednog vrhunskog trenera koji će nas promovirat po cilon svitu. Međutin, nervira me šta se onaj debil Štimac i pizdun Ćiro sad prave pametni pa tu istu pamet prodaju priko televizije i pizde o tome kako triba vodit reprezentaciju. Niti uru vrimena nakon utakmice sa Makedoncima, Biliću su postavili ultimatum da mora doć bar do polufinala na Euru. Stvarno mi ne ide u glavu kako su ovi s HTV došli do njih, pa su ih zvali da komentiraju balun. Ovaj drugi, stari senilni redikul, sere takve gluposti. Vidi se da je triba završit u staračkon domu prije pet godina. Onog prvog, mlađeg, cukuna jednog, neću uopće komentirat, jer koji to čovik može sebe zvat nogometnin stručnjakon i onda govorit kako je Liga 16 najbolji put za oporavak naše lige. Jebiga, takva smo mi država. Svak govori drugome kako triba radit, ali zato ga boli neka stvar šta svoj posal ne radi kako bi triba.
Toliko za danas, aj bog.

P.S. Ako su moji Varošani mislili da ću opet pisat zgode iz Velog Varoša, onda su se gadno razočarali. Uostalon moraju mi dat i pravi razlog da pišen o tome. Pa neću valjda svaki put pisat kako smo sidili u Parku, pričali gluposti, nabijali balun, učinili sa Mrlon đir po gradu, i otišli doma. Sa takvin interesantnin pričama ja bi skroz probija na mozak, a da ne kažen kako bi to utjecalo na moje čitatelje.

| Komentari (0) | Print | # |

Neću politiku u moju butigu!

Objavljeno 14.11.2007. u 20:17

Ljudi natirali ste me! Evo počinjen pisat! Dva šugava, dosadna tjedna nisan riči napisa i odma sa svih strana napali su me moji virni čitatelji koji su željni novih besidi. Ekipa iz Velog Varoša još ne pila toliko, ali moje "kolege" s faksa toliko su me danas (i jučer i prekjučer) satrali u mozak da neman više živaca da slušan pitanja u stilu: "Kad ćeš napisat novi post?", ili "Oli ti je kompjuter crka?".
- Nije mi crka kompjuter, nego internet zapinje, ide presporo... - lažen, samo da me ostave na miru.
- Popravi ga. Ionako se uvik fališ da znaš popravljat kompjutere...
Jebiga, nisan ja kriv kad ne znan šta bi pisa. A šta ću pisat kad se ništa nije dogodilo... Zapravo, lažen, dogodilo se puno lipih (bolje rečeno grubih stvari) stvari, samo ih nesmin reć, ali evo ja ću se ipak udostojit podilit svoja iskustva sa čitalaštvon.
U petak, prije desetak dana, bija san cili krvav, izranjavan, deboto mrtav. Ako ste se ponadali da su me Gracin i Ivo ispribijali zbog tekstova u kojin san ih vriđa na ovon blogu, onda ste se uzalud unaprid veselili. Razbija san se na - balunu. Da, točno ste pročitali. Skuca san se na igralištu kraj škole Marjan. I šta je najgore, niko od protivničkih igrača nije krivac za moje ozljede. Prvi put, razbija san se kad san iša pridriblat Gvardija, pa san se ka najjadnija kurba složija po betonu jer san pa priko baluna. Izdera san kolino, ali isto san nastavija igrat balun. Nije prošlo pet minuti i opet san pa priko baluna na način da san iša prisić dodavanje, ali jednostavno nisan uspija stić balun nego ga samo nekako dotaknit. Da nisan pa na lakat (i dobro ga nabija), slomija bi kičmu. Uostalon znate, kako poslovica kaže: srića prati hrabre. Pitan se šta bi bilo da nisan bija hrabar (koliko san zapravo moga bit hrabar u ton momentu) i da nisan ima sriće. Ljudi bi me tri dana skupljali po igralištu. Normalno da san, u drugon padu, izdera dlan live ruke, i to tako duboko, da san vidija kost svoje šake. Na terenu san ostavija po kila šta mesa, šta kože. Odma san se osjeća nekako lakši, iako mi se taj momenat tako mantalo da nisan zna di hodan.
Fala Bogu, kad san stiga doma, mater me je zakrpala.
Inače, prijatelj mi priča da on kad se razbije, redovito ide kod cure, koja (ako je prava, ne neka sponzoruša) ga njeguje ka kralja.
Usput, moran napomenit, kako se tog kobnog dana, i moj rođak Bruno, zajedno sa Gvardijevon biciklon, zabija u teška željezna vrata. U prvon momentu nije se znalo ko je više strada, ali nakon nekoliko pokušaja vožnje bicikle, ustanovljeno je da je bicikla totalno demolirana. Rođaku skoro nije bilo ništa, samo je razbija ruku, malo je i leđa polomija, a i glavon se zakačija za neko željezo, ali to je sve... Ipak je on pripadnik one prave vlaške race. Njima da sikire padaju po ulici ni kišobran ne bi bija potriban.
Zbog ozljede, pet dana san jedva hoda, a ruku nisan moga micat. Naravski, bilo je nemoguće sist za ekran i napisat dvi rečenice. Jedino san moga igrat menadžera (šta san i činija), jer je za to dovoljna jedna ruka (sva srića da san razbija livu ruku).
Tih dana uglavnon san sta doma. Gleda san glupu televiziju na kojoj jedino novo šta san moga vidit bile su kretenske predizborne reklame. Zgadi mi se život kad vidin Sanadera, Milanovića, Pusićku, Đapića, Ćaćića... kako se cerekaju u kamere i obećavaju uvik ista sranja. Kurbine sinove tribalo bi striljat. Banda lopovska i nije zaslužila ništa drugo. Najviše su me razočarali naši sportaši. Kovač me nije toliko iznenadija, on je ionako uvik bija teška seljačina. Međutin, ne mogu virovat da su se jedan Ivanišević, Balić, Metličić mogli ovako prodat. Prije su mi bili najveće legende, sad mi se sve više počinju gadit. Dinamo, npr. me nije toliko razočara, jer oni mi se i prije toliko gadili da mi se jednostavno više ne mogu zgadit. Isto mi je bilo drago vidit u Slobodnoj da i jedan Guela, Sammir i slične Hrvatine žele glasovat za "naš" HDZ. Tako će jedan Etto (reka u novine da još ne zna ko je bija Tuđman) moć konačno naučit da naš prvi predsjednik nije bila nekakva manekenka i da Rojs nije bija Mussolini. Čudi me jedino da se nisu još iz Hajduka javili, jer tamo ima Hercegovaca na bacanje. Mogli bi ih izvozit. Kad bi svakog prodali za deset kuna, vjerojatno bi bili bogatiji od Dinama. Šteta šta se takve izvozne ofenzive nije još sitila naša draga uprava na čelu sa Fiorentinijen i Šurjakon.
Normalno da ne triban spominjat da neću ić na izbore. Ić ću jedino na faks na koji san, uostalon, i iša redovito dok san bija polomljen.
Zato me tri dana nije bilo u Velon Varošu, i odma su me zvali:
- Šta je? Di si? Kad ćeš doć u Park?
- Kad ćeš mi donit onaj DVD?
- Aj kvragu i ti i DVD!
Presta san se javljat. Isključija san mobitel. Ali opet, vrag mi nije da mira pa san sutradan odma otiša u Park. Četri dana bez da posjetin moj Veli Varoš, vjerojatno bi probija na mozak. Jebiga, ipak san ja varoško dite. Ova Brodarica nije me i vjerojatno me nikad neće impresionirat. Jeva čekan zvršit faks i onda se odma vraćan u Veli Varoš.

Eto sad kad san ponovno napisa post koji, nadan se, nije bija loš, nastavljan sa pisanjen. Sitija san se da iman toliko toga napisat, ali jedino će bit problen nać vrime za to, ali snać ću se ja nekako.

| Komentari (0) | Print | # |

Kad kiša pada u Splitu

Objavljeno 31.10.2007. u 22:39.

Ljudi moji, kakvo je ovo šugavo, gnjilo vrime došlo. Otkad smo u nedilju makli vrime jednu uru u nazad, oblaci iznad Splita, nisu se pošteno raščistili. Dosadna kiša svaki dan pada. Evo na primjer sinoć. Pljusak je opalija oko jedanajst uri navečer. Poslin je prestalo i ja san samo molija Boga da sutra ujutro, kad buden iša na faks, ne padne kiša. Normalno da je padala. Ja, ka i uvik, nisan nosija lumbrelu. Ne volin nosit lumbrelu. Ne nosin je već skoro tri godine i to iz više razloga.
Jedan od razloga je vitar. Otkad mi ju je zadnji put bura slomila na sedamnajst dilova, odusta san sa kupovinon nove. Nije to vrime ka u normalnin krajevima lipe naše (koji nisu uz more), pa da kiša pada lipo, okomito. Ne, ovdi kiša pada u svin smjerovima, jer se vitar svako malo minja. Taman ti zapuše u facu i ti držiš kišobran put naprid, tako da ne pokisneš i dok hodaš izgledaš ka vojnik koji se pokušava probit do neprijateljskog položaja. Ne prođu ni tri sekunde i vitar promini smjer. Zapuše ti u leđa, u kičmu. I dok u onoj brzini čovik pribaci lumbrelu na ramena, jugo okrene s istoka. S obziron da nijedan čovik ne može znat sa koje će strane vitar zapuvat (jer nije vidovnjak), kišobran se slomi, raspadne. Takve san i ja sriće. Redovito su mi pucale žice od lumbrele. Interesantno da čoviku, koji ide pet metara isprid mene, nikad nije pukla nijedna. On uvik ima neki novi kišobran, koji bi i najžešći tornado izdrža. Također, on uvik ima neku kurbanjsku sriću, da nikad ne upadne u lokvu. Gleda isprid sebe, u pod, i uvik pazi da ga ne smoču dvi kapi vode. Pazi da ne fleka gaće. S obziron da gleda u pod, nikad ne gleda oće li on sa tin svojin kišobranon ranit koga. Boli ga neka stvar za to, i mogu van reć da, po meni, čovik ima pravo. Zamislite da se on možda smoči, da upadne nogon u lokvu. Nema veze šta je jednoj babi skoro iskopa oko. Jebiga, život je opasan, svak se triba brinit za sebe. Nećemo valjda pazit na takve sitnice ka šta su oči. Kada su nan oči ikad kruva dale.
Moj problen je šta ja nisan takav. Kad iden po gradu sa kišobranon uvik pazin da s njin ne taknen kojeg prolaznika. Ne daj Bože da se to dogodi, jer ako se dogodi, ovi će skočit na mene, izbeštimat će mi sve po spisku, pritit će mi policijon...
Drugi razlog, moga ne nošenja lumbrele, je taj šta bi se, skoro svaki put kad bi je nosija, nakon po ure razvedrilo. I tako bi se znalo dogodit da nosan lumbrelu po gradu, a nebo vedro, vrime sunčano, toplo. Ne volin to. Zapravo gadi mi se vidit čovika sa lumbrelon u ruci dok ostali svit nosi očale za sunce.
Lumbrela mi se gadi. Odavno san sam sebi obeća da je više nikad neću nosit. Nema veze šta san u zadnja dva tjedna četri puta iskisa. Jebe me se šta san se i priladija. Ozdravit ću, a ionako mi ovde živimo na jednon od najsunčanijih mista na svitu, pa tih oblačnih dana i nema toliko.

Inače, sinoć je počela NBA liga. Prošlo je godinu ipo dana otkad san se uživija u košarku. Balun mi je i dalje najdraži sport, daleko izvan konkurencije, ali košarka, odnosno NBA liga, nalazi se na drugon mistu. Otvaranje nove sezone počelo je, po našen vrimenu, u dvi ure ujutro. Normalno da meni vrag nije da mira, da kasnije pogledan snimku prve utakmice. Mora san gledat uživo prijenos. Izdrža san do četri ure i vjerojatno bi izdrža još duže da me nije glava počela bolit. Otiša san leć, i spava san sve skupa tri ure, jer san mora otić na faks. Jedva san probdija to jutro koje je bilo puno dosadnih, uspavljujućih predavanja. I sad, umisto da san popodne odspava koju uru, sa Kovenon san otiša gledat Hajduka na Poljud.
Moran se pohvalit da odavno nisan gleda goru utakmicu. Hajduk je igra protiv Cibalije. Prid tisuću sretnika, odnosno debila koji gube vrime na pizdarije, bijeli su odigrali hrabru utakmicu i uspili su sačuvat bod u Splitu. Cibalia, koju su nekad zvali i "Div iz Vinkovaca", odigrala je poprilično loše. Čak je uspila i prokockat vodstvo od 2:1. Jedino šta je pohvalno za goste je gol za 1:1. Postignut je u 57. minuti kad je Torcida upravo slavila svoj 57. rođendan. Dakako, domaći navijači su taj poklon, neočekivano, dočekali zvižducima i mnogobrojnim beštimjama. Hajdukovi navijači ipak su dobili pravi poklon u obliku najveće Hajdukove internacionalne zvijezde, Marisa Verpakovskisa, koji je izjednačija u 85. minuti. Taj gol šokira je gromoglasne gostujuće navijače (njih sedamnajst), čiji su povici tijekom susreta, odzvanjali Poljudom. Stvarno je nejasno kako je svjetski poznata vinkovačka obrana dopustila ostavit samog Marisa koji je hladnokrvno pogodija u livi kantun vratara gostiju. Zar gosti još nisu svjesni kako Verpakovskisa traže i Real, Juventus, Manchester United, Bochum, Zrinjski, pa čak i Dugopolje.

Ali sad dosta u balunu. Ovakav strašan Hajduk uvik me štufa za bilo kakvo pisanje ili komentiranje.
Poslin utakmice, Koven i ja otišli smo u Veli Varoš, točnije u Park. Tamo smo, zajedno sa Maton i Milanon, ćakulali o balunu i modernon stilu igre koji prakticira Majstor s mora. Nisan dugo sta. Otiša san doma. Evo sad pišen ovaj tekst i čin ga završin iden leć.
Evo, završija san ga.

P.S. Prije dva dana umrla je najveća legenda Hajduka i hrvatskog nogometa. Umra je Frane Matošić, ili kako smo ga mi u Dalmaciji zvali, barba Frane. Smrt ovog čovika, za mene (a virujen i za velik broj drugih ljudi) ne može se usporedit sa smrću Toše. Barba Frane više je učinija za Hajduk, Split i Hrvatsku nego šta bi ovaj učinija za cilu bivšu Jugu da je piva sljedećih pedeset godina.
Drago mi je da je na Poljudu, prije utakmice, bila minuta šutnje. Mušica se nije čula. Međutin, nije mi drago šta je šutnja trajala petnajst sekundi. Koliko se ja razumin u vrime, minuta šutnje traje 60 sekundi, ali jebiga, mi očito za takve stvari, ka šta je smrt velikana, nemamo puno vrimena.

| Komentari (0) | Print | # |

Krevet

Objavljeno 28.10.2007. u 16:28.

Prekjučer, kasno navečer, puka mi je krevet. Ispalija san na živce. Pukla je daska koja drži ivericu, tako da svaki put kad legne čovik koji ima više od 30 kila onda, zajedno s jogijen, propada na pod. Novi novcati krevet, koji je sastavljen ovog lita, od najnovijeg i (navodno) najkvalitetnijeg materijala, raspa se ka kula od karata. Još bi to sve i moga podnit da se ovo dogodilo prvi put. Unazad misec dana puka je dva puta. Dida i ja, već smo jedan put pokušavali pričvrstit ga dodatnin vidama, letvama, ali izgleda da je to toliko jadan krevet da ga ni bog ne bi moga sastavit kako triba. Naravno, da ne triban napominjat da sestre imaju krevete koji su potpuno isti ka i moj. One nemaju nikakvih problema.
Sad se ja pitan. Da nisan možda pretežak? Ne može bit. U kolovozu san ima 81 kil, a sad iman točno 77 kila, i šta je interesantno, priko lita, kad san bija teži, krevet me još dobro drža. U zadnjih misec dana puno manje san ija, a puno više san se kreta, trošija. Sad me sve više straj da nije razlog propadanja šta san ja sve lakši.
Šta će bit ako, ne daj Bože, skinen još kil, dva? Svaku večer ću propadat. Možda bi bilo najbolje da se odma uvatin spize i počnen debljat. Možda ću, kad uvatin devedeset kila, konačno spavat mirno, ka čovik.
Naravno da san, preksinoć, mora spavat na kauču u dnevnon boravku. Odspava san, možda, pet-šest sati. Polomija san kosti na njemu. Uvatili su me grčevi. Jedva san čeka jutro, da svane, da se dignen. Obeća san samome sebi da nikad više neću spavat na kauču.
Svakon onon koji oće mučit čovika preporučija bi da mu da spava na mome kauču. Nakon nekoliko sati ležanja molit će vas da ga ubijete, samo da ne pati.
U petak navečer, zva me prijatelj da oden na balun u subotu ujutro sa ekipon iz bivšeg razreda. Normalno da san iša, unatoč tome šta san zbog neprospavane noći ličija na čovika priko kojeg je prošlo dvadesetak konja.
Posli san se zaletija do Velog varoša i tamo, sa ekipon, isto otiša igrat na balun. Zbog toga, cilo popodne su me noge bolile. Ne znan koliko san to jutro pritrča kilometara, ali sigurno više od prosjeka Hajdukove prve jedanaestorice.
Poslin obida tribalo je napravit krevet. Nisan želija ponovo prispavat na kauču, pa je pod svaku cijenu bilo potribno to popravit.
Prvo, tražin letve po kući. Nema ih, u šupi su. U šupi kopan, tražin, nađen samo jednu koja je dovoljno duga. Valjda će bit dosta. Mater i ja, vatamo se posla. Oca još nema. Jedva čekamo da se vrati s broda, pa da se uvati sređivanja stana, jer uvik ima nekih sranja koje triba sredit. Prčkan po bušilici i nekako je namistin da može bušit kako triba. Prvi put pokušavan izbušit rupu. Ne ide. Skoro san prst izbuža. Šta je meni ovo tribalo? Pa di je baš meni krevet mora propadat. En ti ove iverice i onog kurbinog sina šta je izmislija ta sranja! Tribalo bi ga obisit a te kurbanjske iverice prvo petroljon polit, pa užgat. Cili san nervožast. Da iman sikiru u ruci sve bi satra. Smrvija bi ove četri daske šta se zovu "krevet".
Prije, kad san živija u Velon varošu, spava san na jogiju ispod kojeg je bila drvena ploča. Nikad, ama baš nikad nisan ima problema. Spava san ka anđel. Čin san se priselija vamo na Brodaricu, nisan ni pošteno lega, a odma je ispod počelo nešto škripit.
Mater i ja nismo uspili završiz posal na vrime jer ja iden vanka, ona na neki rođendan. Vodi i sestru.
- Nastavit ćemo večeras - govorin.
- Ma di ćeš večeras bušit sa bušilicon? Očeš li dignit na noge cilu zgradu? Napravi sad dok ti je na vrime. Ja ti ne mogu pomoć. Žurimo (ona i mlađa sestra) na rođendan.
- Neman volje sad radit. Uostalon iden i ja vanka. Večeras, kad dođen doma, sve ću sredit u pet minuti.
Iša san vanka. Bija san u jednon kafiću sa par prijatelja, a posli san se zaletija do Varoša, točnije do Parka. Tamo su na repertoaru bile najaktualnije teme. Novi Football Manager i novi Pro Evolution Soccer i, naravno, prva pobjeda Hajduka u gostima ove sezone. Kasnije je doša i Ićo (40 g.) kojemu je nogomet u malome prstu i kojemu je balun život. Kalinić je za njega bog i batina, i kad ovaj zabije gol na utakmici, evo ti i Iće koji ga hvali ka gospu i, jednako toliko, gadi sve ostale suigrače i one koji su mu govorili kako Kalinić neće bit dobar igrač.
Bija san štuf svega toga i tija san ić doma ranije, ali opet smo u Parku ostali sidit do deset uri. Naravski, kad san doša doma bilo je skoro jedanajst sati, a mater nije imala strpljenja mene čekat, nego se ona uvatila bušilice. Dizala je paklensku buku dok je bušila. Ja san je uspija nekako nagovorit da se ostavi ćorava posla i objasnija joj da se to može na puno tiši način sredit. Normalno da se i meni nije dalo ništa radit i samo san na šta lakši način tija namistit te dvi šugave daske koje su mi priko svake mire digle živce. Uspija san ih nekako namistit, ali znan da je to samo privremeno jer ne virujen da će izdržat više od tjedan dana. Jebiga, meni je samo bilo potribno namistit krevet za tu noć (sa subote na nedilju) kad su se i ure micale unazad i kad san se konačno moga odmorit.

*****
Jutros, odnosno danas san se diga oko jedanajst ipo. Naspava san se dosad najbolje u zadnjih misec dana. Krevet je izdrža, ali iskreno rečeno, zato me trenutno (dok ovo pišen) boli neka stvar, jer ja san sad odmoran i dobre volje. Uostalon znan da će mi ovaj noćašnji odmor dat snage dovoljno da izguran sljedeća dva-tri tjedna. A za tri tjedna doć će i otac sa broda pa će, virujen, konačno sredit taj kurbanjski krevet.

P.S. Ante i Ivo pozdravili su me normalno kad su me vidili u gradu. Nisu mi ništa rekli vezano za one prijetnje. Vjerojatno još ne znaju ko ih to gadi po internetu, a možda se i slegla atmosfera pa se i njima ne da sprdavat sa takvin sranjima.
Sve mi se čini da san sačuva živu glavu i zato ću i dalje nastavit vodit ovaj dnevnik.

| Komentari (0) | Print | # |

Menadžer

Objavljeno 22.10.2007. u 14:57.

Prošlo je već četri, pet dana otkad san zadnji put ubacija par rečenic u ovaj moj bidni blog (dnevnik). Sidin sad za kompjuteron i gledan kroz prozor. Opet je počela padat dosadna kišurina. Vanka je živa ledara. Jutros kad san iša na faks smrza san se ka nikad u životu. Stvarno mi nije jasno kako u nas (u Dalmaciji) uvik ovako naglo zaladi. Znan da smo već prošli po desetog miseca, znan da nan meteorolozi već danima najavljuju kako će zapuvat bura, kako će zaladit. Ali uvik i to baš uvik se iznenadimo kad nas vrime natira da obučemo jakete.
- Jesi li vidija kako je naglo zaladilo?
- Jesan, a jučer smo bili u kratki rukav...
- Je, je... Prije dva dana si moga skoknit na Baće, okupat se malo. Bacit na picigin...
- Ma baš san planira... A šta ćeš kad je u nas ovo šugavo vrime. Uvik naglo zaladi...
- Jeben ti prognozu i onoga koju je izmislija. Jučer su nan govorili kako će bit toplo...
Lipo su govorili da će zaladit, ali mi ne obadajemo.
Danas slušan na Radio Split tu istu vrimensku prognozu. U Zagrebu pet stupnjeva, a ovde deset stupnjeva. Da deset stupnjeva! Ko bi reka? Kad san jutros izletija iz kuće i kad me ona bura probila u kosti, parilo mi je da san, u najmanju ruku, na sjevernon polu.
A sinoć, kad san se vraća iz Velog varoša, odnosno iz Parka, uvatila me kiša pomišana sa jakon buron. Nema gore kombinacije. Normalno, jutros, kad san se diga, počeja san kašljat. Evo, priladija san se. A di neću kad mi je to drugi put u tjedan dana da san iskisa. Neman lumbrelu a neman volje kupovat novu jer mi se uvik slomi kad zapuše malo jače.
Već me štufala ova zima. Jedva čekan lito, sunce. Uostalon, to mi je i najdraže godišnje doba, a ova šugava zima je nešto najgubavije. Dignen se u deset uri, obidvan u jednu uru i nedugo nakon toga padne mrak. A liti kad ručan, malo ubijen oko, pa oden na more, i kad dođen doma tek je sedan uri a još je dan i ja jedva čekan opet izletit iz kuće i mislin se di ću ić.

*****
Jedan od razloga zbog kojih od četvrtka riči nisan napisa na blogu je novi Football Manager koji se pojavija na internetu. Odma san ga skinija jer to je zapravo jedina igra koju još igran. Inače, ima već skoro tri godine da ne igran igre na kompjuteru. Štufa san se takve zabave. Naravno, ako ne računan menadžera. Menadžer nije igra. To je nešto više od igre. Zapravo to je jedino misto di možete sa Hajdukon osvojit Ligu prvaka. Ako ne to, onda barenko prvu HNL.
Budući, da san ja velikodušan čovik i volin posuđivat svoje stvari, nekin ljudima posudija san (nisan in spržija zato šta je to protuzakonito, a ja poštujen zakon naše države ) cd sa igron da i oni mogu uživat u čarima nove verzije. S obziron da ima kompliciran način instalacije, desetak ljudi (koji su dobili cd), dva dana me je zvalo na mobitel da in objasnin kako pokrenit igru. I danas me zovu. Maloprije me za Koven.
- Ne ide. Zapelo mi je nešto. Neće da se pokrene.
- Jesi li napravija to i to?
- Točno onako kako si mi objasnija, ali ne obadaje.
- Aj napravi sve kako san ti reka. - ponovo mu objašnjavan. - Jesi li uspija?
- Jesan.
Dođe mi da ugasin mobitel i da se ne javljan nikome više.
Ajme! Sad san se sitija! Moran otić večeras do Velog varoša. Obeća san Liji da ću mu instalirat igru. Jebiga, ni on ne razumi ono šta mu pokušavan objasnit zadnja dva dana. Budući da san osoba koja drži do riči, otić ću mu to napravit jer neman srca ostavit čovika da živi još jedan dan bez droge zvane menadžer.

Eto, bija san kratak. Neda mi se više pisat. Iden igrat menadžera......

P.S. Zaboravija san napomenit da je moj kolega bloger Lija pokrenija svoj blog, pa svi oni koje zanimaju njegove mone mogu otić i ubacit koji komentar ovdi.
P.S. 2 Ako je ko zainteresiran da mi napravi dizajn za blog bija bi mu neizmjerno zahvalan jer ja stvarno neman vrimena na te stvari. Javija san se jednoj osobi da mi to napravi, ali izgleda da ona to nije u stanju, pa ako ima ko volje za to neka se javi u komentarima.

| Komentari (0) | Print | # |

Mate Guba

Objavljeno 18.10.2007. u 13:31.

Sidin za kompjuteron u sobi. Vrtin se po internetu, i ne znan šta ću sam sa sobon. Mater zove iz kužine. - Obid ti je za stolon, ajde požuri da se ne oladi! Trčin u kužinu jer znan šta me čeka. Škampi! Nisan ih ija već nekoliko miseci. Mater i sestre su ručale, jer in se nije dalo mene čekat da dođen doma s obziron da san to jutro bija vanka na balun, a ionako san in reka da neću doć doma prije dva ipo. I taman lipo žderen škampe i močin kruv u toč, kad, normalno, zazvoni mi mobitel. "Aj' kvragu i mobitel i onaj ko me zove!" mislin u sebi, a opet, znan ko me zove. Jedini lik koji me suboton u tri ure može zvat je Mateo (ili Mate, kako ga zoven). Prvi put zvoni cilu minutu. Neću se javljat. Nek zvoni cilo popodne. Oću ka čovik u miru obidvat. Mater bi se tila javit, ali jon ne dan. Sestre, u svojoj sobi ionaku ne obadaju. Da opali grom u zgradu, one vjerojatno ne bi primjetile.
Starija sestra nenormalno je oglušila. A di i neće, kad sluša oni kurbanjski iPod. Kad ga sluša u svojoj sobi, ja, koji san udaljen deset metara od nje, čujen svaku notu pisme, a onda mogu mislit kako jon grmi na slušalicama. Ali, njoj to očito ne smeta.
Nije ni prikinilo zvonit, a odma zvoni opet. Ne obadajen. Znan zašto zove. Kurba od čovika zove samo da me pita koliko je osta na Hattrick. Mate je nenormalno uživljen u tu igru, koju i ja igran. A to van je, za one koji ne znaju, online menadžer. Vodite svoju ekipu (nogometnu, a koju drugu?) i cilj je bit najbolji na svitu... Suboton u dvi ure igraju se ligaške utakmice, pa me ovaj zove, da vidi koliko je osta. Trenutno nema internet doma jer nije platija račun u zadnjih dvadesetak miseci, pa san mu ja zasad jedina veza sa ton igron.
Opet zvoni. - Mate, bog ti pomoga, prikini zvat baren po ure! Ako se ne javljan znači da neman mobitel ko sebe! - svađan se sa mobitelon, već cili nervozan.
Mateo nema milosti. On bi sad ubija čovika da sazna rezultat, a ja bi sad najrađe ubija ono govno koje je izmislilo taj šugavi mobitel i tu gubavu internet igru. Već počinjen proklinjat dan kad san zaigra to sranje.
Nakon deset minuti, uporne zvonjave, i mog nepotribnog nerviranja, javija san se na mobitel.
- Alo.
- Alo, Mateo je, zva san te. Nisi se javlja...
- Znan da si ti.
- Reci mi, koliko san osta na hattrick.
- Čekaj da vidin... - gledan na kompjuter. - ... A dobija si 3:1. Sad ćeš bit prvak svoje lige, sto posto.
- Nemoj srat... Nemogu virovat. - uvik kaže da ne može virovat, a uvik viruje. - Dobro je to...
- A di si ti sad? - pitan ga.
- Evo me na brodu, bija san sa Krilnikon na Hvaru. Imali smo utakmicu.
- I koliko ste ostali?
- Izgubili smo 8:4! - govori mi i smije se. Čujen u pozadini da cila ekipa krepaje od smija. A ludoga svita. Izgubili su utakmicu i smiju se, vjerojatno feštaju na brodu šta su dali četri gola. Kada je to malo? A opet s druge strane, primili su osan komada. Vjerojatno i to proslavljaju. Kada je lako primit toliko golova. To (još) ni Hajduk ne zna, ali bijeli brzo uče.
Mateo trenira u Krilnika već nekoliko godina. Nije loš igrač. Puno može pritrčat, mada uvik govori da nije kondicijski najbolje pripremljen. Stručno rečeno, dobro pokriva teren i neprolazan je u obrani. Tehnički baš nije potkovan. Zasad konstantno igra u prvoj postavi juniorske ekipe unatoč bez obzira šta ima neke mušice u glavi. Znalo se događat da ga ne bi bilo po dva tjedna na treninzima jer bi se on devet večeri zaredon opija po disko klubovima i kafićima. I svaki put kad bi ga vidija dan nakon pijančevanja uvik bi sluša iste mone:
- A da vidiš kako san se sinoć ubija! Satra san se čoviče...
- Šta, ti sam?
- Ja i još nekoliko prijatelja... Svi smo se ubili...
- A šta je to bilo? Genocid ili kolektivna samoubojstva?
Svaki put se ubije. Ubija se dosad milijardu puta. Po onome šta priča, normalni čovik bi zaključija da ima više života od prosječne mačke.
Ovu subotu (20.10.) mu je rođendan. Slavit će ga gori u "Galerije", na Split 3. Zove me da dođen. Neman volje ić jer znan šta će bit. Svi će se ubit. Poslin će rigat po ulici, valjat će se po đardinima, i onda će sutra, u nedilju, doć u Park. Onako, satrani i bezvoljni, govorit će mi kako in je bilo bezveze, i kunit će se kako se više nikad neće opijat... A ja bi triba bit teški redikul da povirujen u ta obećanja.

**** ****
Dragi čitatelju, vjerojatno se pitaš zašto se naslov ovog teksta zove Mate Guba. Ne, to nije njegovo prezime. Mateo je takva guba, odnosno šupak. Čovik ima nevjerojatno puno sriće.
Npr. igramo football manager Koven, Mate i ja. Mati damo da vodi najjači klub jer on ionako nema pojma igrat menadžera zato šta ne razumi dvi riči engleskog. Nas dvojica uzmemo samo malo slabije klubove od njegovog. Naravno, on osvoji prvenstvo, a uvik igra neku gubavu taktiku, tipa 2-1-5-2.

Druge primjere neću ni spominjat jer ih ima puno, a ja sad ionako neman vrimena jer moran trčat na faks... Srca ti irudova, već je jedan ipo, ajme zakasnit ću...

| Komentari (0) | Print | # |

nedjelja, 27.01.2008.

Koja je to kurbanjska srića!

Objavljeno 14.10.2007. u 16:52.

Prije dva dana iša san učinit đir po gradu sa jednin prijateljen kojeg dugo vrimena nisan ni čuja ni vidija. I tako, dok smo se vrtili po gradu, pričali smo o svemu i svačemu. O balunu, kladionici, fakultetu koji smo ove godine upisali, i o jednon zanimljivon događaju koji mu se nedavno dogodija. Govori on meni:
- Tu subotu, dogovorili smo se kako ćemo ić vanka. Ekipa, nas pet-šest iz bivšeg razreda. Ić ćemo sa dva auta, a ja ću vozit svoje nas četvoricu, a u drugo će stat još dvojica koja će bit sa curama.
Prvo nismo znali di ćemo ić. Znaš i sam kakva je ponuda u našen gradu. Ipak, odlučili smo zaletit se do Kaštela jer smo tamo tribali pokupit jednog lika sa curon. Kad smo tamo došli (K. Sućurac), sili smo u jedan kafić i ćakulali. Već je bila prošla ponoć. Odjedanput, ugleda san nju. Bogte, da si je vidija. Crna kosa, smeđe oči, da vidiš koje lipo lice... Taman moje visine. Na svakon mistu je dobro popunjena. Nigdi nema ni viška ni manjka. A ima i lip glas, nije neka vlajna iz Dugopolja ili Drniša... Mislin, svaka čast vlajima, ali ne mogu zamislit svoju curu da govori onin njihovin naglaskon - pravda se moj prijatelj.
Koliko se sićan, ima je dvi cure. Sa obe dvi je bija po misec dana. Ne znan je li ima još koju u zadnje dvi godine, otkad san ga zadnji put vidija.
- Je, bija san sa još jednon, i to dobrih sedan miseci. Na kraju je ona dodijala meni, umisto ja njoj... I mogu ti reč da smo još dobri prijatelji. Ko bi reka da je to moguće?! Obično se parovi, koji raskinu vezu, nemogu pogledat, a kamoli popričat.
- A moguće je, moguće... Čin se tebi to dogodilo... Dobro, šta je onda bilo kad si je vidija?
- A ništa. Sila je za naš stol, jer je znala jednu žensku koja je cura ovome liku koji je bija s nama, ali u drugome autu. Prvo je bilo upoznavanje, ono najobičnije, pa onda san ja počeja uvaljivat neke baze, i ona je krepavala od smija. Znaš kako ženske padaju na dobar humor, a pogotovo na moj...
- Ti si mi se naša govorit o humoru. - govorin sam sebi. - Da znaš Mrlu, njega ne bi moga nasmijat, a Mrle se smije na svako sranje.
- Dok smo pričali - nastavlja moj prijatelj - pala je odluka da ćemo ić u "Stelle" doli u Stobreč. Pita san je oće li ić s nama i ona je pristala. Kad smo tamo došli, makli smo se od ekipe, i još smo se više zbližili. Pala je na moju fintu kad san uletija sa pitanjen di joj je momak. Ona me pitala zašto je to pitan, a ja san jon odgovorija da je sasvin normalno očekivat da tako lipa cura ima momka. Razminili smo brojeve mobitela i poslin san je odveja doma. Živi na Mejašima, i ide u četvrti razred, šta znači da je mlađa godinu dana od mene. Ne znan točno ide li točno u Marulića ili Nazora.
- Pa, jeste li se onda čuli, nakon toga?
- Jesmo. Čuli smo se odma dan posli. I nakon par dana dogovorili smo se da ćemo bit zajedno. Ali tribaš čut šta se dogodilo nakon dva tjedna...
- Šta?
- Zove me ona i govori mi da san pozvan na nediljni obid kod njezinih... Cili san se pripa, iznenadija. Čoviče, znan je tek petnajstak dana, a njezini starci već me oće upoznat. Da se ona, bidna, ne bi tila udat. Prebrzo je meni ovo. Ma ne brini se ništa, govori ona meni, već san ja zvala i druge, sa kojima san bila, na ručak. To ti je u mojoj familiji običaj. Tako je i stariji brat radija dok se nije oženija. Uostalon, otac bi se naljutija kad bi odbija poziv...
- I jesi li otiša?
- Jesan, i mogu ti reč da mi je to bija jedan od najboljih ručkova u životu. Obuka san nove rebatinke, patike i majicu. Sve novo. Uzeja auto, kupija bocu vina, bajaderu i kavu. Doša san isprid njihove kuće točno u dva ipo. Da vidiš ti kolika je to kućetina... Isprid kuće, dočeka me je njezin stari koji je peka meso na gradele. Pozdravija me ka starog prijatelja kojeg nije vidija još iz rata. Uveja me u kuću i upozna sa svojon ženon. Cura je bila u kužini. Deset minuti mi smo se pozdravljali i onda je stari donija meso. Natuka san se spize ka nikad do sad. Dok smo jili govori mi njezin stari:
- Znaš, Tihana (cura op.a.) je već dovela nekoliko momaka na ručak. Ali sve su to bili debili. Ti si dosta drukčiji od njih...
- Ante, pusti momka da jede. - opominje ga žena. - Je li ti dobro. Uzmi još...
- Je, je... - govorin ja, dok se gušin u mesu i krumpirima.
- Otac ti je bija u ratu, jel' tako?
- Naravno da je bija...
- Neka, drago mi je. Poslin obida, kad sidnemo na kauč, ispričat ću ti kako je bilo kad smo upali u Knin. Satrali smo govna četnička!
- Ante, molin te jedi i pusti maloga na miru...
Pošto je stol dio dnevnog boravka, u kojen se nalazi televizija, njezin otac, Ante, priko oka je pratija formulu i vika. - Alonso, pičko jedna! Ima da budeš prvi i zgaziš Hamiltona!... A je li ti pratiš formulu, a?
- Jesan... - govorin mu, jer vidin da je to čoviku drag sport i po onome šta san primjetija, razumi se u njega, i di ću mu reć da ne pratin formulu.

Znan da ne prati ni "f" od formule, nikad ga to nije zanimalo. Uvik su mu nogomet i u zadnje vrime košarka bili najdraži sportovi.
I taman kad san se ponada da se sad uvalija u govna, govori mi da su posli obida, lipo sili na kauč. Kad ga je čovik pita prati li nogomet i koji mu je najdraži klub, oduševija se kad mu je ovi reka da najviše voli pratit englesku ligu i da mu je Arsenal najdraži klub. - Meni je Liverpool najdraži, ali ni Arsenal mi nije mrzak! - odgovorija mu je stari oduševljeno.
Ante je, kad je završila formula, upalija satelit i njih dva su lipo gledali Liverpool-Tottenham. Uru vrimena su se zajebavali, pili pive i žderali sladoled. Kad je završilo poluvrime, Tihanin otac je uletija: - A bi li ti meni moga nešto vidit na kompjuteru? Slika mi je pretamna i ne mogu gledat filmove.
To je došlo ka šlag na tortu. Normalno da je uspija, jer dovoljno se razumi u kompjutere da riješi taj problem. Govori mi da je čovik toliko bija sritan da ga je zva da za dva tjedna dođe gledat zadnju trku formule kod njega. Normalno da je moj prijatelj prista, ali odlučija je da će u ta dva tjedna naučit šta više o formuli da se ne sramoti prid starin koji je maher u ton području.

- Koji si ti sritan šupak!
- A slušaj, koliko ja znan, srića prati hrabre... I znan da mi nećeš virovat ovo, ali jučer san dobija 20 iljada kuna na kladionici...
Normalno da mu nisan virova. Znan da je zajebant. Uložija je sto kuna (koje mu je mater dala za kupit Vip bon) na devet parova pripremnih utakmica NBA lige, i sve je pogodija. Pokazuje mi pare, na mobitelu, koje je diga. Jedan njegov prijatelj snima je dok mu je, ženska šta radi u kladionici, davala pineze.
- Ti si stvarno kurba od čovika. I šta ćeš sa njima?
- Već san stavija 15 iljada kuna na dionice. Triba vrtit pare...

Nisan ga više sluša. Ne mogu virovat koji je to sritnik. Možda je sve šta je reka najobičnija laž... A opet, ne virujen da je cilu priču sa curon i njenin starin izmislija, da bi mene sad iz čistog mira manta u zdrav mozak. Ne znan šta bi reka, luđeg čovika na svitu nisan vidija...

| Komentari (0) | Print | # |

Radni dan u Parku

Objavljeno 12.10.2007. u 16:21.

Već san pisa o tome kako izgleda naš Park. Svima onima kojima je ovo prvi post, koji čitaju na ovon blogu, preporučija bi da prvo pročitaju prvi tekst u kojen je ukratko opisano to "sveto" misto.

Park je takvo misto na kojen se rijetko događa da po danu ne bude bar jedan čovik. Može padat i kiša, može tuč najladnija bura, mogu cipat gromovi, ali uvik će se nać neko di sidi ispod stabla. Niko se ne boji da bi grom moga opalit u taj bor jer igralište se nalazi praktički na Marjanu. Nema niti sto metara do šume. I sad zamislite koja bi to bila pegula da grom, od milijardu stabala, opali baš u taj. Žrtva stvarno ne bi imala sriće.

Život u Parku, recimo suboton, počinje najranije ujutro. Mali Toni zajedno s Franon, Kikijen i još nekon dičurlijon dolazi već u osan, devet uri. Igraju na balun ili se tu okupljaju, odakle zajedno idu na trening.
Toni trenira u Krilnika. Ide u peti, šesti razred. Ne znan točno. Nije neki igrač, ali ima jaku livu nogu, dobar, relativno precizan udarac. I to je sve. Brz je ka moja baba koja je operirala kolina nekoliko puta. Pamet mu je ipak jača strana.
Frano je zato ogroman talenat. Trenira u Dalmatinca. Dite je sa deset godina naučilo opalit volej i livon i desnon nogon. Sa balunon zna sve. Brz je, žilav, ne boji se nikoga. Na terenu bez greške može proć najmanje tri igrača. Po kvaliteti, sigurno je dvi-tri godine isprid svoje generacije. Problem je šta mu je mozak zakržlja. Kada ga nema. Kvocijent inteligencije mu se uspoređuje sa osušenim kaktuson.
Franin brat Kiki, kombinacija je Tonija i svog, godinu dana starijeg, brata. Ali ipak sve u slabijen obliku. Na momente čovik bi pomislija da je mali pametan ka Salamun, a opet, s druge strane vidi se da mu je mozak samo malo manje zarđa od bratovog.

I tako, oni se tu igraju do jedanajst uri, a onda mi dolazimo. Obično među prvi dolazi Gvardi, koji živi na Spinutu. Uvik dolazi sa biciklon. Samo san dva puta doživija da ga vidin kako na noge dolazi u Park. U tu uru, dolazi i Milan, ako nema praksu. Lipo sidne na klupu i zapali duvan. Nakon njih dolaze Lija i Haso.
Lija je košarkaš. Ne znan u kojen točno klubu trenira. Uvik zaboravin. Nije ekstra talenat, ali čovik se trudi i uporan je. Nije propustija tri treninga u zadnjih nekoliko godina. Mislin da bi moglo bit nešto od njega ako nastavi tako. Pretpostavljan da mu je uzor Dražen Petrović. Dosad se, koliko ja znan, ozljedija dva puta i to oba puta kad je igra balun na igralištu isprid škole Marjan.
Haso pleše u Jedinstva. Sa njima je proša već po Europe. S obziron da zna plesat ima mota za balun i po meni je najbolji dribler u Velon varošu. Hasu san tin imenon zva otkad znan za njega. S obziron da me on zamolija da ga ne zoven više tin debilnim nadimkon zvat ću ga kako se i inače zove, Toni. I on je nedavno počeja dolazit sa biciklon pa kad dođe i Ratka sa svojon onda je to takav promet na skalama između Parka i ulice. Ljudi ne bi mogli prolazit, pa su znali izbijat skandali.

Poslin njih dolazin ja. Prije san dolazija ranije, kad san živija u Senjskoj. S obziron da sad živin u Brodarici dolazin malo kasnije ali ipak dosta ranije od nekih drugih. Naprimjer, uvik dođen prije Kovena kojemu je Park pedeset metara od kuće. On obično navrati oko podne zato šta u tu uru ide kupit kruv u Ljube (svima koji ne znaju ko je Ljuba neka odma pročitaju post objavljen dan prije ovoga). Zapravo ne ide on, nego uvik neko dite koje pošalje. Taj čovik nenormalno jede. Dnevno pojede najmanje tri sendviča od po kila. Svako dvi ure mora nešto pojist. Sićan se da je nedavno prvo izija pola "francuza", pa je "samo" po ure nakon toga satra lepinju sa ćevapima jer je, eto, opet ogladnija. Vi koji sad ovo čitate, a koji ne znate Kovena, pomislili bi sigurno kako je to neko debelo govno koje poždere sve šta mu dođe prid usta. On ne da nije debel, Koven nije niti ugodno popunjen. Da ga ne znan pomislija bi da mu doma ne daju jist. Da ga drže na djeti. Do nedavno je iša u teretanu, ali je odusta zbog previsoke članarine.
Zaboravija san napomenit kako već prije jedanajst uri, dođe i Šele. On svakodnevno, osim kad je u školi, dežura u Parku. Znan, da kad je bija bolestan, nije iša u školu, ali je zato dolazija u Park. Ima čovik pravo. A šta se to može naučit u školi? Prave, životno bitne stvari uče se na ulici. Puno puta događalo bi se da bi neko od nas, ko je bija vanka, u gradu, prvo navratija do Parka a tek onda iša doma javit se materi. Šele je navijač Hajduka i to žestoki, a opet najžešće pljuca po bijelima. Po tome kako gadi naše i kako hvali Dinamovce, reka bi čovik da je navijač modrih od rođenja, ali to nije istina. On je redovit na svakoj utakmici na Poljudu. Uvik je na sjeveru, u pravilu na sjeverozapadnoj tribini.
Šelu još zovu i Bego. Zapravo tako ga zove samo jedan mulac, kojeg i sam Šele zove isto, Bego. On se zove Zvone. I pošto ja neman namjeru nikoga zvat muslimanskin imenima, on će se u daljnjem tekstu zvat onako kako se i zove. Mali Zvone (znan još jednog Zvonu koji je stariji od njega, pa onda kad govorin mali Zvone, onda mislin na ovog mlađeg, da ne bi bilo zabune) ima starijeg brata Stipu kojeg ste mogli upoznat u jednon postu, nedavno objavljenom. Uživljen je u formulu. Zna dotijednu stazu, njezino ime, dužinu, pobjednike zadnjih dvadeset sezona. Razumi se u bolide, točno će van reć di je koja vida zavidana, koje su gume najbolje za koju stazu. Dobar je i kladioničar. Kurba jedna, kada je malo puta dobija. Svaki vikend odigra jedan tiket, i baren svako treći dobije. Kad bi ja tako dobiva, ne bi mi uopće tribalo radit, pardon učit...
Zvone dolazi oko jedanajst ipo. Njegov brat Stipe, dolazi rijeđe, ali ako dođe onda je to oko podne. I on je ima neke kladioničarske pothvate koji su dobro krenili ali su loše završili.
Najkasnije do podne dođe moj rođak Bruno, koji živi u istoj kući u kojoj san ja prije živija. Ponekad dovede mlađeg brata, malog Marina, da se igra sa dicon. Dite ima četri-pet godina i nisan vidija većeg živca od njega. Malome ne triba puno da ispali na nerve pa da počne mlatit sve oko sebe. Naučili smo ga puno lipih stvari, među kojima je i ona da triba izmlatit pedere, odnosno pejdele kako on to smišno reče.

Mi tako ćakulamo, i onda, kad već pola svita ide doma na obid, dolazi Mrle koji misli da je još i uranija.
- Oćeš li ti ikad doć u Park prije jedne ure? - pitamo ga mi, a odma znamo šta će nan odgovorit.
- A slušaj, neko triba i radit...
Koji put bi se zna i opravdat na drugu fintu:
- Brija san se 45 minuti. Lipo polako, da se ne porižen.
A cili se sasika, raskrvarija po licu.

Jutarnji boravak traje do dvi ure. Onda svi mi, koji smo ostali malo duže od ostalih, idemo doma obidvat.

| Komentari (0) | Print | # |

Ljube, postolar i travarka

Objavljeno 11.10.2007. u 18:29

Diga san se, jutros, oko devet uri. Bolila me glava, nisan se naspava. A kako ću kad je doli, isprid novootvorenog Kerumovog trgovačkog centra, Jokera, promet žešći nego na najprometnijen splitskog križanju. I uvik neko trubi, koči, daje gasa, viče, beštima, lupa vratima od auta kada ih oće satrat u najmanje komadiće. Ja ka pravo varoško dite nisan navika na te "moderne" zvukove. Otkad san se doselija na Brodaricu oka, pošteno, nisan sklopija, a do prije tri miseca mirno san spava u Velon varošu. Jedino šta me budilo bile su maške koje bi uglavnon po noći mjaukale, i škovacin Neno koji bi najranije ujutro vuka kontejnere niz ulicu. I to bi me smetalo samo liti kad bi prozori bili otvoreni.

Moja stara, kamena kuća, u kojoj san živija, stara je priko 150 godina. Ima dva kata. Živija san na prvon katu na kojen su dva stana. U našen stanu sad se nalaze studenti, Bračani. U drugome živi rođak od oca sa ženon i dicon. Na drugon katu, trenutno, nema nikoga. U prizemlju kuće, s one strane koja gleda na ulicu, nalazi se dućan. Taj dućan mi zovemo "u Ljube", jer se vlasnica dućana zove Ljube. Tako kad neko ide nešto u nje kupit onda ne ide u dućan nego u Ljube. Taj dućan, praktički, radi dvadesetak uri dnevno, a ima samo dvi radnice. Zapravo ima jednu, jer je ova druga sama vlasnica. Ona je ekonomična žena. Šta će ona sad trošit pare i zapošljavat još jednog čovika kad može ona radit. Muž jon svaki dan dođe sa kombijen i donese sve potribne artikle, koje je ko zna odakle nabavija, možda i prošverca. Ali dokaz da je roba kvalitetna je broj pljački odnosno pokušaja pljački koji su se dogodili i koje smo mi nekoliko puta spriječili. Dućan, inače, ima vrhunski promet. Cijene su, ne europske, nego svjetske. Svako misec dana ruše nove rekordeu visini. Samo kruv je skuplji za kunu, dvi od ostalih dućana, a da ne spominjen ostale proizvode. Usprkos svemu, svit iz okolnih ulica dolazi kod nje u "šoping". Nema veze šta je dvista metara niže, na Šperunu, Kerumova samoposluga koja je pet puta jeftinija. Nema veze šta se može uštedit pedeset, sto kuna ako se kupuje spiza za tjedan dana. Jer, ko će vuć pune kese uzbrdo, do kuće. Čovik se još može i oznojit, nedaj bože umorit. A ko će, umoran, kad dođe doma, tu spizu rasporedit po frižideru. Ovako, učiniš tri skaline i evo te već s keson, punon artikli, u ruci. Još te Ljube s gušton pozdravi kad ideš ća jer jon je drago šta si po plaće ostavija u njenoj kasi. Ipak, najveći i najinteresantniji promet odvija se u litnjin popodneviman kad turisti idu učinit đir po Marjanu, pa ljudi navrate unutra i kupe bocu mineralne. Znalo bi se dogodit da bi ja u tin momentima potrefija u dućanu, a to bi bila najveća greška. Ljube ne zna niti jedan strani jezik, tako da bi joj mora privodit koju spizu oni oćedu i govorija bi jin koliko tribaju platit. Kad jon nema nikoga ko zna baren engleski, onda se sa njiman sporazumijeva na mote. I u tome je dosta uspješna jer ona je ipak dobar trgovac. I poštenog čovika može ogulit u jednoj minuti.

S druge strane kuće, u prizemlju, žive Vlado i Antica. Oboje penzioneri. Pošteni ljudi. Uvatili su već šest, skoro sedan banki.
On je bija postolar. Znan da je meni kad san bija dite zakrpija jedne patike koje san izdera. Sad ne radi ništa. Skita se po pustin feštama di se jede mukte spiza. Nisu oni siromaji, ali on jednostavno gušta vrtit se po pričestima, krštenjima i vinčanjima. Mukte obid je mukte obid, pa bija ti siromaj oli bogat. Na dan sv. Dujma zna bi se zaletit gori do zoološkog vrta na Marjanu, jer bi se dilija fažol.
Njegova žena Antica ne znan čime se bavila ali znan da je odlična travarka. Skoro svaki vikend ode na Mosor i pobere sve vrste ljekovitih biljki. Stvarno se u to razumi. Masu puta spasila me je od bolesti kad bi mi dala neke kapi za sinuse i grlo. Jedan put kad san razbija zglob na nozi nisan moga stat na njoj a kamoli hodat. Otiša san kod Antice i ona je riješila problem. Vratila je kost, koja je izletila, na misto, namazala me nekin mirisnin tekućinama i poslala doma. Za dva dana san prohoda. Usto, ona je prava umjetnica. Piše pisme. Napisala ih je tisuću, zapravo malo više. Milijardu pismica je napisala. Puna jon je kuća papirušine na kojiman se nalaze puste strofe i rime. Bila je čak jedanput i na Radio Split i voditelj ju je pita o travama i lijekovima koje radi, a ona je čitala pisme o prirodi, Mosoru, Marjanu, čak i o Janici Kostelić. Bidan novinar, skoro ju je potira iz emisije. Malo je naporna, zna satrat čovika kad počne pričat o svojin iskustvima sa Mosora, Biokova, Kozjaka, Velebita... Ne zna fermat, a onda ljudi mole Boga kad će umuknit da se mogu sa njon šta prije pozdravit i uteć ća...

Evo sad kad pišen o svojoj staroj kući, zaželija san se Varoša. Iden ća do tamo da vidin šta ima. Ko će stat u ovoj dosadnoj zgradurini i gledat cukune kako se, doli na cesti, isprid Jokera, karaju.

| Komentari (0) | Print | # |

O najvažnijoj sporednoj stvari na svitu (2. dio)

Objavljeno 10.10.2007. u 00:14.
Poslin derbija

- Pa jesi li ti vidija onu sramotu?! - vičen ja Stipi koji nas je već čeka u Parku. Na prvi momenat bija se sakrija pa san se iznenadija kad san ga ugleda. Reka san mu da dođe poslin utakmice, ali opet nisan očekiva da će tako brzo doletit.
- Jebiga, ekipa je prejadna... - govori on.
- Pa da smo bar bili ravnopravni. Oni su nas sa 50 posto snage satrali.
- Ma nema tu nikakve kvalitete. Pogledaj koje letve igraju u prvoj postavi...
- Moš' mislit koja je ura kad je i Ratka ispalija na živce. Da nije popušija kutiju duvana ko zna šta bi bilo.
Ratka je dotad muča. Vidija san da je bija nervozan. Tija se i on uključit u priču, ali on prati balun ka šta ja pratin curling (to su one balote na ledu), dakle, ne prati ništa. Isto mu vrag nije da mira pa je skroz puka.
- Jesi li vidija onoga šta nabacuje!? - počeja je ka iz topa. - On ga dodaje onome drugom, a ovaj stoji ovako i gleda ga.
Ništa ga ne razumin. Ko to nabacuje i ko to stoji i gleda?
- On stoji ovako - i dok govori pokazuje nan neku pozu - i gleda. Jeba mu konj majku!
Ja i dalje ništa ne kontan. Na kojeg to igrača misli? Da nije Hrgović? Ne može bit nikako jer jedino njega pripoznaje na terenu. Reka bi odma da je to on.
- Krila uopće nemamo... - pokušavan ubacit štagod pametno.
- A onaj drugi debil (Sablić op.a.). Umisto da izbije balun on ga dodaje onon kretenu (Modriću) i ovi nan da gol. O, dabog da mu mater obe dvi noge slomila! Nervira me kad tako falivaju! To je za popizdit. Još smo mi bili gori u onon Šurjakovon kafiću i platija san u njega pivu. Još bi moga podignit novi kat za onaj njegov kafić. Jeba mu ja mater!
- Ajde, Milan nas je častija tako da ti nisi ništa platija. Zapali Ratka duvan. Smiri se. - pokušavan ga oladit i usput dat Stipi da progovori jer ovaj se toliko uskokodaka da čovik ne može doć do riči.
- Je li ti znaš zašto nemamo krila? - pita mene Stipe. Nisan ga pita zašto. Nema potribe, ionako će sam nastavit. - Zato šta naš napad otpočetka počinje od krila...
- Dobro je onaj lik iz kafića reka. - ubacija se Ratka koji je bija još žešći nego prije. Nije me posluša i nije zapalija duvan. - Nemamo krila zato šta naši igraju ka spužve i njihovi idu na balun ka lavovi, ka tigrovi...
- Ne, ne mislin na to... - pokušava ga Stipe prikinit.
- Ma je kurac! Na svaki balun, oni su bili brži i jači od naših.
- Dobro ti govori, Stipe. - hvalin ga, a ovaj gleda u mene ka u boga jer je sritan šta je konačno nešto pametno reka.
- Ma je, sve je to istina. Ali nisan točno na to mislija...
Jebiga, Ratka je bisan ka nikad dosad i ko će sad njemu išta objasnit. Stipe ne odustaje. Pa neće ga valjda smest mulac koji nije pogleda sve skupa tri utakmice.
- Problem naših krila je u tome šta napad počinje od krila. Vezni red je spor, nekreativan, i nije u stanju proigrat krila koja se opet nalaze u obrani. A jesi li vidija kako Dinamo igra? Napad počinje od Modrića koji je na sredini. On prođe igrača, povuče napad i kad stvori višak onda može birat na koju će stranu proigrat... Oni Hrgović non-stop ide nešto driblat na livoj strani, a ne može proć nijednog igrača.
- Ne može proć zato šta je i inače prespor, a još je na tu stranu Ivanković stavija Mikića koji je dovoljno brz za njega. Pa da ga i ovaj prođe, Mikić će ga opet stić i uzet mu balun. - govorin ja.
- Pa ne može ga proć kad su naši igrači jebeno skliski. Padaju svako malo! - opet je planija Ratka.
- Triba se igrat na sredini. A krila dođu za otvorit igru, za razvuć protivničku obranu. - ne obadaje ga Stipe.
- Slažen se s tobon, ali bilo je situacija kad je Cernat ima balun na trideset, četrdeset metara od gola, i u tin momentima nikoga nije bilo na livoj i desnoj strani. - nastavljan diskusiju.
- Nikoga nema... I jesi li vidija kad imamo korner, kad su oni ubačaji, da nikoga nema na drugoj strani. I svaki put kad imamo balun mi ga nabijemo... - opet se Ratka ubaciju u priču. Ja san odlučija da ću odsad mučat i gledat ovu komediju, jer ovo se doživljava jedan put u petnajst godina. - Ono šta je reka Milan, kad smo imali faul da je dobra akcija. Ma govno je ono bila akcija, slučajno se odbilo... Ili koji smo mi šupci... Jebate, on falije branku (vjerojatno je mislija na Tadića kad je promašija cilu branku, šta ne bi falija slipac u invalidskin kolicima)! On falije dat gol. Pa mi smo najveći, najsritniji šupci, najveća guba. I ono kad je Modrić iša. Isto je sve falija. Da je milimetar sta bliže da bi gol bez greške. Mi smo jebeni sritni šupci! Eto, to smo mi!
- Daj smiri se više, zapali duvan - opet ga pokušavan smirit, a isto kada govorin zidu.
- Stvarno šta je, je. Baš su me iznervirali ka nikad u životu! Stvarno su debili, nemoš svatit... I dobro san ti reka. Najbolji Hajduk je bija prije pedeset godina. Ovo danas je kurac od Hajduka... - Mi krepajemo od smija, a ovaj nastavlja. - Pa je! Kad je bija na Staron placu, bogte, nikad nismo izgubili. Bar smo svaku utakmicu ginili na terenu! Sad nema ni jedne utakmice da nismo izgubili. Sve smo izgubili!
- Ma Hajduk je skroz izgubija na tehnici - govori Stipe. - Danas se moderan nogomet igra po podu, sa kratkin i brzin pasovima, a ako već nabacuješ onda to moraju bit oštri centaršutevi, a ne ka ovi naši šta lete po ure i mogu pribacit kineski zid, jebote led...
- Milan je najbolje reka... Oni njih vode u teretanu, a imaju cili Marjan. To je Milan najbolje reka.
Po ovome šta je reka ispalo bi da je Milan tukac, da nema pojma o balunu, nego to je Ratka jedino uspija zapantit jer to bila najjednostavnija rečenica koju je on moga razumit dok smo gledali utakmicu u kafiću.
- Pusti ih na Marjan, jebi mater, neka trče ka pasi - nastavlja i dalje - Jeba in pas mater! Ne daj in da dišu! Bogte, iznervirali su me ka nikog... A onaj Modrić kuga jedna! Brale, bogte, kad bi ga vidija u Zagrebu, skuca bi ga...
Još će mi sad doć i ovaj žohar...
- Koji žohar?
- Ma Ivo... Eno ga, gori parkira auto. Još neka počne vikat Dinamo šampion gađat ću ga mobitelon... A jesi li vidija Modrića kad je da gol...
- On Dalmatinac, a pizda jedna izaziva Torcidu. Za ono je triba dobit žuti... - ubacuje se Stipe.
- Dabog da ga vlak danas satra... Ma, ne, ne vlak... Kako se ono zove, onaj kurac... Tramvaj, je tramvaj. Dabog da ga tramvaj satra. Čoviče kako ja tog čovika ne mogu smislit. A je si vidija, govno malo, kad su letile bengalke i mobiteli, kako je biža od kornera. Jeba ga konj! A glup je i oni sudac (vjerojatno je mislija na pomoćnog suca), on baca mobitel sa strane umisto da ga stavi u džep i odnese doma sinu.
- Imaju ti oni dovoljno love, ne boj se...
- A oni Knoh, pizdun jedan...
- Knoh? Koji Knoh? - prekidan ga a jedva vatan zraka od smijanja.
- Da ne misliš valjda na Kocha?
- E Koch, bogte, uteka je sa branke kad je Torcida užgala bengalke... O, dabog da ga mobitel pogodija u glavu!
- Je li njemu ovo prva utakmica da ju je pratija? - pita me Stipa kad se ovi maka sa strane.
- Pari mi se da je.

Nastavili smo dalje pričat o balunu. Ratka je ipak zapalija duvan pa se oladija brzo. Nije prošlo puno vrimena i u Park su došli Šele i Koven koji su se vratili sa utakmice. Da ovi drugi nije ima šal oko vrata, čovik bi pomislija da su bili na sprovodu. Naravno, oni koji razume ovaj ludi mentalitet ili su dio toga, znaju o čemu govorin.

****

Ispričavan se šta san se raspisa. Ali jebiga, ima svita koji su prisustvovali ton događaju i koji će ovo čitat, pa nebi sad tija da ispadne kako san skratija, izminija ili nedajbože sakrija neke stvari. Još bi mi se takvi ljudi i zamirili. Ako ste već ovo preživili, onda će te i iduće postove bit u stanju pročitat jer će bit kraći.

| Komentari (0) | Print | # |

O najvažnijoj sporednoj stvari na svitu (1. dio)

Objavljeno 8.10.2007. u 15:41
Uoči utakmice

Ima san namjeru ovih dana objavit nekoliko postova koje san napisa unaprid u Wordu, ali planove mi je prominija jučerašnji derbi između bilih i modrih (mada bi se po boji dresova Dinamovci mogli zvat komodno narančasti).
To popodne doša san u Park. Bilo je oko šest uri. Nisan zna di ću gledat utakmicu, a ima san dvi mogućnosti. Moga san ić u jednog prijatelja doli na Spinut, kod kineskog zida, a moga san sa Milanon i Ratkon ić u kafić gledat balun. Na utakmicu mi se nije dalo ić. Glavni razlog je bila cijena karte. Pedeset kuna za sjever! Krvi ti irudove! Hajduk nikad nije bija u većoj krizi otkad je Hrvatske, Dinamo nan je uteka jedanajst bodova. Uprave praktički više nema. I onda ona govna, koja su ostala vodit klub, nabiju cijene ka da igramo sa Arsenalon ili Barcon. Šta oni mislidu? Da san ja cukun? Tri ure san sta u redu za Sampdoriju, pa valjda "oni" misle da je to malo i da bi triba još dat pet banki i ka najveća šempja gledat taj njihov balun. Dobro, gledat ću ih, ali na neko jeftinije misto.
Inače, Veli varoš je poznat u gradu ka kvart iz kojeg najviše ljudi ide na utakmicu. A od ovih šta ih znan jedino idu Šele i Koven. Kriza se vidi i u ton pogledu.
Do sedan ipo mislija san se di ću otić. Na kraju san odlučija da ću sa Milanon i Ratkon ić u Libra (to van je doli na Šperunu, odma nasuprot sv. Frane). Milan časti i neman namjeru to propustit. Spustili smo se u kafić kvarat od ure prije početka. Ušli smo unutra i neugodno smo se iznenadili kad nan je konobar reka da neće prinosit Ajduka jerbo moraju gledat ragbi pa da će nakon toga gledat neki film. Utekli smo vanka.
- Di ćemo onda? - pitan ja.
Ratka je spominja neke kafiće koji su meni u ton momentu bili na kraju svita. Petnajst minuti prije početka ja ne znan di ću gledat prijenos a nigdi nema poštenog kafića, osin pustih konobi po Varošu di se skupljaju lokalni redikuli.
- Ajmo ća gori u Vidilice. Bit će prijenos sto posto jer je Šurjak vlasnik. - sitija se Milan i spasija nas.
Potrčali smo gori. Došli smo gori cili uspuvani, već napola oznojeni. Ratka je bija cili satran jer je vuka biciklu sa sobon priko cile Senjske ulice i onih stotinjak skala do prve vidilice.
Milan je uša odma unutra vidit oće li bit prijenosa i ima li mista. Bilo je mista zato šta nije bilo nikoga. Ratki san pomoga nać misto za vezat biciklu. Ne znan šta ju je triba vezivat. Ovakva kakva je, teško bi je ko ukra.
- Ma ima neonku koju san stavija prije par dana. - pravda se on. Kada mu je ta neonka podigla puno cijenu bicikle. Jedina dobra stvar te neonke je šta svitli na sto kilometara. Kad je upali vjerojatno ga vide oni gore iz NASA-e. Problem je šta ne osvitljava ništa. To izgleda ka laser plave boje.
Inače, vlasnik bicikle uživljen je u tu vrstu prijevoznog sredstva. On se sa njon svugdi voza. Marendaje, večeraje, vjerojatno i spava sa njon. Jedan put san ga i pita spava li sa njon, ali nije mi ništa odgovorija. Da ne bi ispalo da bidnog čovika gadin (šta mi nije stvarno na kraj pameti... Ubijte me ako lažen!), moran spomenit da je odličan vozač. On će sa bicikleton učinit sve šta mu padne napamet. Može se po ure vozit na zadnje kolo. Ja mislin da zna vozit bez ruku sa zatvorenin očima. No, unatoč ton velikon talentu, u subotu navečer prosuja se na rivi isprid masu svita. Nisan tamo bija, ali svjedoci, koji su imali tu sriću prisustvovat toj komediji, rekli su mi da je to bija pad kojeg se ni najveći kaskaderi ne bi posramili.
Kad ju je konačno uspija vezat ušli smo u kafić. Derbi taman šta nije počeja. Naručili smo po glavi svaki po litre pive. Milan je još naručija i cedevite.
Konačno je počelo. Njih dva odma su zapalili prvi duvan. Ratka je dimija najviše, a reka mi je nekoliko puta da se ostavija ili da će se ostavit duvana. Valjda je to od nervoze. Ja nisan bija nervozan. Ovaj Ajduk više me ne može iznervirat. Nije prošlo puno vrimena i primili smo gol. Gospu ti ćaćinu i materinu Baliću! Vraga izili u svakoj kuni koju si dobija ti i cila ova gubava momčad! Prvo poluvrime nismo prišli dva puta centar.
- Ovi igra ka i ja - govori nan Ratka. Tragično je to bilo čut, a nažalost, bija je u pravu. Koliko god mu je Bog da taj talenat za biciklu valjda mu je isto toliko uzeja za balun. Čovik stvarno ne zna igrat. On ne da ima dvi live noge, nego pari mi se kad igra balun da uopće nema nijednu nogu. - Nikad mi nije bija interesantan nogomet - reka mi je to jedan put. Evo sad izgleda da ga zanima.
Završilo je poluvrime. Bijeli su odigrali ispod svake kritike. Kad bi reka očajno još bi ih pohvalija.
Drugo poluvrime neću puno spominjat. Balić je ponovno zapliva u jednoj situaciji, i Dinamo je da drugi gol i riješija utakmicu. Kalinić nas je spasija od sramote koja se mogla dogodit.
Izašli smo tužni iz kafića. Milan je bija ljut. Sva srića da je taj dan dobija na kladionici dvista kuna pa ga je to u neku ruku smirilo. Ratka je bija bisan ka ris.
- Kako ih nije sram! Da bog da obe dvi noge polomili! Vrag odnija njih i ko in nosi te šugave glave! Pa i ja boljen igran od njih!
Spustili smo se u Park. Doli nas je već čeka Stipe. Dežurna ekipa koja komentira utakmicu počela se polako okupljat.

Nastavak slidi...

| Komentari (0) | Print | # |

Vespa

Objavljeno 7.10.2007. u 15:45
Sidimo u Parku Gvardi, Mrle i ja. Devet je uri navečer. Pa je mrak. Nigdi nikoga. Mrle nešto priča, a ja ga ne obadajen. Gvardi muči, i na mobitelu sluša "Nemoj se udavati" od Stavrosa. Mrle non-stop nešto govori, melje. Izgleda da mu je opet crklo nešto u mobitelu. Ne može slikavat. Svaku sliku koju okine, mobitel mu je automatski briše. Prčkan po mobitelu. Pokušavan vidit u čemu je problem. Bog će sad znat šta je to opet unutra riknilo.
Mrle je tek prije nekoliko miseci dobija prvi mobitel. S obzirom da, bidan, nikad nije ima posla sa tehnikom to mu je bija i osta prvi pravi dodir sa tehnologijom modernog doba. U zadnjih šest miseci otkad ga je dobija ja san ga desetak puta "popravlja" i njegovog vlasnika san učija kako da sa njin barata. A on nikad nije ima mota za takve stvari. Inače, on je kuvar. Ide u kuvarsku školu doli kod Marjanskih vrata. Ovo lito radija je praksu doli u Adriane na rivi i ta činjenica dala mu je za pravo da svima nama neradnicima, koji smo bančili cilo prošlo lito, drži monade o tome kako triba radit. Njegova najpametnija, najbistrija i ujedno najredikulastija je izjava: "A reci ti meni, k..ko će od vas tu za par godin radit...". To bi obično reka kad bi ga mi zajebavali sa poslon koji radi.
Mrle je pravi Splićanin, Varošanin. Hajdukovac najžešći, a nije bija na Poljudu od stoljeća sedmog. "A dok se vi sprdajete po stadionu i gledate one redikule kako maltretiraju balun, neko radi...". Voli Olivera, klape, sluša i TBF, Gibbonija, Magazin (oni stari)... Otprilike ima sličan (sličan ne isti!) muzički repertoar ka i ja...

S obziron da se naslov ovoga teksta zove "Vespa" tija bi se pribacit na glavnu temu ove priče i napisat šta je bilo tu večer u Parku.
- Onda, jesi li uspija sredit? - pita Mrle mene nakon šta san pokušava vidit problem sa mobitelon.
- Nisan, ne znan koji mu je vrag. Odnesi ga doli u servis. - govorin mu. Bija san više cili štuf jer mi je prije toga po ure govorija o Gitku tj. onin likovima šta snimaju komične skećeve pa ih stavljaju na Youtube. On je totalno infišan u te likove.
- Pa bija san u servis ima 15 dana...
- Pa ajde opet.
- Oli mi ti nemoš sredit?
- Aj kvragu i ti i mobitel! Moran li ja tebi svaki put kad dođen ovde, gledat koju si danas monu od mobitela učinija?
- Jedan put mi je popravija mobitel oni kuvar, doli iz Adriane... I znaš li ti koju san vespu vidija u gradu? - odma je prominija temu.
Ja mučin. Evo opet je počeja spominjat vespu. En ti gospu vlašku, tebi i vespama! On je totalno probija na te vespe. Ali ne na nove, nego na one stare šta su se proizvodile prije četrdeset godin. Ove nove ga ne zanimaju. Po nekoj njegovoj teoriji, pravi Splićani voze te stare vespe jer one imaju dušu. One su simbol Splita, Veloga Varoša, itd.
- Pa šta da si je vidija? Neš ti vespe, i to ako je još ona prastara, onda ne vridi ni kune. - namjerno ga provociran.
- Ma nije baza samo u vespi - neda se isprovocirat - Šta misliš koliko san ljudi vidija da se vozilo na njoj?
- Neman pojma.
- Šest!
- Šest? Ma kako šest? Da nisi ti to krivo vidija?
- Šest! Sto posto šest! Na svoje san oči vidija kako su gori u Vukovarskoj kod općine uvatili 30 na sat. Njih šest.
Ja nevirujen. Pa kako šest ljudi može stat na onu bidnu vespu. Toliko ih jedva stane u staroga stojadina. A i onda bi unutra bilo mrtvih jer bi se motor toliko uzdimija kad bi se pokuša pokrenit da bi podavija sve unutra.
- Čekaj malo! Jel ti stvarno misliš da san ja takvi redikul da bi virova to šta si reka? - skačen sad i ja.
- Ma je, majke mi... - kune mi se on. A znan da inače ne laže, da je iskren ga gospa. Ali ovo ne bi povirova ni bogu, a di ću njemu. Uostalom, on nosi očale, pa je možda krivo vidija, krivo izbroja ljude na vespi.
- Na vespu, toliko ljudi ne može stat nikako. - uključija se sad i Gvardi koji je šutija dotad.

Neka mi neko proba objasnit kako može na ovu vespu stat šest ljudi?!

Mrle skače i objašnjava. Četri čovika su sidila na sicu, a dva su se uvatila sa strane i držali se za timun. Jedan sa jedne, a drugi sa druge strane. Pa kako je onda vozač vozija? Kako je drža ravnotežu? Kako je uopće uspija uvatit 30 na uru i to u Vukovarskoj koja je najprometnija ulica u gradu. Još bi možda i povirova da je to bilo na nekoj nizbrdici u nekoj uličici, pa da se ekipa na vespi malo pogurala nizbrdo. U ton momentu sitija san se kako smo jednu večer Mrle i ja sili na Matinu vespu od pedeset kubika. Mate je vozija. Bolje rečeno proba je vozit. Napravili smo sto metara i skoro smo poginili jer je zadnje kolo upalo u jednu rupu na ulici i motor nas je jedva povuka naprid.
Nakon desetak minuti karanja u kojiman smo Gvardi i ja pokušavali dokazat Mrli da ne može nikako stat toliko svita na motor, Mrle je okrenija ploču.
- Znaš šta? Ja isto mislin da ih je bilo pet.
- Kako sad pet?! - glumin da san ispalija na živce, a zapravo guštan ga provocirat. - Maloprije si se kunija da ih je bilo šest!
- Ma ne znan više, ili pet ili šest... - cili se zbunija, a sa strane Gvardi krepaje od smija.
Zaputili smo se doma. Priko Reićeve, Senjske, Šperuna, pa na rivu. Cilin puten traje opet isti scenarij uvjeravanja. Na kraju kad smo se spustili na rivu Mrle govori:
- Nisan ja to vidija nego je to vidija kuvar iz Adriane. On mi je to reka.
Sad san tek ispalija na živce. U ton momentu tija san ga ubit. Po ure smo se karali oko toga, a on sad meni govori da nije to vidija nego da mu je to rekla tamo neka kurba od čovika koja nema pametnijeg posla nego pričat monade o vespama.
Mrlin problem je njegova naivnost. Svima viruje. Šta god da čovik reče on će povirovat. Ja mislin da mu sad dođe Mamić i da mu kaže kako mu je Hajduk draži pedeset puta od Dinama, da će ovaj to povirovat. Vjerojatno bi ga i Hitler uvjerija da nije on kriv za 2. svjetski rat.
Više nismo pričali o tome. Produžili smo priko Marmontove i kazališta sve do Presidenta di san ja produžija doma a on i Gvardi skrenili desno, za stari plac.
Eto takav je Mrle. I ovakav i onakav. Ali po meni, jedna od najvećih legendi u Velom Varošu. Ako ne legendi, onda baren jedna od potencijalnih legendi. A bolje bit potencijal u nečemu nego niko i ništa.

| Komentari (0) | Print | # |

Park

Objavljeno na staron blogu 5.10.2007. u 14:24

Radnja ovog dnevnika počinje u Parku…
I da odma pojasnim, to nije park ka šta bi svaki normalni čovik pomislija. To nije park sa cvićen, grmljen, stablima, lipin zelenim klupicama, golubima, starin penzionerskim sviton koji sidi i čita novine, klošarima koji pišaju iza svakog kantuna, kurbama koje se tu motaju u kasnim večernjim satima… Ne, to je Park sa velikin slovon. Zašto se zove Park? Zato šta ga mi tako zovemo i zbog toga jer je lipši od najlipšeg parka na baloti zemaljskoj. To je malo igralište za balun sa umjetnom travom (da, da, sa pravon umjetnom travon…), veličine, negdi od oka, 11x9 metara. Idealno je za igrat 3 na 3 na male branke koje su i postavljene za tu svrhu. Teren je ograđen mrižon visine do tri-četiri metra sa svih strana. Na ton „sportskom objektu“ ekipa svakodnevno igra balun. Kad kažen ekipa onda se ta rič odnosi svit od 5 do 105 godina. Dobro, lažen kad kažen do 105 godina ali ima ljudi koji su uvatili pet banki i ja ih još vidin u Parku di se mlate sa dvadeset-trideset godina mlađin osobama. S obzirom da puno ljudi tu dođe igrat balun ima i svita koji oće pogledat te legendarne dvoboje pa su u tu svrhu postavljene i klupe (bolje rečeno puntižele odnosno obične daske dužine 3-4 metara)i to na dvi strane igrališta. Jedna strana se koristi dok na drugoj to baš nije moguće jer se klupe nalaze na zidu koji je visok najmanje metar ipo. I di će se sad stariji čovik penjat po zidu ka majmun pa da još padne i polomi koju kost. Još usput mora pritrčat cili teren na kojen se upravo u tom momentu lomi utakmica jer je rezultat 5:5 a igra se iz šest. I sad ako neko oće prić na drugu stranu jer na ovoj „vamo“ ne može uvatit misto, onda triba prikidat utakmicu, a kako su igrači poprilično nervozni vjerojatno bi ubili i vlastitu mater da in sad prikine utakmicu. Pametan čovik neće riskirat život za ništa pa će se zato gužvat na klupi sa publikon ili će, ako ne uspije uvatit misto, čekat kad će nekome gledatelju dodijat balun i kad će ovaj otić doma i oslobit mu bokun mista.
Također ne smin zaboravit najbitniju stvar, odnosno ne stvar, nego biljku. Ta biljka se zove bor koji se nalazi na sredini igrališta. Dobro ste pročitali, točno na sredini. Bor je star ka Dioklecijanova palača mada ima svjedoka koji se kunu da je stariji i od Salone, ali ko će sad svemu virovat. Također tu se nalazi još jedan bor koji bi ovome prvome po godinama moga bit pradida, ali on se nalazi u kantunu Parka pa toliko ne smeta prilikon igre. Ima svita koji govori da bi tribalo posić stablo u sredini jer smeta kad se igra. Iz samo jednog razloga se slažen sa tin, a to je da kad dođe neki novi igrač na terenu koji ovde nikad nije igra u momentu kad oće pucat na praznu branku, šut mu blokira ogromna borovina, pa onda bidan čovik ispali na nerve (da se blago izrazin da). Dobra je stvar šta oba dva stabla nemaju ni jednu granu do dva ipo metra visine. Unatoč tome znalo se događat da bi se neki iskusni igrači (da ne kažen iskusni tukci) zalete u borovinu, pa razbiju glavu u kojoj na svu sriću ionaku nema ništa jer da ima ne bi bilo ranjenih koji tu kradu bogu dane već desetak godina i znaju napamet svaki milimetar Parka. Obzirom da mi nije cilj napad bidnu borovinu tija bi napomenit nan ona daje ladovinu kad su litnje žege, daje nan i dovoljno sunca kad su ladne zime i kad bura dere. Čak nas i ponekad zna zaštit od kiše ali samo kad je slaba kiša i to samo gledatelje jer ima više grana iznad klupa nego poviše terena. Ta dva stabla su spomenici Parka.

Legendarni bor u sredini Parka. U pozadini klupe koje nisu u upotrebi.

Dakle, sad kad san uspija u kratkin crtama objasnit izgled Parka, želin napomenit, kako Park nije isključivo namijenjen za nogomet nego i za košarku, rukomet, pa čak ponekad i za tenis. Jedan put se igra i vaterpolo i to bez vode, ali ne pitajte kako, ni ja ne znan. Stanovnici tog Parka natjecali su se i u streljaštvu, odnosno gađali su balunom prazne boce na zidu. Dica bi se igrala sa sličicama i stariji bi bacili liti najčešće na briškulu i trešetu. Na trijumf ne bi igrali jer pravila te poznate kartaške igre nisu baš usvojena. Ali najčešći „sport“ kojim se mi svi bavimo je priča, razgovor, u našem slučaju uvik neko svađanje, deranje, vikanje, karanje, urlanje, provociranje itd. Svađa se o svemu, o curama, filmovima, muzici, kompjuterima, pederima, purgerima, košarci, kladionici, ali najviše o balunu. Balun je sveta stvar na dnevnom repertoaru, Nikad ne prođe dan a da se bar jedanput ne spomene odnosno ne ispljuca Hajduk koji „ne valja ništa, jer da valja ne bi bija na -11 bodova od Dinama i ne bi valjda ispada od tamo neke gubave Sampdorije koja Europe nije vidila“. Priča se i o Torcidi i BBB pa uvik se nađe ljudi kojima je draže gadit Torcidu i hvalit organizirane Boyse. Oni vole i Dinamo više od Hajduka, pa opet uvik ih vidin na sjeveroistoku Poljuda di žestoko navijaju i beštimaju sve po spisku sucima koje je Mamić delegira. Nažalost, onaj koji ne živi u Velom Varošu ili baren u Splitu ne može razumit ovaj ludi mentalitet. Vjerojatno i oni sami ne razume koji in je vrag u glavi pa da uvik (ali baš uvik) gade svoje a hvale tuđe.
Znači, radnja počinje u Parku, ali o tome u sljedećim danima, tjednima, misecima…

| Komentari (0) | Print | # |

Sljedeći mjesec >>

Opis bloga

Linkovi

ponedjeljak, 28.01.2008.

Derbi svih derbija (nogometna utakmica na varoški način)

Od Božića do Velog Varoša

Oće li taj ZERP?

En ti tv pretplatu i onoga ko ju je izmislija!

Već smo prvaci svita

Sprdačina od kutka

Đir po Velon Varošu

Četri miljuna izbornika i Mrle

Ljudi moji, je li to moguće?!

Umisto naslova

Neću politiku u moju butigu!

Kad kiša pada u Splitu

Krevet

Menadžer

Mate Guba

nedjelja, 27.01.2008.

Koja je to kurbanjska srića!

Radni dan u Parku

Ljube, postolar i travarka

O najvažnijoj sporednoj stvari na svitu (2. dio)

O najvažnijoj sporednoj stvari na svitu (1. dio)

Vespa

Park

	siječanj, 2008					>
P	U	S	Č	P	S	N
	1	2	3	4	5	6
7	8	9	10	11	12	13
14	15	16	17	18	19	20
21	22	23	24	25	26	27
28	29	30	31