Objavljeno 18.10.2007. u 13:31.
Sidin za kompjuteron u sobi. Vrtin se po internetu, i ne znan šta ću sam sa sobon. Mater zove iz kužine. - Obid ti je za stolon, ajde požuri da se ne oladi! Trčin u kužinu jer znan šta me čeka. Škampi! Nisan ih ija već nekoliko miseci. Mater i sestre su ručale, jer in se nije dalo mene čekat da dođen doma s obziron da san to jutro bija vanka na balun, a ionako san in reka da neću doć doma prije dva ipo. I taman lipo žderen škampe i močin kruv u toč, kad, normalno, zazvoni mi mobitel. "Aj' kvragu i mobitel i onaj ko me zove!" mislin u sebi, a opet, znan ko me zove. Jedini lik koji me suboton u tri ure može zvat je Mateo (ili Mate, kako ga zoven). Prvi put zvoni cilu minutu. Neću se javljat. Nek zvoni cilo popodne. Oću ka čovik u miru obidvat. Mater bi se tila javit, ali jon ne dan. Sestre, u svojoj sobi ionaku ne obadaju. Da opali grom u zgradu, one vjerojatno ne bi primjetile.
Starija sestra nenormalno je oglušila. A di i neće, kad sluša oni kurbanjski iPod. Kad ga sluša u svojoj sobi, ja, koji san udaljen deset metara od nje, čujen svaku notu pisme, a onda mogu mislit kako jon grmi na slušalicama. Ali, njoj to očito ne smeta.
Nije ni prikinilo zvonit, a odma zvoni opet. Ne obadajen. Znan zašto zove. Kurba od čovika zove samo da me pita koliko je osta na Hattrick. Mate je nenormalno uživljen u tu igru, koju i ja igran. A to van je, za one koji ne znaju, online menadžer. Vodite svoju ekipu (nogometnu, a koju drugu?) i cilj je bit najbolji na svitu... Suboton u dvi ure igraju se ligaške utakmice, pa me ovaj zove, da vidi koliko je osta. Trenutno nema internet doma jer nije platija račun u zadnjih dvadesetak miseci, pa san mu ja zasad jedina veza sa ton igron.
Opet zvoni. - Mate, bog ti pomoga, prikini zvat baren po ure! Ako se ne javljan znači da neman mobitel ko sebe! - svađan se sa mobitelon, već cili nervozan.
Mateo nema milosti. On bi sad ubija čovika da sazna rezultat, a ja bi sad najrađe ubija ono govno koje je izmislilo taj šugavi mobitel i tu gubavu internet igru. Već počinjen proklinjat dan kad san zaigra to sranje.
Nakon deset minuti, uporne zvonjave, i mog nepotribnog nerviranja, javija san se na mobitel.
- Alo.
- Alo, Mateo je, zva san te. Nisi se javlja...
- Znan da si ti.
- Reci mi, koliko san osta na hattrick.
- Čekaj da vidin... - gledan na kompjuter. - ... A dobija si 3:1. Sad ćeš bit prvak svoje lige, sto posto.
- Nemoj srat... Nemogu virovat. - uvik kaže da ne može virovat, a uvik viruje. - Dobro je to...
- A di si ti sad? - pitan ga.
- Evo me na brodu, bija san sa Krilnikon na Hvaru. Imali smo utakmicu.
- I koliko ste ostali?
- Izgubili smo 8:4! - govori mi i smije se. Čujen u pozadini da cila ekipa krepaje od smija. A ludoga svita. Izgubili su utakmicu i smiju se, vjerojatno feštaju na brodu šta su dali četri gola. Kada je to malo? A opet s druge strane, primili su osan komada. Vjerojatno i to proslavljaju. Kada je lako primit toliko golova. To (još) ni Hajduk ne zna, ali bijeli brzo uče.
Mateo trenira u Krilnika već nekoliko godina. Nije loš igrač. Puno može pritrčat, mada uvik govori da nije kondicijski najbolje pripremljen. Stručno rečeno, dobro pokriva teren i neprolazan je u obrani. Tehnički baš nije potkovan. Zasad konstantno igra u prvoj postavi juniorske ekipe unatoč bez obzira šta ima neke mušice u glavi. Znalo se događat da ga ne bi bilo po dva tjedna na treninzima jer bi se on devet večeri zaredon opija po disko klubovima i kafićima. I svaki put kad bi ga vidija dan nakon pijančevanja uvik bi sluša iste mone:
- A da vidiš kako san se sinoć ubija! Satra san se čoviče...
- Šta, ti sam?
- Ja i još nekoliko prijatelja... Svi smo se ubili...
- A šta je to bilo? Genocid ili kolektivna samoubojstva?
Svaki put se ubije. Ubija se dosad milijardu puta. Po onome šta priča, normalni čovik bi zaključija da ima više života od prosječne mačke.
Ovu subotu (20.10.) mu je rođendan. Slavit će ga gori u "Galerije", na Split 3. Zove me da dođen. Neman volje ić jer znan šta će bit. Svi će se ubit. Poslin će rigat po ulici, valjat će se po đardinima, i onda će sutra, u nedilju, doć u Park. Onako, satrani i bezvoljni, govorit će mi kako in je bilo bezveze, i kunit će se kako se više nikad neće opijat... A ja bi triba bit teški redikul da povirujen u ta obećanja.
**** ****
Dragi čitatelju, vjerojatno se pitaš zašto se naslov ovog teksta zove Mate Guba. Ne, to nije njegovo prezime. Mateo je takva guba, odnosno šupak. Čovik ima nevjerojatno puno sriće.
Npr. igramo football manager Koven, Mate i ja. Mati damo da vodi najjači klub jer on ionako nema pojma igrat menadžera zato šta ne razumi dvi riči engleskog. Nas dvojica uzmemo samo malo slabije klubove od njegovog. Naravno, on osvoji prvenstvo, a uvik igra neku gubavu taktiku, tipa 2-1-5-2.
Druge primjere neću ni spominjat jer ih ima puno, a ja sad ionako neman vrimena jer moran trčat na faks... Srca ti irudova, već je jedan ipo, ajme zakasnit ću...
Post je objavljen 28.01.2008. u 13:25 sati.