Dečko, za kojeg sam umislila da sam stisla ga za jajca, ima dvajs i koju godinicu u pljosnatoj guzičici i firmu s jedva pet radnika. Njegova firma ima blokiran račun i bit će mu tako blokiran sve dok mu država ne uzme svojih dvajs i nešto tisućica kn. Tako on to meni, u očaju, zbori. I dok mi tako, drhtavim glasom plačno pjevuši, izgleda mi malo na onog crknutog delfina tamo dolje u mljetskom kanalu, zauzima mi četvrtinu ureda onako sav natečen, žutoplave boje mesa s jarko crvenim podočnjacima, nepočešljanih žutih dlaka od kose, tužan je to prizor. Bilo tužno ili ne, sve dok mu država ne uzme svojih dvajstisućica, ja ne mogu doći na red sa svojih sirotih par tisućica. Dečko mi, suznih očiju, nuđa cifru u kešovini, no meni ista ne igra ulogu, jer s kešovinom ne mogu niš pametno nego još moram ganjat šefonju da piše neke posudbe i opet stavi tu kešovinu na račun, jerbo moji dobavljači funkcioniraju, svi osim jednoga, na avansno plaćanje, preko računa, naravno. Na račun, rekoh, ništa gotovina. Vjerujem da sam rijetka budala koja odbija kešovinu i tu neku crnu zaradu od 23 posto, ali, jebat ga, lijena sam i volim inatit i zajebavat. Druge, sebe i sve redom. Nije ni čudo da mi je propast zagarantirana.
I dok se tako povuci-potegni-stisni pokušavam domoći svojih par sirotih tisućica, čujem da je dečko preselio svoju firmu i sve svoje radnike i iza sebe ostavio neplaćene struju, telefon, vodu i da ga je upravo ulovio bivši prostoronajmac usred HEP-a i pred onim jednim šalterom i kobasica redom od ljudi u njemu, ulovio vrijeđat i prijetit, tako da je dečko odnekud, man stvorio desetak tisuća kn i platio, struju barem. I onda mi reče prostoronajmac da mali je zmija i da samo glumata i da uvijek ima skrivenu neku lovušu negdje.
Svejedno, ne bih mu voljela bit` u koži. Imat` dvajs i neku u guzi samo, a već tako opasno ličiti na crknutog delfina.