nestašna usidjelica

subota, 04.09.2010.

Strah svih strahova

Ja se ne bojim zmija. Ni velikih, ni malenih, ni šarenih. Ne bojim se miševa, stonoga, štakora, pauka, mačjeg izmeta, pasa, leoparda, mraka, vještica. Ne bojim se ni držati se slabašnim ručicama za stijenu dok je ispod mene par sto metara ambisa. Dobro, tu se malo znam stisnut, ali ne tako strašno.
Ali me zato bolnice užasavaju. Na neki čudno neopisivi način. Užasava me zgrada, užasavaju me tete u plavo bijelim uniformama i šulc klompama, barbe u zelenim kutama, njihovi bijeli auti sa naranđastim detaljima, užavaju me ulazna vrata, tete iza onih šaltera, hodnici, mirisi, zvukovi, boje, ma ama baš sve po spisku.
Odjel ginekologije vrhunac mi je užasa svih užasa.
I od svih odjela, baš mi je suđeno da taj posjećujem.
Jer mi je izraslo nešto. Kažu, nije opasno, ali može se zakomplicirati, treba zato vaditi i pogledati, treba vaditi jer zagorčava život, jer se puno krvari, jer ide na živce, jer se ne može zatrudnjet, jer se može pobaciti, jer se nikad ne zna. Onda skrušeno prebrodim sve postavljene birokratske doskočice, odem ginekologici da mi da uputnicu za zahvat, s uputnicom za zahvat odem primarijus koja radi zahvat, od nje dobijem uputnicu za pretrage, uputnicu za pretrage nosim svojoj doktorici za sve da mi da uputnice za vađenje krvi, pišanje u čašicu i brojanje otkucaja, onda to sve učinim i ponosno pokažem medicinskoj sestri u sedam ujutro i onda oni to sve pogledaju, izmjere mi tlak i kažu kako sam mlada, ( hihihi ), kako su polipi maleni, kako je zahvat veća debilana od nezahvata, kako mogu rodit, zatrudnit, kako mogu sve i kako mi polipi uopće ne smetaju i ako mi baš jako ne idu na živce, da onda odem doma i javljam se svaku malo na pregled, pa ako mali polipi polude, e onda da će ih vadit.
Onda ja sva sretna odem doma.
Pa krvarim. Pa ne krvarim. Pa krvarim jače. Pa dobijem upalu. Pa dobijem antibiotike. Pa opet ne krvarim i budem super. Pa se onda nanerviram i prehladim i opet krvarim. Pa me boli dok krvarim. Pa ne boli.
U međuvremenu čekiram tri ginekologa.
Prvi kaže da je to samo debilana i da ne treba vaditi, osim ako sam radi toga jako živčana pa mi smeta i ne mogu živjeti s mišlju da je nešto izraslo, pa će onda oni to vaditi. Da mi smire živce.
Druga kaže da nije baš sigurna da sa 38 mogu zatrudnit. I onda me pita da šta da radimo. Onda joj kažem da ne znam šta da radimo i da sam upravo zato i došla na pregled. Jer ja sam ta koja ne zna šta da radi, a oni su ti koji znaju.
Treća kaže da koji su to sve debili i da šta mi to ne izvade. I dadne mi preporuku da si nađem četvrtu.
Četvrta kaže da treba to vaditi i da šta su oni svi debili pustili da hodam okolo tri godine tako i tko mi je to uopće rekao da sam mlada? Sigurno neki starkelja od šezdeset kojemu je sve mlado. Da, jest, sijedi jedan gospodin. Pa naravno. Ali hajde, baš i nije tolika frka i ako sam tako preživila tri godine i ako baš ne želim plaćati dvije milje kuna za vađenje, nek si sredim dopunsko i onda nek se javim. Imate li dvije hiljade kune za bacanje? Nemate, naravno, ajte kući pa sredite to.
Onda sređujem dopunsko. Nađem obrazac na internetu, skinem, isprintam, ispunim, i da bi sve bilo brže, zalijepim papirić s molbom da mi iskaznicu pošalju na adresu u gradu u kojemu radim, a ne u onom gdje sam prijavljena da živim. Da bude brže. Frka je.
Onda prođe jedan mjesec, prođe drugi. Nema veze, ionako je primarijus sad već na godišnjem, a onda i ja idem na godišnji, pa jebiga sad. Svejedno, zovem besplatni telefon da se žalim. Kažu da mi je dopunsko riješeno, ali da su svi na godišnjem pa se kartice sporo rade. Ali da ako je frka, da odem na šalter podignuti neki zamjenski papir. Čudim se kako mi dopunsko vrijedi kad nisam ništa platila. Kažu mi da nema veze, da platim kad stignem. I da, vrijedi. Baš zgodno.
Prođe treći mjesec, prođu godišnji, naručim se kod dr., kao da je sve u redu, odem na onaj šalter. Cura sa šaltera ode do neke kutije i tamo krene kopat, donese mi kuvertu sa iskaznicom koja im se vratila jer netko šlampavo nije napisao adresu do kraja. Njihova greška, skroz naskroz. Nisu se sjetili ni pogledati na adresu kad im se jednom vratilo. Unutra skužim da su upisali kako živim na adresi od firme u kojoj radim. Sve podrkano.
Birokracija.
A oće regres, oće Božićnicu, oće Uskrnicu.
Jebem im mamicu.
Onda opet, trčim na pregled, sjedim prvo u hodniku, ispraznim sva crijeva, i doručak sam sigurno izbacila, da, grlo mi je suho, ne znam zašto, nije to zmija, nije bijesni pas, nije, ne znam šta je, ali tijelo je jače, luči adrenalin, crijeva šarafe, svašta se u toj čekaonici zbiva, borim se sa sobom, zašto, zašto, koj kurac ne mogu biti mirna i opuštena i normalna, dovoze ispred mene polumrtvu ženu na bolničkom krevetu, kužim da je živa, samo je malo mamurna, usporeno se raspituje da može li dobiti malo narkoze za po doma za one dane kad ne može spavati, i isto tako usporeno odvaljuje da njoj je tako lijeeeeeepo sada, i onda pita da kad će ručak, objašnjavaju joj da mora sad malo spavati par sati, a ona jedva gleda u strop i blaženim se smiješkom veseli jer joj je tako lijeeeeepoooo.
Ok, super je to, nadrogirat će me i bit će mi lijepo, oke, oke, sve će bit oke... lijepo. super. njami.

I onda opet... od cijele frke, strke i panike, ništa to nije, mali polipić koji je manji nego zadnji puta, čak više nema onog jednog malog partnera od prije par godina, sam je i stisnuo se, mogu li zatrudnit, ma možete, naravno, ali onda ću pobaciti, ma možete vi pobaciti od milion razloga, a ni jedan od njih ne mora biti polip, pa šta da radim... odlučite, ako vam smeta, a vi odite ginekologici da vam da uputnicu za mene, pa ću ja onda napisati uputnicu za pretrage, pa ćete se naručiti kod sestre, pa ćete napraviti pretrage... pa sve to, ali i ne morate... no, ako vam baš jako smeta, a vi se odlučite, pa se javite.

Joj, kako me bolnice užasavaju...