Sve je čisto, dezinficirano i uklonjeno. Ostali su samo neki čudni egzotični začini koji će malo zbuniti Cimku, ali ako ja ne moram znati gdje je ona bila na godišnjem, ne mora ni ona znati odakle zadrtoj nekuharici egzotični začini. Eto.
Stan je prazan i nijem, bez mirisa, okusa i boje, nebo je 100% cyan plavo, zrak je kristalno čist, sunce je ljetno žuto, posvuda se šeću gole kože i raspuštene dlake, a ja se vučem zarobljena u svojem premalom balončiću od zakrčenih misli ravno na posao. Kasnim i svejedno mi je. Nailazim na nesretnika koji pokušava nekako proći koz zaključana vrata, veseli mi se kao mali psić, jer nitko u gradu ne radi, a njemu fotokopija sad tako gadno treba. Ajde.
Na majlu nema nikoga, skype je opustošen, na gmajlu sivilo, na portalima crne vijesti i tmurne prognoze, a vani sunce, i ljudi gole kože.
Kao da smo još jučer bili zajedno. Penjali se po stijenama, puhali, znojili i stenjali, hranili jedno drugo u šumi koja je zujala od života, pričala sam mu kako gss mrzi inkognito planinare koji se nikome ne javljaju i ako nam se oboma nešto desi da smo gadno, gadno najebali, i eh, da, kako romantično. Sve će izaći na vidjelo, a nas ionako više neće biti. Čista epika.
Sad se moram naviknuti na prazan ekran i nijemi mobitel...zašto?
Nije mi baš dobro, tako je valjda i malim zbunjenim psićima koje su vezali za stup ispred dućana, ali znam da će proći... sve će proći. To je samo zato jer je bilo tako intenzivno, preintenzivno malo, možda, da. Nije to dobro, naviknuti se na nekoga tko ne smije biti tu... kaos. Kad ga nema, nije u redu, kad je tu, nije u redu, sve to nešto nekako nije u redu.
Dolazi mi Paprena po neke slije, gleda cd, nas na njemu i komentira Amantea, kaže da joj se čini kako on pretjeruje sa svojim pričama i da se njoj čini kako on, ustvari, nije probao ništa nego tu svoju sirotu ženu i možda još koju prije nje. Jer da ti koji puno pričaju.... Opet mi se steže u želucu, već neko vrijeme mislim kako je dovoljno inteligentna da zna i šuti, ali sad mi se čini da dvije godine, ipak, uspješno igram paralelni život i da, ako otkrije... Ima ona neku sliku o meni, ne uklapam se u tu njenu sliju, više ne, stvari su se promijenile, ljudi se mijenjaju, tko ne evoluira izumire, moramo se mijenjati, tako smo programirani... ostala bi Paprena u velikom čudu pred najboljom prijateljicom.
Dolazi mi kasnije Mirna, sprema neku dobrotvornu utrku, zove me da se pridružim, čini mi se na trenutak kao super šok-terapija da napravim u svom životu stvar koju inače nikada ne bih. Odem tamo, trčim po vrelom zvizdanu i družim se s nekim nepoznatim ljudima, možda upoznam nekog... nagovara me Mirna da ako se prijavim sama, onda me možda izvuku da budem sa nekim... (da, da, nekim tko će moći biti stalno sa mnom i s kim se neću morat skrivat po lijevim ulicama i zabitim fukodromima) ...selebritijem, dovršava oduševljena Mirna. Eh, zaboli me sada za neke selebritije... nisam baš dobro danas, sutra će valjda biti bolje, navikne se čovjek na prazne ekrane i mutave mobitele... pomalo ...