... da ne zamirite, i ja san, davno, obaša cilu županiju, i šire, sa mlaznicon u ruci i brentačon na kostima, ma koliko mi šutjeli o tome ...
E, i zaboravija san napisat, član sam DVD "Mladost" čin san uspija nagovorit mater da mi se potpiše na pristupnicu, od 1977. godine.
Bar ono čega se sićan u ove pedesetidvi godine koliko san prikobacija priko glave, proveja san prvi maja na puno različiti načini. Osandeseti godin prošloga stolića bija je đir poć na planinarski dom „Putalj“, u po Kozjaka, pa tamo feštat. Ča je bilo i nije bilo dobro. Dobro je bilo ča su bila dva dana praznika (prvi i drugi) pa si se moga malo rikuperat (oporavit, za sjevernjake) dan kasnije, a ono ča je bilo malo manje dobro je to ča još nije bija probiven oni put priko Kozjaka, pa se odilo kroz Gaj (nisan se zajeba, kod nas se uvik Gaj pisa velikin slovon!). Danas, ako bi i doša do gori tin puten, nizdol bi saša ili helikopteron ili kolima od hitne, uz usputnu reanimaciju. Uz puno puti citiranoga Dannyja Glovera a.k.a. Rogera Murtaugha: „I'm too old for this shit!“
Straj me iti spominjat ondašnji običaj da se gre sa planinarskoga doma na vrj Kozjaka na improviziranome igralištu bacit na balun
Nima smisla plakat za prolivenin mlikon, sve u svoje vrime, ali ni ovi uvod nije bez veze. Danas mi se nije dalo nigdi odit, ka ni mojin dvima principessama. Digli smo se deboto za obid. Sritni i zadovoljni ča vanka ne pada kiša, jer je tinjala mala nada da ćemo ipak negdi poć prošetat. Ali kako se nebo mrgodilo, i oti tanki plamičak nade se udunija, pa smo, nakon popodnevnoga pižolota, odlučili da se ipak malo maknemo iz kuće. Kasno je bilo za obalazit sve one brojne „fažol-hepenninge“ u bližoj i daljoj okolici, a ni u Trogir nan se nije dalo, jer je cili grad zabarikadiran radovima, pa me to odma ubilo u nastojanju da povirin manifestaciju koja se zove „Srednjovjekovni Trogir“. Ili tako nekako, ispraviće me trogirski domoroci/domorotkinje, ako san falija
Za kino nije tribalo ni jednu od nji dvi, Vinkice i Zakonite, puno nagovarat, samo da još izaberemo koji film. Nismo se puno mislili, kad smo odbacili one ča smo is već gledali, ka i one ča is, iz raznorazni razloga, ne moremo gledat svi troje. Izbor je sam iskočija iz Cineplexxova repertoara: Bezvremenska Adalline.
Sad dolazimo do onoga moga uvoda ... u ovome filmu je, sticajem okolnosti, nadnaravnih događaja, koincidencija i čega još ne ... Adalline Bowman u svojoj dvadesetidevetoj godini pristala starit!
Znači, ostvarija joj se san svih žena, a bogami i muškaraca, da zamrznu život u najboljin godinan, kad su već stekli neko životno iskustvo a još su itekako u snazi
Rođena 1908. godine, ostala je „zamrznuta“ u tijelu koje je imala 1937. kad joj se dogodila prometna nesrića, od koje je sve počelo ...
Iako to zvuči ka ostvarenje mokrih snova deboto svakoga mlađega od trideset godin na ovoj zemaljskoj baloti, to je predstavljalo za nju prokletstvo, jer se morala stalno selit, minjat identitet, bižat od svakoga, pogotovo kad je pokupija FBI u jeku makartizma i „lova na viščice“.
Jedino je njezina ćer znala za cilu priču ... jedina nedoumica koja mi je nakon filma ostala Je li jon David Bowman ča u rodu, ili se to scenaristu samo omaklo
Ali neću van sad pričat cili film, iako me svrbidu prsti da otkucan sve do kraja na tastaturu
Ostaviću van da ga pogledate do kraja, jerbo ga toplo priporučan, kako ja, tako i ove moje dvi prinčipese!
Zdravi i veseli bili!
