Zaštitnik pomoraca i najdraži dičji svetac napokon se ukaza i u naše malo misto. Prođira je u pravoj pravcatoj kočiji su dva konja, i na podan friško umivenoga staroga kampanela proša je i podilija dičici darove ...
Photo: Dragan Kovač
Male, recesijske darove ... ali bitan je princip i dobra volja! I nima bolje i lišpe nagrade do nasmijane i razdragane dičice ... kojima nije bilo briga ča je Bare Coto govorija da to nije Nikola, nego Mario, a da je Nikola osta doma. 
Dan posli je bilo vedro i lipo, i ne samo raspoloženje. Oni Gori se, jema bit, smilova na nas, pa je reka: eto van malo sunca da se naguštate prije vengo vas okuje ledena zima. Nije nas tribalo puno nagovarat, odlučili smo iskoristit nenadani dar lipoga sunčanoga dana usrid dvanajstoga miseca. Skupili smo Vinkicu nakon vjeronauka, pa lagano Užbenik, via Boraja ...
Grijota bi bila ne iskoristit, napokon, priliku da posli pusti prolazaka ovin puten ne zabilužin kako je lipi pogled odozgara na Trogir, i šire ...
Došli smo na rivu Krešimirova grada oko podne, dokle su još novinarske noćne tice brisale krmelje sa očiju ... i taman prispili na jedriličarsku regatu. Puna riva svita je jemala ča gledat ...
... ne mogu uteć od Kaštili, sve kad bi i tija ...
Jema bit da je bar dvotrećinska većina žitelja Šibenika izašla malo ogrijat stare košćice. Parkiralište je, osin prometali na četri kola, bilo puno i oni netipični dvokolica za ovo doba godine, pa se moglo vidit i neke u najmanju ruku nespojive kombinacije ...
... ka ča su ova dva gori, drčna Bembura i ispahana Vespa, ka kraljević i prosjak 
Zakonita je rekla da nije nikad bila u Katedrali sv. Jakova, a sram me je reč, nisan ni ja bija unutra ...
... pa je red bija da i tu povijesnu nepravdu ispravimo. Ušuljali smo se kroz oškrinuta glavna vrata, nije bilo nikoga osin tete koja je čistila isprid oltara. Nastojali smo bit tihi ... i slikavat brez blica, da ne narušimo stoljetni mir kojim je odisala unutrašnjost velebnoga zdanja.
Zapalili smo tri sviće, pomolili se, i na prstima izašli vanka, očarani sa onin ča smo vidili. Zna san da je lipo, gleda san puste dokumentarce, ali ovo triba doć vidit svojin očiman 
Još jednu sliku kraj vrata ...
... i par slika okolo ...
Moga bi ovako do ujutro, da ne rečen sve dokle ne napunin karticu na fotoaparatu. Dotle su već svi DJ Krmelji sašli sa očiju, dizelaši su postigli radnu temperaturu i napokon samo popili mali makijato na Rivi sa našin domaćinon, Sammyjen, novinaron Radio-Ritma, među ostalin  .
Najpri smo bili povirit njegovo radno misto, pa se Vinkica odma uvalila u katrigu ...
... i zaključila da bi bilo lipo ovde radit. Nije loše, dapače ne bi se ni tata bunija ...
Naravno da se nismo na tome zadržali, još san se davni dana dogovorija sa Samiron da se moramo slikat kraj, ipak napoznatijega Šibenčanina u današnjemu svitu, da se ne bi ko od povijesnih prethodnika možda i uvridija ...
Doć Užbenik a ne slikat se sa „Košarkaškin Mozartom“ bi bilo isto ka i doć u Metropolu a ne obać Bana i bacit ča munite u Manduševac.
Kad smo i to obavili, pozdravili smo se sa Sammyjen i odjahali dalje, povirit Žilu i njegove penziće, tetu Vjeru i barba Danu ... skoro da nisu pripoznali Vinku, jer nismo bili deboto dvi godine.
Dan je proša dokle si dva puta zapljeska rukan, bilo je vrime za poć nazad. Mislili smo poć malo obać Primošten, ali smo odustali tražeć mista za parkiranje. Baš mi se i nije dalo puno odit nanoge, da nas mrak ne uvati na povratku.
Puni očiju i još punijega srca vratili smo se doma, nakon skoro cjelodnevnoga izbivanja.
Odmorni i spremni za novi radni tjedan ... a Vinka bi pribotunala da se moremo spremit i za svetu Lucu.
Zdravi i veseli bili! 
|
