... da ne zamirite, i ja san, davno, obaša cilu županiju, i šire, sa mlaznicon u ruci i brentačon na kostima, ma koliko mi šutjeli o tome ...
E, i zaboravija san napisat, član sam DVD "Mladost" čin san uspija nagovorit mater da mi se potpiše na pristupnicu, od 1977. godine.
Malo san se naspava, sredija utiske i seja prid ekran. Nikad mi nije teže bilo započet nego danas ... najprin od naslova ... nisan tija da ispadne da je ka ništo završilo, da nima više i slične bombastične floskule koje punidu naslovnice oni novin ča opasno balansiradu oko broja od 25.000 iljad besid unutra, a ni ove druge nisu daleko, barenko u doba kiseli krastavaca.
Daleko je od kraja utakmice, sad je samo počelo drugo poluvrime, uvik ću moč reč „prije i posli libra“.
Odavno san se primišlja ovo napravit, otkad mi je zdravlje narušeno, ča se tiče noge, i okad mi nisu svi prsti na broju. Bar koze još jesu
Sve je ispalo lipo, da lišpe ne more bit, od ambijenta, do vrimena koje je bilo taman, ne privruće za ovo doba godine.
Onda, kad se ideja samo krčkala u mojoj glavi, moran priznat da san bija skeptičan da će libar ugledat svitlo dana. Ali zafaljujuć mojin prijateljican i prijateljima ča su u sve to virovali deboto i više od mene, upustija san se u avanturu zvanu knjiga. Fala Sandri ča mi je dala oni zadnji impuls da se u ovo sve upustin ... a kad san krenija, više ni jedna prepreka nije bila nesavladiva. Najprin, bez namjere da koga uvridin, tija san da svi, od ginekologa do babice, kod poroda ovoga libra, budedu makar jednin nokton vezani sa Mašograd.
Brez obzira na veličinu i kvalitetu ideje, ne more se ništa učinit brez šoldi, zato najprin fala sponzorima koji su dali šolde da se ovo more oštampat, a to su bili: Grad Kaštela, Županija Splitsko-Dalmatinska, Matica Hrvatska – ogranak Kaštela, DVD Mladost, Corona copy, Dental Centar Marušić, KPU "Kampanel" i „Trial“ – K. Stari
Fala i onima ča bi rado bili dali, ali u ova gruba vrimena nimaadu ni za se
Samo slaganje libra mi je bilo mačji kašalj. Kad san već u zadnji dvadesetak godin složija bar tri metra knjiga za druge, moga san sebi dat truda da i ovi libar ispade kako triba. Pogotovo ča san, radi učestali bolovanja, jema mašo vrimena na raspolaganju. Kod izbora korice san se mislij između dva rješenja, ali kipar Marko Gugić me je uvjerija da je prava ona ča je sad prid Vama. Jedinu tehničku stvar koju nisan sam moga obavit, učinila je Dijana Putnik, korekturu i lekturu, i to ne onu klasičnu. Kako knjiga nije pisana na književnome jeziku, a ni onon trvrdokornon čakavicon, tribalo je obavit ujednačavanje i još neke stručne stvari u koje se ne razumin, ali se zato razumi Dijana, prekaljena novinarka, koja je to odradila na obostrano zadovoljstvo.
Kakova bi to bila knjiga brez recenzije. i palo mi je napamet da bi, možda, moga jemat i dvi, od dvoje povjesničara umjetnosti. Kako dame imaju prednost, najpri san zamolija moju bivšu profesoricu umjetnosti i razrednicu, Vjekoslavu Sokol, ča je ona sa gušton prihvatila, a onda san to isto zamolija i Zlatka Galla, koji je to isto vrlo rado napravija.
Kad san već „sredija“ štampavanje, tribalo se mislit o promociji. Klapa „Podvorje“ mi je, naravno, prva pala na pamet, i kad san iša o tome proćakulat sa Antonon Kovačen Peškovin, reka mi je da se nisan njemu javija da više ne bi sa menon govorija. A oko same organizacije promocije i tijeka događaja, dugo san se primišlja, dokle nisan zamolija Marijanu Vulas, koja je to sve sredila na moje i mislin na opće zadovoljstvo. I za samo vođenje i za raspored događanja. Još je samo ostala jedna „sitnica“. Nije mi bila namjera izdat knjigu samo radi knjige, pa da onda skuplja prašinu u kojemu skladištu. Izdavač, Matica hrvatska, ne prodaje svoja izdanja, a trista knjig ne moreš podilit. Zato smo se dogovorili da prepustimo dvista primjeraka knjige Župi „Sv. Jurja Mučenika“ u K.Sućurcu, točnije župnoj karitativnoj udruzi „Kap ljubavi“ koja bi primala dobrovoljne priloge za knjigu. Danas niko ne more reč da mu je ono baš DOBRO, osin kojega lupeža ili bolesnoga čovika. Ni meni baš situacija nije sjajna, ali neka onda bar na koji način pomožen onima ča in je gore od mene
I tako je doša i ti dan ... ajme, uznojilo me, nikad ovoliki uvod nisan jema, a ovo mi je, u zdravlju, petstoišezdeseti (560) post na blogu.
Dan prije san skupija u štampariji "EKOGRAF", kod Ivice Antunovića prvi par primjeraka libra, i osta san ka trica. Nije ča je moja, i još prva knjiga, nije ni ča san zna ča je Ivica u stanju učinit sa štampavanjen, ali san ferma i blejia u knjigu ka u osmo čudo svita. Giovanni,. svaka ti dala, reka bi jedan moj drugi prijatelj ... odlično odrađeno tiskanje i kompletan posal oko knjige!
Uvečer san bija povirit tradicionalni koncert klape „Podvorje“ na sv. Roka, čisto onako za izvidit teren, a i obeća san ljudima iz klape da ću provat ča i snimit.
Sve san napravija ča je tribalo, razveza, odveza, doveza, donija i čeka ka na iglan subotu uvečer u osan uri. Mogu van reč da mi je laknilo kad se sa razglasa začula špica „Radio Krknjača“ i kad je Marijana progovorila prve beside ...
... a ja isprid sebe ugleda Gospojsku štradu, ispunjenu sa meni dragin ljudima ...
Žaj mi je samo ča je teško liti ubost pravi termin, pa je deboto u isto vrime na drugi kraj Kaštili, u Štafiliću, bila „Salsa & Šalša“, a zakoni fizike su jedini koje ne moreš zajebat ni sa najboljin advokaton: ne more niko bit od bote na dva mista! Ali ne vridi se nervat oko onega ča ne moreš prominit ... zadnji tragovi treme su pomalo nestali kad mi je iza leđa zapivala klapa „Podvorje“ ...
Pomalo smo mi sa stola počeli govorit ...
Najprin u ime izdavača Milan Hodžić, pa onda karikaturista Nikola Listeš. Dvi pisme je otpivala klapa, i Sandrin govor ča me je, moran priznat, malo badnija, pa je doša red i na moju malenkost. Izabra san tekst „Mašograd i ostale bajke“ ...
A onda je na red došlo pravo „muštranje“, priredili su mi kviz ala „Milijunaš“ di je Žuti Bija „Tariković“ ...
I naravno, uručilo mi je nagradu, Milijun dobri želja od mojih prijatelja koji su se potpisali na veliki „ček“ kojega mi je Marijana uručila ....
Jesan se malo umeja, radi velikoga formata, dokle san ga uspija skenirat, ali to bi tribalo ovako izgledat ... na kraju san ga potega sa fotoaparaton
@pechina je pročita djelić knjige koji priča o našoj zajedničkoj avanturi zvanoj "Radio Krknjač" ...
... naravno, uz pokoji svoj dodatak.
Zvizde, šlag, ili kako van drago, uvik dolazi na kraju ... i ona ča je radi nje sve počelo, moja Vinka, jemala je reč koju besidu ...
Nakon toga smo zaključili službeni dil, Marijana nas je pozvala da se malo osvježimo ...
... a ja san mora potpisat knjige ...
... onima ča su odma večeras uzeli knjigu kod gospođa iz udruge „Kap ljubavi“ ...
Da san prvi intervju u životu, za TV Jadran ...
... a da bi ovo izvješće jemalo glavu i rep, pobrigala su se ova dvojica na balaturi ...
... ka i moj kum @pečina čija je većina slika od početka teksta, uz di koju onega mlajega sa balature, Nenada Sokola.
I ča bi još jema dodat ovome, možda di koju sliku, ako je skupin po fejsu ... i naravno, najlipša fala @iskreni za videjo!
Virovali oli ne, osta san bez texta, deboto je vrime za u krpe, sutra je nova šetemana, novo vrime, novi ljudi, nove priče ... ako ko nije uspija nabavit libar, neka se javi u Župni ured ili meni, rado ćemo poslat knjigu, a žiro-račun Župe sv. Jurja K.Sućurac, na koji se more uplatit eventualni dobrovoljni prilog je: 2390001-1100362357
