Arija (zrak, za sjevernjake) nima veze sa opernin pivanjen ili, nedajbože sa napisima u stanovitoj knjizi jednoga megalomanskoga austrijskoga slikarčića s početka dvadesetoga stolića.
Čisto i bistro, odlučili smo se malo maknit ovod blizu, iza brda, jer ne triba daleko vozit da vidiš da se svit ne gleda kroz ekran i približaje sa mišen, da dalje ne nabrajan.
Početni dogovor je pa u sumrak, na Uskrs, kad smo bili babi Slobodni čestitat Blagdan.
Ne znan ko je koga prije nagovorija, ona nas ili mi nju ... ali nije puno trajala ni jedna ni druga kombinacija. Dok je pokojni pape još moga vozit, svako malo bi nji dvoje na vazdan u Radošić, kod tete Dragice. Tako je bilo i ovi put ... samo ča nije vozija Dine nego ja, i nismo išli na vazdan nego samo učinit đir do gori.
Pravo da van rečen, nisan puno ni šeta ... samo san seja isprid kućice i gušta u čistoj ariji, punin plućima, nastoja bi dah zadržat ča duže, da bolje zapantin sve vonje okolo.
Ajde, nije baš sve davalo na Chanel 5, bilo je oko kuće beštij, ipak je ovo selo ... ali dobro se s vrimena na vrime sitit i toga i povonjat malo prirodu, a ne sve one umjetne „osvježivače zraka“ po trgovačkin centrima ... reka san već, sidin i guštan na igri skrivača sunca i di kojega oblačića, a Vinka je dobila zadatak i mali, oni dičji fotoaparat Canon Ixus Wireless da malo snimi situaciju ...
Ako ne ništa, mojoj Vinkici nikad neće past napamet reč da je krava ljubičasta ...
... ka ča je davno u jednoj anketi izjavilo više od polak austrijske dice, jerbo je jedina krava ča su i oni vidili bila ona na reklami za Milku 
Kozlići su ti dan bili zatvoreni u štalici, pa se moglo vidit samo malo starije pripadnike rogate & tvrdoglave familije ...
I sve mi je jasno, samo nikako razumit da je Vinka od svi pusti seoski đukela ča su nan se motali pod nogan uspila snimit jedino ovoga dražesnoga mopsa koji se odaziva na ime Mex, koji je isto ovod doša na izlet iz južni kraji ka i mi.
Došlo je vrime da se pođe doma, a pri vožnje san mora i ja malo protegnit noge ... nismo uspili nikoga zamolit da nas zajedno slika, pa smo to obavili u dvokoraku ...
... pa se uputili lagano nazad, priko Malačke, svečano obećavajuć teti Dragici da neće opet proć godine dokle dođemo drugi put. Samo da nas sve skupa zdravlje posluži, a za ostalo ćemo se već snać  ... i zato, ka i uvik, šaljen van najlipji pozdrav na svitu:
Zdravi i veseli bili!!! 
|
