Najrađe bi to jutro bija zapiva «Što je danas lijep i sunčan dan», ali san ipak odlučija poštedit ukućane i njihove bubnjiće. Dan je od izlaska sunca zavonja na feštu ... a ja san, za ne falit, mora dva puta u grad. Ujutro, da ne rečen točno u podne, mora san se nać sa recenzenton mojega libra. Kojin? Vidićete kad bude oštampana, a promociju očekijen do kraja godine, najkasnije u prvi misec  
Kako sad stvari stojidu, planiran dvi recenzije. Jedna je osoba pristala, drugu tek triban zamolit. Iskreno se nadan da će i ona pristat ...
Po netipično toplome danu, lagani povratak doma, i odmor prije utakmice. Tribalo se pripremit za poć na Plac.
Moralo je bit i malo korupcije, kako bi Vinku odobrovoljija da pođe na utakmicu, mora san obećat da ću je odvest u igraonicu.
Transparenti po Kaštelanskoj cesti su nas podsjećali ča se sprema večeras ...
Kaštel Lukšić
Mašograd
Prva štacija – City Center One, i ona njiova velika igraonica. Dočekala nas je ogromna gužvara. tek san se sad sitija: njima je ka ono rođendan. Jebe me se za rođendan, ali dali su prigodne popuste pa svit navalija. Ajde, parkirali smo se ... došli do igraonice, a mista niti za lik. Ajme! Nos do poda, suza na suzu. Vinki, ne meni ...
A ča ću ... prova san sve ča san moga, još jedan put san zamolija šinjorinu za pulton, ali ona je i dalje ostala srca kamenoga, nije mi Vinkicu tila pustit njanci po ure.
Onda san joj obeća da ću je dovest poslin utakmice, i satrali smo kutiju medenjaka. Stvar je bila, makar privremeno, izglađena
Krenili smo doli ... parkirali se kod, još uvik, «Keruma» i uputili se na Sjever.
Naravno da smo zamolili barba Antu da nas slika ... ne idemo baš svaki dan na stadion, i to u punoj ratnoj spremi ...
Ulizli smo na ulaz «J», skoro po ure prije početka, dokle se Poljud još lagano punija ...
Taman posla da ovakova fešta prođe bez Torcide Mašograd ...
Prekrasan ambijent od dvadesetak iljad svita je triba naše tiće i repce inspirirat da dadu sve od sebe ... čak su se i unaprid zafalili ...
Na sjeveru su nas dočekali papiri priko sidalica. Mora san Vinki objasnit da je to dil koreografije, kad oni mali unuk od Pere Antikina sa megafonon zaviče, onda moramo svi dignit papire naviše sebe. Pa je to onda izgledalo ovako:
Photo: Sandra Zokić
Čista idila, još jedno petavanje rogi «onima gori» ... sad triba pobjedit! Naš i su krenili lipo, borili su se ka lavi i tigri, ali balun neće u gol i gotovo.
Prošlo je prvo poluvrime, ajde, sad će napadat put nas, biće in malo lakše .... ma je da ne rečen ča! Kako je krenilo, mislin da ne bi puno pomoga ni Frane Matošić u najbojin danima. Sve smo provali, i pivat, i bengalke užižat ....
... i dimnu koltrinu (zavjesu, za sjevernjake) smo digli, ma sve je ispalo ka triskanje krepanoga tovara (šamaranje mrtvog magarca, za sjevernjake) (TM Željko Vela).
Nervoza se pomalo uvukla na Sjever. Čak su se počeli penjat na štangu i oni ča to odavna nisu radili ...
Nula i nula. Pari mi se da do ujutro ne bi dali gol, a jemali su po duzine mrtvi šansi. Lagano se uputin, da izbjegnen gužvu, svratin u jedan kafić odma do stadiona, i dokle san povirija u kondut, čujen beštimje odizvanka. Popili gol!
Ne gre i gotovo. Zar cilu ovu sezonu, ne računajuć Intera, onega iz Milana, nismo izgubili doma. A ča ćeš, uvik postoji prvi put. Ka pokisli smo se uputili do igraonice, bar da se Vinka izgušta, jer se obećanje mora izvršit.
I je li baš moralo ovako bit?!
Mora bit da je tako zapisano, ma ni ovo sranje neće vječno trajat!  Doćemo mi opet na utakmicu. Nas četrdeset kun neće spasit, a njima se skupila lipa jarpa pinez od dvadeset iljad svita ... Samo da to koji "poduzetnik" ne jami  
Dovidova, do iduće fešte na Poljudu!
Zdravi i veseli bili! 
|
