... da ne zamirite, i ja san, davno, obaša cilu županiju, i šire, sa mlaznicon u ruci i brentačon na kostima, ma koliko mi šutjeli o tome ...
E, i zaboravija san napisat, član sam DVD "Mladost" čin san uspija nagovorit mater da mi se potpiše na pristupnicu, od 1977. godine.
Bilo bi najboje da Van ne govorin ča san sve planira učinit ovi vikend. Nakon ča mi je cilo lito najduža tura bila do Splita, sprema san se bar sa ovin vikendon meknit točku na „i“ i bar malo da mi guzica vidi puta. Dunkve, triba san odit sa našin maškaran (KPU „Kampanel“, da ne bude zabune!) na Bol/o. Brač, na krnjevalska događanja.
I za ne falit, kako je Tonči Jablan na bolovanju, Tojo jema pametnijega posla, to san ja ka triba poć i slikavat.
Sve san to bija krasno isplanira, Vinkica je skočila tri metra u zrak od sriće kad je čula da će moć prikoreda (obično jednom misečno, kad san dežurni) spavat kod matere u posteju.
Onda je Oni Gori umiša prste, malo su se pojačali moji kronični zdravstveni problemi, još u ponediljak. Mislija san, nada san se, da će se smirit, odgađa san konačnu odluku do petka navečer.
Teška srca san nazva našega tajnika Buiša i reka da ne mogu, da nema smisla da mučin sebe i ekipu oko mene koja se došla malo ka i zabavit
Ajde, i to san prigrmija, ali jema bit da Mu je i to bilo malo, taman Vinkicu odveden na judo, zove šura da mu štrajka osobno prometalo. Znan da su on i punica išli u spizu, trk po nji, odvest doma, i nazad po Vinku, fala Dančinoj mami ča je bila pokupila sa treninga i moju Vinkicu, pa nisan tamo i nazad baš na dva kola mora vozit.
I ča sad, ne mogu bit gudin, razvozija je i šura Vinku kad san ja bija blesiran, nakon kraćeega uvjeravanja, uz spominjanje nezgodnih glagola, imenica i pridjeva u još nezgodnijemu kontekstu, objasnija san mu da neće biciklon na posal nego da ću ga ja odvest.
Ionako se iz objektivni i subjektivni razloga ne mogu naspavat, pa neka moja budnost posluži u korisne svrhe.
Ajme, skoro san i zaboravija kako je to kad ujutro još po mraku sedneš u auto ... šest maanje kvaarat u Kambelovcu i ča sad ... nije mi se dalo odit odma nazad doma, taman san se bija razbudija.
Nikidan san bija u Mašograd još dok bi se naša di koji oblačak uvečer na nebu ... snimija san ovi zalazak sunca sa našega Mula, sa šentade isprid kuće rodice Nene ...
Nije neki vrhunski uradak, ali mene i to malo veseli ... pa mi je palo napamet, ajde da vidin ča se more učinit na drugome kraju dana. Da ne rečen na početku. Nisan baš jutarnja zvijerka, pa mi je sve ovo parilo da san doša namo di još nisan bija ... ka da nisan u mome selu ... nikad u ova doba i iz ove perspektive, kroz ponistru od auta, nisan snimija kampanel od naše nove crikve ...
Učinija san đir priko sela, pa na Sokolanu. I cilo vrime u auti, baš mi se nije dalo izalazit vanka.
Vjerojatno će me niki od vas nazvat linčinon, i isto tako vjerojatno i u tome jema makar zrnce istine
More je lagano prilivalo odsjaje noćne rasvjete i sunca koje se tek naziralo na horizontu ...
Naše malo misto još najvećin dilon spava snom pravednika ...
... osin luđaci, ka ča san ja, i oni ča in je posal da budedu na nogan, ka ča su kupravende na pazaru, pekari oli ovi ribari ča su taman finili svoj posal i gredu iskrcat ulov i malo ubit oko doma u teploj posteji ...
Osta san još malo, potega još par slik. I moran ništo priznat: evo, jema mi ovemu fotoapratu, Canon S5-IS se zove, lipi skoro pet godin. I nikad dosad nisan osjetija potribu za ručnin komandan, uvik mi je neki od programa automatike bija dovoljan. Ali jutros automatika nikako nije mogla izać na kraj sa svjetlosnin uvjetima: malo svitla i slikavanje iz kontra-svitla. Ljuto crnilo. Pa san, sramota me priznat, prvi put birač „programa“ pribacija na „M“, to ka manoval, da ne rečen ručno određivanje ekspozicije, otvora blende, izoštravanja i svega onega lipoga ča me je još moj profešur Davor Klarić, onda još mladić, friško sa faksa, učija u pučkoj skuli.
Mea Culpa, Mea Maxima Culpa!!!
Srića da je bilo mista na kartici, i da je ovo ipak digitalac, jerbo mi je tribalo desetak slik dokle san malo izoštrija stare, odavno nekorištene fotoreflekse.
Dotle se i Mašograd lagano probudija, prve zrake onega Velikoga Žutoga samo ča nas nisu probole ...
... a kad san proša kraj pekare, tako mi je lipo zavonja kruv i kiflići da mi je odma proradija refleks marende. Pogled na sat je potvrdija da je debelo prošlo šest uri, kafić u Vatrogasnome domu DVD „Mladost“ je odavna otvoren.
Sa par kiflići i Nescaffe od čikolate san lagano zaključija ovo vrlo neobično subotnje jutro.
Evo, mislin se jesan li ča zaboravija meknit oli napisat, i pade mi napamet, kad san cilu foto priču počeja sa zalaskon sunca, naopako, red bi bilo da je tako i završin
Snimjeno je dan kasnije, u nediju, i malo zapadnije, na podan Baletne škole u Glavogradu (Kaštel Kambelovac, za sjevernjake)
Dogura san do broja sedan. Okad je još prvi put nekome, tada su govorili luđaku, palo na pamet dovest par klapa na Poljud, još odonda se spreman poć, i uvik mi se isprioči koji subjektivni oli objektivni razlog da ne gren
Prvi put san bija spriječen poslon, na vrlo okrutan način. Ne, nije me niko veza za katrigu pa mi pušta cajke na uvo, nego san bija prisiljen, radi ondašnjih izbora za mjesne odbore, dežurat na radnome mistu u beloj zgradi i željno očekivat rezultate sa birački misti.
Okrutnost se sastojala u tome ča je bilo isto lipo litnje vrime ka i sad, a meni kancelarija sa južnu stranu pa san moga čut koncert ali nisan moga onamo poć timbrat kartelu.
Sitija san se onda, naravno, svi svetac u vrlo nezgodnome kontekstu, ali san se isto sitija i Luke Lagića, koji je plastično opisa svoje služenje ondašnjoj armiji u Lori besidan da je moga vidit mater Dominu kako stere (prostire, za sjevernjake) robu na sušilu, ali nije moga poć doma kad ga je bila volja.
Zafaljujuć srići na dobitku a posebno Radio Dalmaciji ča je organizirala nagradnu igru, dobija san dvi karte i nije mi tribalo puno da nagovorin prijatelja Slavena da hodočastimo na Poljud. Oba smo te večeri bili, da prostite, bili udovci, moja Zakonita i njegova deboto Zakonita radu popodne, pa smo jedan drugome činili društvo u neslužbenome, da se Omišani ne najidu, hramu klapske pisme.
Prvi i zadnji put i nikad više san se mislija oću li nosit moga vjernoga digitalca Canona S5-IS na neko događanje. Učinija mi se fagot, ostavin ga u autu i još plačen
... od grinte, naravno, jer mi niko drugi nije kriv doli ja sam glede te, kasnije se pokazalo, vrlo glupe, rekli bi Kambelovčani, nepametne odluke
Svaka škuža (isprika, za sjevernjake) nađe muža, pa san se i ja sam sebi opravda da ću potegnit koju sliku i videjo sa mojin HTC-on.
Ajde, slike, više manje, prigorija san se da neće baš bit vrhunske. Ako mi ko počme palamudit (pričat pidaije, za sjevernjake) o pustin megapixelima u mobitelu, kvaliteti ugrađeni fotoaparati sa optikon veličine nokta na malome prstu predškolca, i o suvišnosti nošenja fotoaparata, makar i najniže klase, opaliću mu plesku (pljusku, za sjevernjake) da se neće osvistit dva dana.
Ali to nije ništa ča bi bija učinija projektantima, rodonačelnicima i propagatorima mobiteli na prste (touchscreen, za sjevernjake) kad san tek doma otkrija da san oni par videja, od svake klape i tamburaši po malo, snimija BREZ ZVUKA!!!
Jedva san se suzdrža da doma ne probudin sve ukućane, one naše dvi bidne papige i bliže susidstvo od beštimji kad san vidija da san sa mojin debelin mesarskin prstima, badajuć po ekranu, slučajno iskjučija snimanje zvuka kod snimanja videja.
U takvoj nemogućnosti prinošenja makar i djelića zvučne atmosfere na Poljudu, mogu van samo reč da je falija svaki od vas, osin, naravno, notornoga obožavatelja turbofolka, koji nije makar jednom nazočija ovakovome događanju.
Lipa litnja večer, poslin jučerašnjega “Signin in the rain” fibra u zraku je bila taman. Naravno, bilo bi lipo da smo došli koji minut ranije pa da san se moga parkirat malo bliže, bar me ne bi danas probadala kičmica kraj svakoga koraka, jerbo san mora parkirat prilično daleko.
Kad smo došli, već je bilo počelo, a i mista nije baš bilo za sidit, pa me je tokalo sidit na skale. Jedna od ritki prilika kad san na Poljudu bija na zapadu. Zadnji put je to bilo za sto godin Hajduka, na onoj legendarnoj utakmici kontra Sparte, ča je trajala 99 minuti
Kako san gušta onda, skoro isto san gušta i sinoć. Bija san ispočetka malo skeptičan prema mišanju naoko nespojivoga, klapa i tamburaša, ali san se debelo zeznija. Uostalon, već san napisa ... nazad sedan godin je gomila mudrijaši govorila “ča sad izvodidu sa klapan na Poljudu” ... rezultat znate
Po već prokušanome ricetu, koji i ne triba minjat, ka i svaku dobitnu kombinaciju, pozornica je bila na podan zapadne tribine.
Ne znan ko je piva ispočetka, Slaven i ja smo prispili taman na klapu Sinj. Malo klape, malo tamburaši, guštali smo svi, ka praščići u malo vode ... i oni doli isprid pozornice ...
... i ekipa na tribinan, ka da je deboto koji rock koncert ...
Jo kako i je bilo lipo vidit, puno srce i duša, još u svići jema uja, i još uvik postoju makar mali otočići koji odoljevaju poplavi uvozne muzičke pošasti sa našega “Bliskoga Istoka”
I naravno, kakvo bi to bilo događanje na Poljudu da se ne užge barenko jedna bengalka ...
Makar su je, po Slavenovome i po mome sudu, užgali ipak na krivu pismu, na “Ultimu Partencu” klape Cambi ST, a ne na “Ružu crvenu” klape sveti Juraj HRM, koja je “ukrela” koncert svima ostalima i pobrala najveći pljesak, odobravanje publike i par biseva. Odma za njima, za divno čudo, našle su se “Gazde”.
Drugi gosti iz Slavonije, “Najbolji Hrvatski Tamburaši” su sa svirkon opravdali svoje ime, uz jednu sitnu zamjerku: njiovome frontmenu bi tribalo odma pri ulasku na pozornicu zalipit oni široki selotejp priko ustiju, jer kad govori mislin da ne razumi ni sam sebe, a mislin onako, po šestu, da ne bi proša ni prvu policijsku provjeru, napuva bi bar promil i po
Koliko su god lipo svirali, taj neuspjeli pokušaj “konferanse” in je zamalo uprska cili nastup. Skoro da je publika počela vikat “ne piz*i nego sviraj” .... da bar malo ublažin reakcije okolo mene na tribini.
Sveukupno, da potegnen crtu, krasna litnja večer na Poljudu, i za mene kraj paklenoga vikenda. Od četvrtka naovamo, tri rođendana i večerašnji koncert ... naporno za nekoga kome je peta i šesta znamenka JMBG-a “96”
Taman će mi tribat cila šetemana za napunit akomulatore i doć sebi.
A onda, ako Bog da zdravlja i lipoga vrimena, nastupa pravi kraj lita: litnja maškarana događanja u Bolu na Braču.
Na kojima mi siguro neće past napamet da slikajen i sniman sa onin iz naslova, Japanskin g*, njegovin veličanstvon mobitelon.
I kako ni jedan videjo nisan uspija snimit, srića da postoji JuBito i bogata arhiva prijašnji događanji na Poljudu, pa da se sitimo kako je sve ovo skupa i počelo, kad san ono prve godine gleda Poljud iz Bele Zgrade i sluša odjeke klapske pisme ča bi doputovala priko Kaštelanjskoga zaljeva ....
Naravno, vidimo se i dogodine na Poljudu, ali ovi put u punoj ratnoj spremi, uključujuć fotoaparat, stalak, friško napunjene baterije i rezervnu karticu ako onu prvu slučajno napunin.
I skoro san zaboravija, bokun kušinića za sidit, da me ne nažuja ka sinoć kad san na skalan mora sidit
Zdravi i veseli bili!
Update:
Fala lipa dobrin ljudima, pa jeman i sliku sa gori opisanoga događanja, jerbo kad san se bija namirija slikat, ono moje japansko g* iz naslova je počičalo bateriju ...
Photo: Senija Bosančić
... a iz istoga izvora san dobija i upotrebljivu snimku najboljega dila koncerta, nastupa klape Sv. Juraj HRM.
