... da ne zamirite, i ja san, davno, obaša cilu županiju, i šire, sa mlaznicon u ruci i brentačon na kostima, ma koliko mi šutjeli o tome ...
E, i zaboravija san napisat, član sam DVD "Mladost" čin san uspija nagovorit mater da mi se potpiše na pristupnicu, od 1977. godine.
Zna san da se mora ništo grubo dogodit, kad je ovako, do ovega doba godine, potrajalo ovako lipo vrime. Sa strepnjon san vrtija ujutro novine, posebo stranu sa šonetan, i kad mi je pažnja malo popustila, kad san osta ovu subotu ujutro duže u posteji sa, fala na pitanju, ištekanin mobitelon ... doša je Oni Gori po svoje ... kad san užga mobitel, vidin deset propušteni pozivi, kum @pechina mi govori da oli san na stablu spava, a brat me iz Paname zva jer je čuja prin mene ča se je dogodilo
Kažedu ljudi da jemaš puno manje šansi za dulji život ako ne piješ, ako ne pušiš, ako ne ždereš, i najvažnije, ako ne kupiš u se, nego izbacaš sve vanka.
To vridi za muške ... ženskima se izdaleka vidi koja je jemala teško ditinjstvo pa sve kupila u prsi ...
Ali, ako je iko kupija u prsi, muča i brojija u sebi ... on nije ...
Kako se ono reče, ko ga ne bi vidija, čuja bi ga ... malo naglije naravi, kako ga je već mater Marija rodila i pokojni Vjeko da ruke pri tome ... nije se puno mislija, nije kupija u prsi. Nije pazija ni di če ni kad če reč, a bogami nije šapja ... doduše, njegova Kate ga je malo fermavala, ali ni ona ne more mirakule učinit.
Ma koliko to grezo bilo za čut, moglo se sve reč za njega, ali ne da je bija licemjer i dvoličnjak.
Sa njin si uvik zna na čemu si ... ča ti je jema reć, reka ti je u prsi, a ne okolo, pa za kojin šankon razglabat nadugo i naširoko.
Badnija se u svakoga, ali je zna i primit. Ali, nije u tome bilo zloće, bar ja nisan primjetija ...
Bija je, kako bi se ono u doba mraka reklo, društveno aktivan.
Drža je rukomet kad su svi utekli sa Sokolane. Isto ka i turnir u malome balunu na Sokolani, kad su svi drugi jemali pametnijega posla ...
Dobro, njegov način ophođenja sa ljudima mu baš mu i nije pomoga, najviše kod oni ča su tražili da in se čovik ponizi, kad dođe šta pitat ... bija je aktivan i u planinarima ... a kad su počele naše obnovljene maškare, od 2001. godine nisu zar nijedne prošle brez njega.
Pogotovo kad smo počeli pisat «Mašogadur» ... njegova je rubrika bila «OZNA sve dozna» ... po sela je drćalo ča će to Meho ovi put iskopat, jerbo su znali da je po cili dan u patroli i da zna i ono ča se njanci velečasnome ne govori na ispovidi ... Koja dlaka na jeziku, ča je to?
Kad smo več kod velečasnoga, na jednoj našoj večeri od maškar, zamolili smo don Radojka da povede molitvu prije spize ... on se diga, i na opće iznenađenje svekolikoga pučanstva reka da oče, ako će i Meho govorit sa njin. U dvorani je nasta tajac, na što se Ivo diga, sta kraj don Radojka i izgovorija molitvu, bez greške!
Nastalu situaciju je teško uopće i dočarat, jer ne postoju beside koje bi opisale opće oduševljenje sa takvin razvojen situacije, koje je zavladalo u dvorani ...
Mislili smo svi, kad je priživija onu davnu dižgraciju sa strujon, da će po sela pokopat pri vengo parti, ali jema bit da je onome ča čini raspored pisalo drugovačije ...
... pa ajde ti danas budi pametan. Ovo ludo naše selo, naš Mašograd, brez njega više neće bit isto ...
Kome ću se ja sad javit «Faljen Isus, don Ivane», pa slušat beštimje za koje nisan ni zna da postojidu. I bez pardona bi mi počastija cilu familiju ... do četvrtoga kolina
Kome ću u idućemu «Mašogaduru» dat da piše rubriku «OZNA sve dozna»?
Najboje će bit da rubriku umirovin, ka i dres o pokojnega Dražena Petrovića ... jer, uz najbolju volju, uz najbolji trud, neću nać čovika koji o svakome u selu sve zna, koji jema deblji crni libar vengo Broj Jedan iz «Alana Forda»
Bija san danas na sprovod, mislija san se samo žalovat i uteć dalje, ma san se mora priko našega i kambelovskoga planinarskoga doma vračat, koliko je svita bilo.
Lako za svit, ali koliko je aut bilo
Pokojni Vjekić, kakvi bija da bija, zar je na svaki sprovod odija u selu, a i šire, ako je koga zna. A i bija je nakvi kakvi je bija, isti sad ka i nazad trideset godin ... svi ovi događaji i promjene na ovin prostorima ga nisu nimalo prominili. Ka ča san i napisa, sa njin si uvik zna na čemu si, i ča od njega moreš očekivat, pa moreš na vrime zauzest «gard» ...
Ponestaje mi besid. Ka ča će mi falit i Meho i njegov specifični način komunikacije, koji je, ma koliko mi mučali o tome, dava svoj timbar u slici našega Mašograda ...
I zato, don Ivane, posljednji pozdrav ...
... i pozdravi sve naše Mašograđane, jer znan, di završija da završija, Gori oli Doli, naćeš mašo našega svita, neće ti bit dosadno, a pogotovo njima sa tebon
Laka mu zemlja!
