Napokon. Poslin, da ne falijen, misec dan teškoga presinga, koji je nagovišćen još u šesti misec kad smo bili na seminar u Zagreb.
Virujte, nije mi lako bilo ušaltat se u učenje i bubanje gomile činjenica, dvadeset i jednu godinu posli nego san položija zadnji, diplomski ispit na fakultetu. Ne bi tija beštimat, ali eto, da spomenen i vozački godinu dan poslin diplomskoga. 
Ali još nikad, cili moj deboto polustoljetni život, nisan mora bubat gomilu činjenic koje mi ama baš nikad više neće tribat. Gomilu paragrafi i zakoni koji mi gredu na jetru, živce i sve meke unutarnje organe. Jer, da mi je to bilo drago, onda bi ja sad vjerojatno radija ka koji fiškal, advokat, i ne bi sad beštima na struju, žice i grafičke kartice, onako uzgred in spominjuć kosooku rodbinu do drugoga kolina. 
Ali, sila Boga ne moli, po sili ti isti moji obožavani zakoni, ako ne položin ispit, peškajen otkaz. Kako se nije sa rogatin bost, primija san se knjige. 
Usput san mora rišavat i redovne posle, pa san Vinki pribavija stol. Radni stol. Na kojemu je njezin pape, to ka ja, odradija srednju skulu i fakultet, Cirka otprilike dvanajst godin školovanja.  
Na Vinkinu veliku žalost okupira san jon stol. Iz viši razloga, dokle pape ne položi ispit. Nisan tija priuštit mojoj Vinki reprizu, pa san onako konjski upra da to sve rišin iz prve.
Sa zebnjon su me ukućani ispratili na put. Ali iz prve se vidilo da ćemo jemat puno uspjeha ...
Odma od početka je počeja svojevrsni „brainstorming“, naš profešur nan je postavlja pitanja iz libri ...
... a mi ostali smo, ka pačiči mali, odgovarali, pa smo raspravljali neprecizne odgovore, da bi kroz konsenzus došli do pravoga. Ma ke Saborski odbor za imunitet, niko nije baca botilje, niko nikoga nije slava u materinu, svakoga bismo saslušali, ako je jema ča pametno za reč. I niko nije plesa na štangi, da ne zaboravin 
I nemojte mislit da se zajebajen, bar tri pitanja su mi doša iz toga ča smo u busu razglabali.
Priroda radi svoje, pa smo morali malo i fermat, radi fiziološki potriba i za napojit i naranit naša tila, izmorena od intelektualnoga rada.
Došli smo gori, u hotel Central, niki su išli večerat, a ja san samo pa u postelju, malo učija pa zaspa vrlo brzo. Ono kolektivno učenje iz autobusa me je psihički i fizički dotuklo, pa me nije puno tribalo cuncukat da zahrčen.
Ujutro san jema bit jema noćne more od događanja sa seminara pa san se probudija u pet uri, nije mi tribalo pit kafu da se razbudin. Malo san se uvatija libri, marenda san i krenili smo u Ministarstvo uprave, Maksimirska 63, ka da gremo na sprovod. Svi mučimo, samo se Melita smijala u autobusu ča nas je vozija zagrebačkin ulican. A kad smo napokon ulizli unutra, prozvalo nas je po grupan i vodalo onin pustin hodnicima. Nisan siguran da bi bija zna izać bez pomoći vanka zgrade poslin svega. Iz svakoga kantuna, ponistre i radijatora zgrade zvoni njezina bivša funkcija. Naime, to je bila Zrakoplovna, pardon, Vazduhoplovna akademija u onoj državi. Onako izmučenima i psihički satarenima, da ne rečen pristravljenima, pričinjalo nan se da će svaki sekund iza kantuna izletit koji kapetan, ili stariji vodnik, pa počet vikat na nas.
Počelo je dobro ... stručni dil pismenoga san sa lakoćon apsolvira, ka i usmeni ...
... jerbo san ipak ja prvenstveno kompjuteraš, pa se za ti dil ispita nisan posebno ni sprema. Jerbo me skroz okupira oni opći dil sa svin svojin tužban, molban, aktima i spisima, pismenima i očevidnicima.
Čak san se na usmenome dilu ispita ugodno naćakula sa ispitivačicon, gđom. Draženović.
Dalje su, ka na filmu, padali Službenički odnosi, Uredsko poslovanje, Lokalna samouprava, Ustav, Sustav državne uprave. ZUP i ZUS kojega san se najviše boja, i Europska unija.
Ajme koji su to bili gušti iskidat skriptu poslin položenoga predmeta  ... Amen.
Ispit je počeja u osan uri, a nismo se okrenili, začas je došlo dvi ure. Prošlo je ka u bajki ... još nas je gđa Budimir, koja je ispitivala Službeničke odnose, nafalila, da smo je mi Kaštelani ugodno iznenadili. A mi smo se nje najviše plašili ... kako nas je ispripadala na seminaru.
Jedva smo dočekali izać malo vanka na frišku ariju, većini je bija osmjeh od uva do uva, dok nekima, vrlo rijetkima, baš i nije bilo do smija.
Velika većina od nas se rišila pogleda na ovu tmurnu zgradu, neki će za misec dan poč kupit par postoli u Zagreb, a jedna će poć vazest i cilu garnituru od sedan pari rečini. Bižuterija, doduše, ali kad je već veseli 
Posli ovega golemoga intelektualnoga pražnjenja, tribalo je poć malo napunit baterije. Niko sritniji od mene kad san ugleda poznato okruženje: pivnica „Zlatni Medo“, kod studentskoga doma u Savskoj ulici.
Svi smo još bili deboto pijani od sriće, nismo znali ča ćemo sa sebon, pa kad već nije bilo Hajdukovi transparenti, sliakli smo se kraj onega od reprezentacije.
Sva srića da nije bija koji Dinamov plakat blizu, bilo bi materijala za Maškadur i Mašogadur.
Unutra mi se nije dalo slikavat, jer san bija zauzet sa spizon, ali evo, ka ilustraciju naslova, kako smo nazdravljali sad, sitilo me na događanja za vrime evropskoga prvenstva 2008. kad san osvojija Najslabiju kariku (), onda smo prijatelj i ja nazdravili u ovoj pivnici ...
... i to bi, rič po rič, bilo skoro sve. Nakon ča smo, velika većina od nas, nakon velike muke, zatvorili spis koji nas je košta živac i vrimena ...
Krenili smo polako, nizdol, praćeni dosadnon jesenskon kišicon, prema jugu. Pivajuć, naravno, i to dvotrećinskon i kvalificiranon većinon. I to smo pivali Odu radosti, na svin jezicima naroda i narodnosti EU 
Zdravi i veseli mi bili! 
|
